---

Crkva i sahrana >

Filaret se okrenuo i otišao

Ako je tačno, kao što je izgledalo, da se crkva otimala o Miloševića, ako je tačno da su se radikali otimali o crkvu, onda je tačno, a tako je i izgledalo, da su socijalisti gledali da pobegnu glavom bez obzira od svih

Najnovije okupljanje koalicione trojke iz devedesetih, socijalisti–crkva–radikali, dogodilo se nedavno, u Požarevcu. Tokom priprema sahrane Slobodana Miloševića, jedno od važnih pitanja bilo je hoće li ili neće biti opela. Vladika braničevski Ignjatije još unapred je ponudio i obrazložio svoju saglasnost za opelo, ali samo ukoliko to porodica bude tražila. Porodica nije tražila opelo, nego građansku sahranu, ali porodica nije ni došla. Prema izjavama radikala, kojima je valjda bilo neshvatljivo da Milošević ode na onaj svet kao nekrst, iako i nije bio pobožan, ili možda promocije radi svog najpoznatijeg sveštenika vladike mileševskog Filareta, saglasnost za opelo izdejstvovano je od Miloševićeve supruge. Opelo je najzad od svih bilo odobreno, Filaret spreman, svi spremni i – ništa.

Milošević je na onaj svet ipak otišao bez krsta, građanski, uprkos svim ovozemaljskim naporima da tako ne bude. Crkva je bila voljna da ga prevuče u svoje carstvo, ili, kako je rekao vladika braničevski Ignjatije: "Što se tiče priča da je Milošević bio ateista, da nije slavio slavu i slično, to sad treba ostaviti po strani. Razni su parametri ko je pobožan, a ko nije." Doduše, vladika nije rekao ko određuje te parametre i po kojim kriterijumima. Takođe, zanimljivo postaje i pitanje: ko se ovde o koga otimao, i zašto? Ako je tačno, kao što je izgledalo, da se crkva otimala o Miloševića, ako je tačno da su se radikali otimali o crkvu, onda je tačno, a tako je i izgledalo, da su socijalisti gledali da pobegnu glavom bez obzira od svih. Nekako, kao da im nije bilo stalo ni do radikala ni do njihovog Filareta. Prema izveštajima nekih medija, vladika mileševski Filaret nije pristao na "socijalističko" omalovažavanje verskog obreda opela na sahrani Slobodana Miloševića. Zahtev socijalista da se opelo služi samo nad krstom, ne i nad telom, mogao je Filareta uvrediti još i više jer je još na samom početku devedesetih na razne načine, i medijski, i kvaziistorijski i verski, utirao put kasnijim ratnim pohodima Slobodana Miloševića i istim tim socijalistima. Takođe, Filaret je pred izbore 2000. rekao da za predsednika vidi jedino Miloševića. Očevici sa Miloševićeve sahrane kažu da se posle čudnih zahteva nepobožnih socijalista Filaret samo okrenuo i otišao. Simbolično, ovaj skup nekadašnjih čvrstih saveznika donekle je rasvetlio i njihove sadašnje odnose. Crkva se s krajnjim poštovanjem i dalje odnosi prema vođi koji joj je širom otvorio vrata ka vrhu državne hijerarhije, brižno čuvajući tekovine i ljude njegovog režima. Radikali uz pomoć svojih ljudi iz crkve nastoje da obnove i zavladaju trojstvom iz devedesetih godina i tako učvrste svoje političke pozicije. A socijalisti bi, kao, najradije da pobegnu od prošlosti i nastave da uživaju u komadu vlasti.

Što se crkve tiče, ona je odmah po demokratskim promenama, u oktobru 2000. godine, uspostavila direktan kontakt i sa novim vlastima. Već u novembru iste godine, Arhijerejski sabor uputio je zahtev da se u škole uvede veronauka kao redovan predmet. Kao najjača podrška toj ideji navodi se vrh tadašnje savezne države sa predsednikom Vojislavom Koštunicom na čelu, dok je republička vlada još pokazivala uzdržanost, isticala potrebu za širom javnom raspravom i predlagala da se s tim ne žuri. No, crkvi nije bilo do čekanja. U maju 2001. godine, ubrzo posle hapšenja Slobodana Miloševića, Sveti arhijerejski sabor SPC-a uputio je zahtev i saveznim i republičkim vlastima da se veronauka u škole uvede već od septembra iste godine. Početkom jula, ubrzo posle izručenja Miloševića Hagu, od državnih zvaničnika stigao je potvrdan odgovor. Zoran Đinđić je još obećao i završetak radova na hramu Svetog Save na Vračaru, odnosno pomoć kroz osnivanje konzorcijuma preduzeća i banaka koji uspešno posluju. Prema tumačenju jednih, brzina kojom se premijer Đinđić prilagođavao namerama crkve rezultat je njegove želje da zadobije naklonost patrijarha, makar istu onakvu kakvu je uživao i Vojislav Koštunica. Po drugima, opet, morao je pokleknuti pod pritiscima. Tvrdeći kako za prebrzo uvođenje veronauke u školu nema stručnih već isključivo političkih razloga, Srbijanka Turajlić, koja je tada zajedno sa Vigorom Majićem podnela ostavku na funkciju u Ministarstvu prosvete, rekla je i sledeće: "Moj utisak je da je republička vlada iz nekog razloga podlegla pritiscima. Čijim, ne želim da kažem, jer nemam dokaza. Ali, ako pogledate šta je ko pričao u poslednjih šest meseci, onda se može pretpostaviti." Izručenje Miloševića Hagu i time izazvani sukobi suprotstavljenih snaga obeležili su taj period.

Naporedo sa redefinisanjem odnosa crkve i škole došlo je i do iznenadne kohabitacije crkve i vojske. Krajem 2000. godine Uprava za moral Generalštaba Vojske Jugoslavije tražila je uvođenje pravoslavne vere u vojsku. Bez mnogo čekanja, imenovan je episkop za saradnju s vojskom, a 2004. godine u manastiru u okolini Čačka organizovano je i prvo kolektivno krštenje oficira i vojnika jedne vojne jedinice.

Prvi nagoveštaj organske, političke bliskosti crkve sa strankama koje su osporavale Đinđićevu politiku dogodio se na samom opelu pokojnom Đinđiću, u hramu Svetog Save. U oproštajnom govoru, po mnogima skandaloznom i sramnom, koji je održao predstavnik SPC-a Amfilohije Radović, na primer, postavljalo se za taj trenutak posve neumesno pitanje: koja nam je rana dublja – ubistvo Đinđića, pogibija Milice Rakić tokom bombardovanja, "ili ona rana zaklane Marice Milić iz Belog Polja kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana iza oltara Pećke patrijaršije". U ovom govoru kojim se crkva dvosmisleno opraštala od Đinđića, rečeno je i to da će on ostati upamćen "prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu". Amfilohije je to odmah i pojasnio: "Ruku, kad su još stotine hiljada njegovog naroda prognanika sa svojih ognjišta u domu bez doma. U zemlji bez zemlje. U otadžbini bez otadžbine." Ubrzani kurs hodanja ka Evropi, čiji je promoter Đinđić bio, i pored sve njegove volje da crkvi udovolji, ostao je kamen spoticanja u međusobnom poverenju. Zato smrt Đinđića, kako je naglasio Amfilohije u svom govoru, i ne mora biti tako tragična: "A, ako je ubistvo jednog čoveka – Zorana Đinđića – toliko veliko zlo, koliko li je tek zlo pogibija i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima, kod nas i u svetu. Koliko zla i nevino prolivene krvi čeka i u naše dane irački narod od rata koji mu preti."

Da su Filaretu dali reč on bi sve to dodatno objasnio.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---