---

Panevropski naftovod >

Natezanje budućih profita

Pošto je trenutno cena transporta tone nafte na 100 kilometara oko dva i po dolara, može se pretpostaviti da bi samo na našoj teritoriji, to jest na cevovodu dužine oko 200 kilometara, uz očekivani protok, bio ostvarivan godišnji prihod od oko 200.000.000 dolara. Kada je reč o naftovodu Konstanca–Trst, već se govori da je za njega zainteresovan Lukojl, a za gasovod koji bi se eventualno izgradio paralelno sa naftovodom, najave interesa za ulaganje nedavno je obnarodovala Sosijete ženeral banka u Beogradu

Italijanski ministar energetike Klaudio Skajoli nije uspeo da u Trstu, 22. marta, okupi svoje kolege iz Slovenije, Hrvatske, Srbije i Rumunije – da bi se, posle četiri godine pregovora, potpisao Memorandum o razumevanju u pogledu priprema za izgradnju Panevropskog naftovoda (PEOP), koji bi od crnomorske luke Konstanca do terminala pored Trsta na evropsko tržište sirove nafte dopremao najmanje 40.000.000 tona godišnje.

Naime, u poslednji čas, od potpisa je odustala Slovenija, kroz koju bi, od ukupno 1320 kilometara, PEOP, u pretposlednjem koraku, trebalo da prođe dužinom od 30 kilometara. Ipak, spomenuti memorandum o PEOP-u ima šansi da bude ozvaničen i bez Ljubljane, verovatno u Trstu krajem aprila, jer postoji mogućnost da se u njemu načelno predvidi trasa koja bi zaobišla Sloveniju, to jest da se zainteresovane države opredele da naftovod u poslednjim kilometrima bude položen na dno Tršćanskog zaliva i tako velika cev direktno poveže Hrvatsku i Italiju. Ili da spomenuti memorandum (MOU) bude potpisan u prisustvu „prazne slovenačke stolice" (koja uoči italijanskih izbora 9. aprila, možda, nije odgovarala ministru Skajoli, na neodržanoj „tršćanskoj međudržavnoj fešti").

Ova načelna odluka doneta je na bazi već ranije razmatranih mogućnosti, na hitno sazvanom sastanku Međudržavnog komiteta u Rimu 24. marta, posle dvanaestočasovnih pregovora. Ovaj komitet pet zemalja osnovan je, inače, još 2002. godine kada se na osnovu Studije o izvodljivosti izgradnje naftovoda kroz Rumuniju, američke kompanije HLP Parsons, došlo do ideje da se on, novom cevkom preko Banata, poveže sa nekadašnjim Jugoslovenskim naftovodom Pančevo–Omišalj i kada se razmišljalo da se od ove hrvatske luke i Trsta naprave izvozne luke za maksimalno 40.000.000 tona godišnje (od ukupne ponude sirove nafte iz crnomorskih luka od trenutno oko 80.000.000 tona godišnje, a u perspektivi i dvostruko veće), kako bi se rasteretio već zagušeni prolaz za tankere kroz Bosfor. Kasnije se, na osnovu dodatne studije Hil konzorcijuma, došlo do predinvesticione studije u kojoj je izračunato da minimalni, a ne maksimalni isplativi kapacitet ovog naftovoda može biti 40.000.000 tona sirove nafte godišnje (najoptimalniji je kapacitet od 60.000.000 tona), i kada su razrađene varijante i za kapacitet protoka do 90.000.000 tona godišnje.

No, upravo zbog sve veće ekološke ugroženosti severnog Jadrana, a i zbog konkurentnosti, pri ovakvoj koncepciji, drugih prekobalkanskih pravaca (Burgas–Aleksandropulos ili Burgas–Valona) vremenom se odustalo od ideje da se nafta u njega dotura radi izvoza na svetska tržišta (Ameriku, pre svega), već je sazrela ideja da se gradi naftovod Konstanca–Tršćanski terminal, sa koga bi se, potom, preko Transalpskog naftovoda (TAL) i italijanske mreže cevovoda, isključivo snabdevalo evropsko tržište sirove nafte – i to bez novog pretovara u tankere. Na toj novoj koncepciji izgrađen je i gore spomenuti memorandum pet država od koga je Slovenija trenutno odustala.

SLOVENAČKO "NE": Ovo slovenačko odustajanje nije vešto obrazloženo. Naime, ministar privrede Slovenije Andrej Vizjak, na konferenciji za novinare (22. marta), istakao je da Slovenija ne odbacuje sam projekat PEOP, ali da za nju „ekološke i druge opasnosti nadjačavaju koristi", te da se Memorandum kosi sa nekim regulama slovenačkog zakonodavstva, pa da ona ne može da se obaveže da će do kraja 2007. godine pribaviti sve građevinske dozvole za gradnju naftovoda i, napokon, da bi potpisivanje Memoranduma „značilo da bi Trst postao izvozna luka, što nijedna mediteranska zemlja ne želi". Pri tome je Vizjak naglasio da Sloveniju pre svega interesuje ko bi bio investitor PEOP-a, sa kojim bi da „razjasni neke detalje i moguće ekonomske koristi od Panevropskog naftovoda".

Na ovu Vizjakovu izjavu reagovao je u poslovnom dnevniku „Fejnens" u Ljubljani dr Slobodan Sokolović, pomoćnik ministra za energetiku Vlade Srbije, inače naš predstavnik u Međudržavnom komitetu. On je ovom listu rekao da razume strahovanja ministra Vizjaka, ali da slovenački predstavnici nikad nisu dali nijednu konkretnu primedbu na neku odredbu Memoranduma; da u ovom dokumentu uopšte nije predviđena obaveza nijedne države, pa ni Slovenije, da do kraja 2007. godine obezbedi građevinske ili neke druge dozvole za izgradnju naftovoda; da je upravo jedan od ciljeva Memoranduma da se dođe do parametara koji će razjasniti rizike i koristi za svaku državu učesnicu u poslu; da je potpuno netačno da će ovaj naftovod od Trsta načiniti izvoznu luku za sirovu naftu, te da je mnogo veći ekološki rizik za Sloveniju to što u ovu luku sada dolazi više od 200 velikih tankera godišnje, umesto da nafta kroz cevovod dug 30 kilometara prolazi preko teritorije Slovenije, a kasnije, ne videći more, ide dalje u Evropu.

CENJKANJE: U stvari, Sokolović je, verovatno iz takozvanih „diplomatskih razloga", jedino izbegao da oceni najkrupniju stvar koja je lako uočljiva iz Vizjakovih izjava – da Slovenija pokušava da sačuva manevarski prostor za „ucenjivanje" investitora radi ostvarenja neproporcionalno visokog profita koji bi htela da zahvati u ovom „kontinentalnom poslu", jer joj se zarada koju može da očekuje na protoku kroz samo 30 kilometara cevi Panevropskog naftovoda čini premalom naspram velikih interesa da se on izgradi i u Rumuniji, i u Srbiji, i u Italiji, pa i u Hrvatskoj.

Naime, zebnja da bi na putu ove (uvek) komplikovane „transbalkanske" zamisli najveće prepreke mogla stavljati Hrvatska, koja je svoje sopstveno snabdevanje preko luke u Omišlju i preko Jugoslovenskog naftovoda odavno rešila, otpala je onog trenutka kada je postalo belodano da Zagreb ne može da ignoriše svoje sopstvene „zelene interese", zbog kojih je propala ideja o povezivanju poznatog rusko-evropskog naftovoda Družba sa Janafom (preko Mađarske), to jest kada je, zbog otpora hrvatskih ekologista, propao projekat da Omišalj postane eksportna luka za rusku naftu. Tog trenutka kada je iz igre oko PEOP-a ispao Omišalj, otvorilo se pitanje bolje ekonomske valorizacije Janafa na hrvatskoj teritoriji. Korist od godišnjeg tranzitnog transporta više od 40.000.000 tona sirove nafte iz Kaspijskog basena za Evropu bi sigurno bila višestruko veća od one koju Hrvatska ima danas, snabdevajući preko Janafa samo svoju rafineriju u Sisku, bosansku u Brodu i srpske rafinerije u Novom Sadu i Pančevu (što je danas protok od samo oko 5.000.000 tona godišnje, sa perspektivom da se količina tek udvostruči u narednoj deceniji). A pri tome Hrvatska (uostalom, gotovo kao i Srbija) već ima gotovu trasu i infrastrukturu za adaptaciju naftovoda za veći kapacitet od postojećeg, pa ne bi imala mnogo novih problema oko izgradnje PEOP-a.

Dr Slobodan Sokolović za „Vreme" kaže da je optimista, da će evropski energetski interesi u narednoj dekadi biti dominantni i da ih u Rusiji i Kaspijskom basenu neće ugroziti energetski zahtevi Dalekog istoka, a time će se otvoriti prostor za nove korake u pravcu pripreme izgradnje PEOP-a. On pri tome podseća na dokument Evropske unije (Green Power – Towards European Strategy for the Security of Energy Supply) u kome se iznosi ocena da će se energetska zavisnost Evropske unije do 2030. godine povećati sa 50 na 70 odsto, a da će nafta i gas ostati preduslov energetske stabilnosti, te da se to mora obezbediti izgradnjom nove mreže gasovoda i naftovoda. Naime, po ovim prognozama, već do 2020. godine se očekuje da će uvoz gasa sa sadašnjih oko 40 odsto učešća u potrošnji narasti na 66 odsto, a da će uvozna nafta u istom razdoblju sa 80 porasti na 87 odsto ukupne potrošnje u EU-u – s tim da će Rusija u ukupnim isporukama EU-u zadržati 20 odsto kod nafte, a oko 40 odsto kod gasa.

PITANJE PROTOKA: Ako pogled suzimo na naftovode važne za Evropu, Sokolović napominje da se očekuje da će na severnom koridoru od Rusije doći do povećanja kapaciteta Družbe i na severnom kraku (Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Nemačka) i na južnom (Mađarska, Slovačka, Češka i dalje prema Austriji i Nemačkoj).

No, smatra se da ni moguće proširivanje kapaciteta Družbe neće biti dovoljno, tim pre što preko ruske teritorije ide sve više eksporta nafte i iz Kaspijskog regiona i to preko crnomorskih luka. Zbog toga se novi naftovodi moraju graditi na pravcu Crno more – Evropa, i na tom pravcu Sokolović smatra da je PEOP najinteresantniji za investitore ako se govori o kontinentalnom evropskom tržištu. Naravno, Evropa će se snabdevati i preko drugih pravaca iz Kaspijskog regiona, preko Turske itd. Na samoj teritoriji EU-a će takođe morati da se grade novi naftovodi (Fos Sur Mer – Karlsrue sa vezom na TAL u Inglštatu, Roterdam–Vaselik, sa konekcijom na cevi od Hamburga, Rostok–Lena). U tu mrežu ulazi i naš pravac, koji se rodio na bazi takozvanog INOGATE programa EU-a (Interstate Oil and Gas Transport to Europe), čiji je okvirni sporazum zaključen 1999. godine u Kijevu, a koji je prihvatila 21 država.

Na spomenutom sastanku u Rimu učestvovali su i vodeći ljudi našeg novoformiranog Javnog preduzeća Transnafta: Nebojša Lemajić, generalni direktor, i njegova pomoćnica za pravne poslove dr Branislava Lepotić – Kovačević jer bi odmah nakon potpisivanja međudržavnog memoranduma trebalo da krenu i konkretni razgovori o osnivanju Razvojnog preduzeća za pripremu izgradnje PEOP-a. Ovaj pravni subjekat bi se osnovao kao akcionarsko društvo zainteresovanih preduzeća i država, a glavni cilj bi mu bio da dovrši predinvesticione studije i da ceo projekat učini atraktivnim za investitore. Nebojša Lemajić kaže da je očigledno reč o poslu koji bi svim učesnicima mogao doneti znatne profite, te da je nesporan interes Srbije i njegovog preduzeća da se uključe u ovaj projekat.

Mada nije jednostavno izračunati kakav protok i kakav profit se tačno mogu postići preko PEOP-a, neke kalkulacije je jednostavno izvesti. Na primer, pošto je trenutno cena transporta tone nafte na 100 kilometara oko dva i po dolara, može se pretpostaviti da bi samo na našoj teritoriji, to jest na cevovodu dužine oko 200 kilometara, uz očekivani protok, bio ostvarivan godišnji prihod od oko 200.000.000 dolara. Naravno, najkrupniji je problem okupiti investitore, jer je procenjeno da bi ulaganja morala biti blizu dve milijarde dolara, po skromnijoj proceni potrebnog kapaciteta, odnosno tr i po milijarde dolara, ako bi se gradio cevovod velikog kapaciteta. Uostalom, čak i naftovodi oko kojih je već postignuta saglasnost da se grade (Burgas–Aleksandropulos, na primer), još nisu našli investitore. Mada, kada je reč o naftovodu Konstanca–Trst, već se govori da je za njega zainteresovan Lukojl, a za gasovod koji bi se eventualno izgradio paralelno sa naftovodom, najave interesa za ulaganje nedavno je obnarodovala Sosijete ženeral banka u Beogradu. Ipak, bez podrške najkrupnijih finansijskih tržišta (Njujork, London, Frankfurt) nijedan naftovod neće moći da se izgradi.

Sama činjenica da je već danas došlo do manevrisanja među zainteresovanim zemljama oko PEOP-a, na paradoksalan način upućuje na zaključak da svi očekuju da će od njega nešto biti. Da je reč samo o lepoj priči, ne bi ni Slovenci toliko zatezali, niti bi Italijani toliko insistirali.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---