---

Zemlja ljudi >

Balkanska Italija

Pogled sa zidina trga Paskoli na beskrajni niz krovova koji u mutnoj svetlosti ranog sumraka leži pod nogama, skrivajući život tek iščezle kamene civilizacije, ostavlja bez daha. Teško je oteti se utisku da upravo protiču prvi trenuci zore novog doba, negde u rimskoj provinciji Judeji, i očekivanju da kroz večernju tišinu odjekne pesma na aramejskom jeziku

Centar Matere nalazi se na brdu čije se strane strmo spuštaju ka ivici dubokog kanjona. Sa gradskih zidina pogled puca na donje gradske kvartove, ali i na bregove surovog izgleda na drugoj strani provalije, prekrivene kamenjem i niskom, sprženom vegetacijom. Od zaravnjenih ulica u centru do donjih kvartova, koji se zovu Saso Kaveozo i Saso Barisano (sasso znači kamen), vode mnoge strme uličice. U tom delu Matere, koji gotovo visi iznad kanjona, ljudi su još u vreme drevne Grčke počeli da žive u pećinama. Mnoge od njih izdubljene su u kamenu ljudskom rukom, a ispred pećina je ozidano i pokriveno kamenom par dodatnih prostorija. Tokom kasnijih vekova na vrhu brda se formiralo gradsko jezgro, opasano odbrambenim zidinama, a kamena naselja su postala gradska predgrađa koja su sa centrom bila povezana nizom stepenica, uličica i kamenih terasa. U oblasti gde se Matera nalazi sudarale su se mnoge civilizacije – grčka, rimska, vizantijska... U pećinskim crkvama sačuvane su brojne freske, uglavnom vizantijske. Do Matere su u XVI veku bežeći od Turaka stigli i Albanci, kao i Srbi i Hrvati iz Dalmacije.

Poslednje porodice iseljene su iz svojih domova smeštenih u pećinama krajem šezdesetih godina XX veka, mada je preseljavanje 15.000 stanovnika (skoro dve trećine tadašnje gradske populacije) u novoizgrađena naselja počelo, uglavnom silom, još pedesetih godina po planu koji je donela vlada. U sasijima tada nije bilo kanalizacije, tekuće vode i struje. Ljudi su u svojim domovima živeli sa svim domaćim životinjama, prosečna porodica imala je šestoro dece mada je smrtnost odojčadi bila preko 50 odsto. Harale su malarija i glad.

Pogled sa zidina trga Paskoli na beskrajni niz krovova koji u mutnoj svetlosti ranog sumraka leži pod nogama, skrivajući život tek iščezle kamene civilizacije, ostavlja bez daha. Teško je oteti se utisku da upravo protiču prvi trenuci zore novog doba, negde u rimskoj provinciji Judeji, i očekivanju da kroz večernju tišinu odjekne pesma na aramejskom jeziku. Nekadašnju, ali i današnju Materu lako je zamisliti na Bliskom ili Srednjem istoku, naseljenu pripadnicima neke progonjene ranohrišćanske sekte koja je spas potražila u trogloditskim staništima, smeštenim na mestu do koga će teško doći bilo kakva vojska (nije čudo da neke od fresaka u pećinskim crkvama u Materi neodoljivo podsećaju na freske u kapadokijskim crkvama). Ipak, Matera se nalazi u Evropi, u južnoj italijanskoj pokrajini Bazilikati. Od džinovskih šoping centara kojima su načičkani prilazi Bariju udaljena je svega 60 kilometara.

STRADANJE ISUSOVO: Ne postoji drugo mesto u kome je moguće suočiti se na impresivniji način sa iščezlim načinom života u selima južne Italije. Iako je njihov grad još 1993. stavljen na listu svetske kulturne baštine UNESCO-a, čini se kao da stanovnici Matere sa blagim stidom pričaju o vremenu bede koje se završilo pre jedva četiri decenije. U luksuznim turističkim publikacijama reči kao malarija ili glad uopšte se i ne pominju. Mnogo toga se promenilo pre četiri godine. Tada je u Materu došao Mel Gibson, tražeći mesto za snimanje svog filma Stradanje Isusovo. Kažu da je bio šokiran što je uspeo da u Evropi pronađe mesto kao što je Matera. Grad je Gibsonovim filmom doživeo svetsku promociju i broj turista se dramatično povećao. Pre svega nekoliko godina u Materi je bilo malo hotela, od kojih su neki bili izgrađeni tridesetih godina prošlog veka. Danas su sasiji oživeli, neke pećine su pretvorene u restorane, kafiće, pansione i hotele. Dva pećinska staništa su opremljena na način kako su izgledala kada su ih napustili poslednji stanovnici, i u njima se potpuno može sagledati stari način života. Srećom, ponovno naseljavanje i komercijalizacija sasija izvedeni su pažljivo i sa merom koja nije ugrozila autentični duh čitavog prostora.

ŠVERC: Sa naših prostora najbrži i najkraći put do Južne Italije je trajekt Bar–Bari. Posle mnogih problema kroz koje mora da prođe individualac koji poželi da dobije italijansku vizu, lica putnika na trajektu deluju najblaže rečeno čudno. Mada ne volim da o ljudima sudim na osnovu izgleda ili oblačenja, teško da je većina njih pošla da u Italiji studira ili obilazi istorijske spomenike, mada mnogi voze kola sa registarskim tablicama italijanskih gradova. Čudno društvo sa broda utiče da običan putnik Bari napušta brzo, bez mnogo zadržavanja (mada će svakom pravom "zvezdašu" srce zaigrati kada vidi obrise stadiona "Sveti Nikola", na kome je Zvezda 1991. osvojila Kup šampiona). Pulja, pokrajina čiji je Bari glavni grad, zbog svoje duge jadranske obale koja se teško kontroliše, meta je svih vrsta švercera i kriminalaca. Osim cigareta, droge i oružja, jedan od najozbiljnijih problema sa kojim se Italija suočava jeste i šverc ljudi. Putevi ulaska ilegalnih imigranata najčešće vode preko južnih italijanskih pokrajina – sa Balkana i Turske preko Pulje, iz Severne Afrike preko Sicilije i Kalabrije. Istorija je prepuna paradoksa – od zemlje izrazite emigracije Italija je, po nekim procenama, postala zemlja čijih deset odsto stanovnika čine imigranti (uglavnom ilegalni), a ksenofobija sa kojom su se nekada Italijani često sudarali u zapadnom svetu sada je u porastu u samoj Italiji.

Kroz južnu Italiju strani turisti uglavnom prolaze bez zadržavanja, putujući prema Siciliji ili lukama iz kojih se plovi do Grčke. Osim Bazilikate i Pulje, jugu pripada i Kalabrija, smeštena na samom špicu italijanske čizme. Jug je najsiromašniji deo zemlje, toliko različit od glamuroznog i bogatog severa da njegovi stanovnici uz smeh kažu kako se radi o dve posebne države. No to ne znači da je ovaj deo zemlje manje zanimljiv, on je samo drugačiji od slike koju većina ljudi ima u glavi kada se pomene Italija.

Jug najbolje pokazuje izrazite kontraste koji prožimaju čitavu zemlju. Nekoliko desetina kilometara daleko od Napulja su Kapri i čuvena Amalfi obala, jedna od najspektakularnijih na Mediteranu. Sela okačena o strane okomitih klifova koji se survavaju u more, na kojima su poput pirinčanih polja poređane terasaste njive i maslinjaci, sada su jedno od najekskluzivnijih mesta za odmor u Evropi (mada se i tamo za ne mnogo više novca nego u Beogradu može dobro jesti i popiti espreso). Nedaleko odatle ima manjih gradova koji svojom atmosferom podsećaju na neorealističke italijanske filmove iz pedesetih godina dvadesetog veka, prepuni kostura napuštenih fabrika, kockastih betonskih zgrada odavno nagrizenih vremenom, prašnjavih ulica kojima se kreće velik broj čuvenih mila ćenta (fića) koji liče na muzejske eksponate što čudom obavljaju svoju funkciju. Pojedina mesta na obali Jonskog mora, na đonu čizme, liče na bezlična socrealistička letovališta koja su nicala ranije i na našoj strani Jadranskog mora, ali naspram njih, na vrhovima brdâ koja se nadvijaju nad obalom, nalaze se prelepi zamkovi i utvrđena srednjovekovna sela.

BALKAN BEZ BALKANA: Južnjaci neke svoje različitosti često ističu sa ponosom, tvrdeći da su ljudi na severu hladni, otuđeni i sebični, a da je jug po gostoprimstvu i otvorenosti mnogo sličniji svojim mediteranskim susedima. Mnogi delovi prošlosti sudbinu juga Italije zaista čine sličnijom istoriji Balkana nego severa zemlje. Deo te istorije su i napadi pirata i otimanje muške dece koja su kasnije postajala turski vojnici. Ali-paša Kilić (Italijani ga zovu Ali-paša Ođiali), zapovednik mornarice u vreme Sulejmana Veličanstvenog, rođen je kao Kalabrez. Još kao dete su ga oteli gusari i odveli u Tursku, a najveću slavu doživeo je ratujući rame uz rame sa velikim vezirom Mehmed-pašom Sokolovićem, u vreme kada je Turska bila najmoćnija sila sveta. U njegovom rodnom selu Kutro Ali-paši je podignut spomenik. Da parafraziramo Borislava Pekića, ironija istorije je da su sudbinu Turske na vrhuncu moći u rukama držali jedan Srbin, jedan Italijan i jedan Grk (Kajsunizade, lekar Sulejmana Veličanstvenog).

Balkanski mentalitet ogleda se i u nekim drugim stvarima. Kažu da je količina novca koja se vrti u sivoj ekonomiji na jugu mnogo veća nego u ostalim delovima zemlje, traženje načina da se zaobiđu zakoni ovde je uobičajen sport. Broj nedovršenih kuća prosto bode oči, ali iza takvih zidova su uglavnom kompletno uređeni stanovi u kojima ljudi udobno žive, ne plaćajući porez razrezan na sve kompletno završene stambene objekte. Prisustvo mafije, od kojih su najmoćnija kalabrijska ndrangeta i puljanska mafija, čiji su mnogi istaknuti predstavnici krajem devedesetih letovali na Crnogorskom primorju, običan turista sigurno neće primetiti. Međutim, domaće stanovništvo sa nelagodnošću priča o toj temi, kažu da je uticaj mafije na društvo u ovom delu Italije veoma jak, mnogo izraženiji nego što je uticaj čuvene Koza nostre na Siciliji.

Kult porodice je na jugu vrlo jak, a pojedini običaji zvuče poznato. U Kalabriji se u vreme svinjokolja okuplja čitava porodica, i par dana, uz mnogo vina, obavlja se svinjska daća. Jedan od lokalnih specijaliteta je slanina koja se skida sa vrata svinje i prži na žaru, a zove se gušolare. Postoje vrste povrća i voća koje rastu samo u određenim mestima blizu obale, pojasevima ne širim od pet kilometara, kao što je najčudniji i najukusniji paradajz koji sam ikad probao, ogroman, sočan i sladak poput jabuke. Kažu da ga je moguće izvan Kalabrije kupiti samo u nekim rimskim prodavnicama, gde mu je cena basnoslovna. Isto važi za čuvene lokalne smokve ručno punjene bademom, prelivene čokoladom, bagatelno jeftine u malim mestima gde ih proizvode.

MAJČINSKI PAKETI: Kada Kalabrezi koji žive u Rimu polaze od kuće nazad u glavni grad, torbe su im prepune paradajza, gušolarea, vina i smokava koje su im majke spakovale. Gledajući ih setio sam se tona kajmaka i sira, kolača, pršuta, jabuka i krompira kojima moja majka puni torbe i rančeve koji već decenijama putuju ka Beogradu.

Jug Italije bi trebalo, ako je moguće, izbeći u avgustu dok traje čuveni feragosto. Tada su sva mesta pretrpana turistima, a glavni putevi su skoro potpuno zakrčeni. Sve se menja već u prvim danima septembra. Tada se kilometarske peščane plaže Tirenskog mora, naslonjene na gradiće od kojih mnogi i danas nose pečat Saracena, mogu deliti samo sa retkim lokalcima. Da ne pominjemo koliko je tada prijatnija i mirnija vožnja duž spektakularne Kosta Viole, preko bezbrojnih vijadukta i klifova sa kojih puca pogled na susednu Siciliju.

Teško je bilo kome dati savet u kom pravcu da krene u Italiji. Kako izabrati između putokaza na kojima piše Rim, Venecija, Firenca, Napulj? Sigurno je da put ka bilo kom od tih mesta nije pogrešan, ali je sigurno i da onaj ko okrene volan prema jugu neće zbog toga zažaliti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---