---

Nova kineska ekonomska strategija >

Redizajniranje razvojne lokomotive

Godine 2003. u Kini je zabeleženo 58.000 protesta, 2004. godine 74.000, a prošle 87.000. Očigledno da protesti polako prerastaju u pobune u kojima je broj nezadovoljnika u stalnom porastu, kao i broj povreda, pa čak i smrtnih slučajeva

Specijalno za "Vreme" iz Pekinga

Kada je kineski premijer Ven Đijabao izlagao svoj treći po redu izveštaj o radu kineske vlade imao je zaista mnogo toga da se pohvali: kineska ekonomija, i dalje u petoj brzini sa stopom rasta od 9,9 odsto, pretekla je Veliku Britaniju i sada je četvrta najveća ekonomija na svetu. Kina i dalje ubedljivo vodi po količini direktnog stranog ulaganja i poseduje najveće rezerve strane valute. Ako se dodaju sve veća prisutnost i snaga koju ima na međunarodnoj sceni, kao i izgledi da postane svetska sila prvog reda u narednih deceniju i po, nije ni čudo što je premijer uživao u salvama gotovo neprestanog aplauza drugova i drugarica koji su prisustvovali zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Budućnost nikada nije izgledala bliža i svetlija nego sada.

Ipak, ovogodišnje zasedanje Kongresa, najviše instance sa koje se upravlja Narodnom Republikom od 1,3 milijarde ljudi, ostaće upamćeno po nečem drugom, po onome što je u Kini, kao i u svetu ocenjeno kao epohalan zaokret u kineskoj unutrašnjoj politici – konačnom priznanju da su se na velikoj lađi pojavile pukotine i da se putnici u potpalublju polako dave dok oni iz prve klase uživaju na krovu palube uz čaj i pogled na egzotična ostrva u daljini. i još više po utisku da su kapetan i članovi posade spremni da zasuču rukave, izbace vodu i spasu se "Titanik-scenarija".

NESKLADNO DRUŠTVO: Kada je zaokret prema kontrolisanoj tržišnoj ekonomiji, čemu zemlja duguje svoj oporavak, počeo 1978. godine, jedna od prvih mera je bila da se zemlja dekolektivizuje. Običan Kinez je konačno, prvi put posle gotovo 4000 godine feudalnog (i 30 godina komunističkog) uređenja, došao u priliku da poseduje zemlju. Za tren oka 150 miliona seljaka je gotovo bilo izvučeno iz gladi i ekstremnog siromaštva.

Međutim, niko nije ni očekivao da se budućnost zemlje u XX i XXI veku temelji na poljoprivredi. I mada se gorepomenuti rezultat ne sme zanemariti (Kina danas ima manje od 20 miliona siromašnih, što je u poređenju sa 260 miliona, koliko ih je bilo 1978. godine veliki uspeh), usitnjeno vlasništvo nad zemljom nije i ne može doprineti ekonomskom rastu zamišljenom da Kinu lansira iz društva zemalja Trećeg sveta u društvo G8. Pogotovo ako se zna da je vlasništvo nad zemljom samo nominalno, odnosno da seljaci zemlju iznajmljuju na 25-30 godina i ne mogu da je koriste kao sredstvo trgovine ili kao pokriće za kredite. Otuda, jednom spaseni od gladi, kineski su seljaci ostavljeni da otaljavaju svakodnevicu i otvorenih usta gledaju u pravcu gradova gde kao pečurke niču fabrike, zgrade i tržni centri.

Kineska ekonomija se još od pedesetih godina prošlog veka zasniva na razvoju industrijskih zona i urbanih centara gde se ovi nalaze. "Od tačke ka površini", mantra je kineskih reformatora do dan-danas i znači da se prvo planski razviju gradovi, a onda blagostanje širi ka unutrašnjosti. Iliti, da prvo neki postanu bogati danas, da bi svi bili bogati sutra. Bez sumnje, prvi deo posla je obavljen uspešno: 70 odsto nacionalnog proizvoda dolazi iz urbanog pojasa istočne obale koji je dizajniran kao lokomotiva kineske privrede. Problem je to što tu živi samo 20 odsto stanovništva. Otprilike, tačno onih 250 miliona Kineza koji drže više od 80 odsto vrednosti svih bankovnih računa, po zvaničnoj statistici. Uz izuzetke urbanih i regionalnih centara, svuda zapadnije od uskog istočnog pojasa (komad zemlje gotovo dva puta veći od Evrope), većina pogodnosti savremenog života i dalje su nepoznate stotinama miliona Kineza.

Jedna druga statistika otkriva sta taj "običan seljak" misli o 200 milijardi dolara suficita u trgovini sa Amerikom i najvećim rezervama stranog kapitala na svetu, podacima kojima se kineska vlada diči: 2003. godine u Kini je zabeleženo 58.000 protesta, 2004. godine 74.000, a prošle godine 87.000. Ova neverovatna cifra zabrinjava još više zbog toga što je isto tako očigledno da protesti polako prerastaju u pobune u kojima je broj nezadovoljnika u stalnom porastu, kao i broj povreda, pa čak i smrtnih slučajeva u sukobu sa zvaničnicima prema kojima je bes usmeren, ili sa policijom. Dugo vremena faktor stabilnosti u izgradnji nove Kine, ruralna Kina, postao je za nju najveća opasnost.

Najčešći uzrok protesta leži u korupciji lokalnih bosova i u njihovim akcijama koje nanose štetu, ili su u suprotnosti sa interesima seljaka. U mnogim slučajevima reč je o otvaranju, ili propustu da se zatvore industrijska postrojenja koja zagađuju vodu na naseljenim područjima a dokazano je povećavanje broja obolelih od karcinoma, ili drugih zdravstvenih deformiteta i kod ljudi i kod životinja. Još je više slučajeva da lokalna uprava oduzima zemlju od seljaka uz bestidno nisku nadoknadu ispod tržišne cene, prodaje zemlju firmama i industrijama, koje dalje "nadograđuju" vrednost zemlje, podizanjem zgrada ili fabrika (koje opet uništavaju životnu okolinu), do visine i pet puta veće od prodajne cene. U celoj ovoj kalkulaciji godišnje se pravi obrt od 200 milijardi dolara. Po optimističkim kalkulacijama, seljaci od ove sume dobijaju samo desetinu. Što će reći da, dok milioni seljaka dele ovu nadoknadu za oduzetu sigurnost i kartu za nepredvidivu budućnost u kojoj treba opet naći način i posao da se prehrani porodica, tek stotine zvaničnika i biznismena dele preostali deo kolača. Tako, bogati postaju bogatiji, a siromašni siromašniji i nesigurniji, kada je o budućnosti reč.

Ovo je upravo kap koja preliva čašu već napunjenu do vrha neadekvatnon ekonomskom pomoći, nedostatkom osmišljenih socijalnih i obrazovnih programa. Čak i da nema korupcije i kršenja osnovnih prava ljudi u unutrašnjosti, sama činjenica da je godišnji prihod na istoku, na primer u Šangaju, u proseku desetak puta veći nego na zapadu zemlje, bio bi verovatno dovoljan da izazove, ako ne baš svih 87.000 protesta u prošloj godini, ono bar dobar deo njih.

Paradoksalno, do sada "traljava" ruralna politika Pekinga umnogome pogoršava situaciju i u gradovima. Trbuhom za kruhom milioni seljaka traže svoju šansu u gradovima, gde se gradi sve više stambenih zgrada da bi primili pridošlice, što neminovno vodi u otimačinu zemlje u prigradskim krajevima, što opet vodi u konflikte. Jer, zemlja koja se prisvaja na ovaj način, po pravilu je najkvalitetnija plodna zemlja za uzgajanje žitarica. Prema poslednjim istraživanjima, u protekloj deceniji je po navedenom scenariju, za građevinske objekte "prisvojeno" 670 miliona hektara uglavnom plodne zemlje! Rezultat je očigledan: Kina danas uvozi pirinač iz Vijetnama i okolnih zemalja. I to je samo jedan deo priče, jer je većina onih koji prelaze reke i planine da bi potražili sreću u Pekingu, Šangaju ili drugim gradovima uglavnom bez ikakvih kvalifikacija, tako da umesto posla i dobre zarade završe radeći na crno ili džepareći po nekoliko juana dnevno za porciju pirinča. Tako je nebriga o dalekim krajevima Kine dovela do porasta kriminala i nezaposlenosti u gradovima na istočnoj obali.

SKLADNO DRUŠTVO: Otuda nije ni čudo što novi petogodišnji plan, prvi put od 1978. godine, kada su kineske reforme počele, nije formulisan sa ciljem dostizanja maksimalne stope ekonomskog razvoja i porasta proizvodnje. Nova kovanica, pandan srpskim "evropskim integracijama", ili američkim "sloboda i demokratija" glasi "skladno društvo", a znači da prioritet vlade leži u smanjivanju razlike uzmeđu bogatih i siromašnih i između sela i grada. Vlada je na poslednjem zasedanju Kongresa definisala donošenje novih i strožih zakona protiv korupcije i mahinacija u trgovini zemljom i nekretninama kao vrhunski prioritet, dodajući listi mera koje bi trebalo da doprinesu "skladnom društvu" bolju distribuciju zaliha i fondova iz gradova prema unutrašnjosti, bolju obrazovnu, penzionu i socijalnu politiku za ruralne krajeve i dalje poboljšanje puteva i transportne infrastrukture u provinciji.

Prve mere koje su očigledno deo tog paketa – obećavaju. Premijer je na Kongresu objavio ukidanje zemljišnje takse stare 2000 godina, koja će zajedno sa abolicijom drugih taksi i drugim olakšicama kao podizanje donjeg praga za plaćanje takse na prihod uštedeti seljacima više od četiri milijarde dolara godišnje. Dodatno, vlada je odobrila godišnji budžet od 42,4 milijarde za ruralni razvoj, što je povećanje od 14,2 odsto. Poređenja radi, Peking će potrošiti 32,5 milijardi za vojne izdatke što je, inače, najvažnija stavka u kontekstu spoljne politike.

VIŠE OD RETORIKE: Međutim, za istinsku reformu biće potrebno mnogo više od hrpe dolara i uzvišene retorike. Navedene promene ostaće samo simbolične, ukoliko se ostane samo na njima, bez zadiranja u srž problema. Po oceni mnogih, tek potpuna liberalizacija zemljišne politike koja bi i faktički a ne samo nominalno dala seljacima vlasništvo nad zemljom, i slobodu da je koriste u slobodnoj trgovini i kao osnovu za kreditiranje, omogućiće akumulaciju kapitala i napredak ruralnih krajeva, pojačavajući kupovnu moć na selu i smanjujući migracioni pritisak na gradove.

Da li je kineska vlada spremna da napravi takav korak, jedan od poslednjih koji bi je gotovo potpuno odvojio od sopstvenog komunističkog nasleđa? Ne bi li to još više otvorilo vrata onima koji imaju – da imaju još više, kupujući u bescenje od onih koji nemaju i čekaju prvu priliku da zarade šta god i po cenu da ostanu bez ičega? Za odgovore će milioni Kineza čekati još najmanje godinu dana do sledećeg Kongresa, kada će biti ocenjeni prvi rezultati "borbe protiv korupcije, razlike u primanjima, nezaposlenosti, a za veće prihode seljaka, socijalnu bezbednost, bolje obrazovanje, bolju životnu sredinu i bolje berze (eto šta sve ide zajedno u ‘komunističkoj’ Kini)", kako je Hu Đintao sažeo nov petogodišnji plan.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---