---

Sirija >

Na prvoj liniji "osovine zla"

Na osnovu onoga što se o Siriji govori po svetskim medijima, moglo bi se pomisliti da tu zemlju treba obilaziti u širokom luku. Srećom, realan život se razlikuje od crno-belih medijskih istina

U već legendarnoj Bušovoj osovini zla, neke države, kao Severna Koreja i Iran, imaju garantovano članstvo. Irak je mesto izgubio kada je stigla "demokratija", ali se zato zlo u svim mogućim oblicima prosulo svuda po toj zemlji. Da se osovine setio Ronald Regan, Libija bi sigurno bila na čelu liste. Ovako, otkako je Gadafi promenio kurs, vesti o velikim poslovima moćnih naftnih kompanija u Libiji sustižu jedna drugu, pa niko i ne pomišlja da pukovnika naziva besnim psom i kraljem terorista, kao što je Regan činio. Jedno od interesantnih pitanje je, ipak, otkud Sirija u tom društvu, i to na prvoj liniji.

Kada je Džorž Buš 2002. objavio svoju listu režima predviđenih za odstrel, čak se i njegov najbliži saradnik Toni Bler trgao kada je uz ostale parije pomenuta Sirija. U prvom zalivskom ratu 1991. Sirija se nije protivila napadu na Irak, pa je za takvu vrstu podrške bila nagrađena dozvolom da njene trupe ostanu u Libanu kao mirovne snage. Posle napada Al kaide 11. septembra 2001, Sirija je dostavila Sjedinjenim Američkim Državama mnoge značajne podatke o teroristima. Sve to ipak nije bilo dovoljno, režim iz Damaska je optužen da daje utočište vođama radikalnih palestinskih grupa i pomaže Hezbolah u Libanu, a posle novog napada na Irak dodate su i optužbe da Sirija krije Sadamove ljude i hemijsko oružje, i da se preko njene teritorije u Irak ubacuju članovi Al kaide. Prve optužbe su verovatno tačne, ali bi se mogle odnositi i na mnoge druge zemlje na Bliskom istoku, gde se savezništva lako prave i još lakše raskidaju. Što se tiče hemijskog oružja, njega više niko ne pominje, a pustinjsku granicu Sirije i Iraka dugu više od 600 kilometara veoma je teško kontrolisati, sve da to neko zaista i želi. Uostalom, doskora su taj deo zemlje i američke trupe ostavljale bez ikakvog nadzora, pa je u Irak ulazio ko god je poželeo. U hostelu Al haramein u Damasku još stoji upozorenje strancima da ne idu u Irak, a ilustracija je slika jednog bivšeg hotelskog gosta. Mladi Japanac je, bez obzira na molbe i upozorenja domaćina, krajem 2004. prešao iračku granicu koju niko nije kontrolisao. Posle nekoliko dana, na televiziji Al džazira emitovan je javni snimak njegovog pogubljenja koji je izvela neka od terorističkih grupa.

ZAOŠTRAVANJE: Situacija se naglo zaoštrila kada je 14. februara 2005. u Bejrutu, u eksploziji automobila bombe, ubijen bivši libanski premijer Refik Hariri. Hariri se protivio prisustvu sirijskih trupa u Libanu i Sirija je ekspresno optužena za taj zločin. Reklo bi se previše brzo. Optužbe su usledile pre bilo kakve istrage, a multimilijarder Hariri nije imao neprijatelje samo na jednoj strani. Bejrut su tresle antisirijske demonstracije, Amerika je zapretila upotrebom sile (čemu se usprotivila Rusija), a Francuska i SAD su zatražile i osnivanje međunarodnog suda koji bi sudio krivcima za Haririjevu smrt. Damask je ozbiljno shvatio pretnje i povukao iz Libana 14.000 svojih vojnika. No, nije se sve na tome završilo. Za ispitivanje celog slučaja Ujedinjene nacije su formirale Međunarodnu istražnu komisiju za čijeg šefa je postavljen Detlef Melis, nemački tužilac. U njegovom prvom izveštaju navedeno je da postoje ozbiljne sumnje da su u atentat umešani visoki sirijski rukovodioci, između ostalih Moher el Asad, mlađi brat sirijskog predsednika Bašara el Asada, kao i Asadov zet Asef Šankat, šef sirijske obaveštajne službe. Melis tvrdi da nije želeo da se odmah objave imena, jer nisu postojali čvrsti dokazi, ali je u štampi objavljen kompletan izveštaj, što su Ujedinjene nacije nazvale "nesrećnom službenom greškom". Na pitanje novinara da li objavljivanje imena podriva kredibilitet izveštaja, Melis je izgovorio antologijsku rečenicu: "Zavisi da li verujete šta govorim, ili ne. Ukoliko ne verujete, to podriva kredibilitet, ukoliko verujete, onda ne."

U decembru je Melis predao Ujedinjenim nacijama novi izveštaj u kome su na račun sirijskih zvaničnika iznete još konkretnije optužbe. Sirija je i taj, kao i prethodni izveštaj odbacila kao tendenciozan. U ovoj godini se situacija promenila i Siriji su prvi put od početka istrage počele da stižu pohvale zbog kooperativnosti. Pre nekoliko dana je najavljen prvi susret Bašara el Asada i novog šefa Komisije, Belgijanca Serža Bramerca. Poslednjih meseci istragu prati upadljivo ćutanje svetskih medija, nema novih pretnji zapadnih političara. Čini se da ova zemlja služi, za sada, kao rezervno medijsko strašilo pred kojim se pokazuju mišići u trenucima kada tenzija popusti na drugim stranama.

GOSTOLJUBIVOST: U udarnim vestima se Sirija ponovo pojavila 4. februara ove godine, kada je u protestima zbog objavljivanja karikatura proroka Muhameda spaljena ambasada Danske u Damasku. Ironija je da su demonstracije bile nasilnije u Siriji i Libiji (u Bengaziju je takođe zapaljen danski konzulat) nego u mnogim muslimanskim državama sa radikalnim islamskim režimima. Možda zbog toga što vladari ove dve zemlje demonstracije uglavnom organizuju sami, jer dobro znaju da je bolje nezadovoljstvo i frustriranost (svih vrsta) koje se tada izlivaju usmeriti prema spoljašnjem neprijatelju, a prilika se baš zgodno namestila.

Na osnovu onoga što se o Siriji govori po svetskim medijima, moglo bi se pomisliti da tu zemlju treba obilaziti u širokom luku. Srećom, realan život se razlikuje od crno-belih medijskih istina. Sirija jeste siromašna zemlja koja deluje pomalo zapušteno, naročito kada se uporedi sa svojim susedima Turskom, Jordanom i Libanom, ali najjači utisak koji će svaki posetilac sigurno poneti jeste gostoljubivost i ljubaznost domaćeg stanovništva. U kontaktima sa običnim ljudima nema ni traga fanatizma, ali ima njihovog čuđenja zbog toga što su muslimani, naročito oni sa Bliskog istoka, na Zapadu predstavljeni u tako negativnom svetlu (mada se, naročito kod mlađih ljudi, primećuje fascinacija Zapadom i želja da se tamo ode).

Sirija je jedna od najtolerantnijih muslimanskih zemalja, u kojoj živi deset odsto hrišćana. Takva konfesionalna mešavina teško se može naći na drugom mestu – hrišćansku zajednicu čine jakobiti (sirijačka pravoslavna crkva), jermenska pravoslavna crkva, grčka pravoslavna crkva, grčki katolici (melehiti), sirijski katolici, a kao jezici pri bogosluženju u tim crkvama koriste se arapski, jermenski, aramejski, grčki...

Stari Damask je prepun crkava i svetih hrišćanskih mesta, tu je i podzemna crkva Sv. Ananija u kojoj je u hrišćanstvo preobraćen Savle, koji je kasnije postao apostol Pavle, kao i prozor u zidinama kroz koji je sveti Pavle spušten u korpi bežeći od svojih progonitelja. Suživot hrišćanstva i islama na ovim prostorima možda najbolje opisuje istorija džamije Omajada, posle džamije u Meki najvažnije u islamskom svetu. Na njenom mestu je nekada bio Jupiterov hram, u vreme Vizantije hrišćanska crkva, a dolaskom Arapa je prostor podeljen, pa je polovina crkve pretvorena u džamiju, a drugu polovinu su nastavili da koriste hrišćani. Kasnije je hrišćanska zajednica svoju polovinu zamenila (kažu, doduše, bez mogućnosti da ponudu odbije) za nekoliko drugih lokacija u starom delu Damaska, a na tom mestu je podignuta veličanstvena džamija Omajada. Unutar džamije se, po predanju, nalazi glava Jovana Krstitelja na čiji grob dolaze da se pomole i muslimani, koji ga takođe poštuju kao jednog od proroka. Mada će poneki hrišćanin sa gorčinom reći da su oni u Siriji još samo kap vode u moru, malo je muslimanskih zemalja u kojima su različite religije tako priznate i poštovane.

UNUTRAŠNJE PODELE: Istina, tolerancija i sekularnost u Siriju nisu došle same od sebe. Spolja gledano, zemlja deluje homogeno, ali nije svejedno da li je neko sunit ili šiit, druz, alavit ili ismailit (šiitske sekte). Kada je 1970. na vlast došao Hafez el Asad, inače alavit, sva važna mesta u upravljanju zemljom pripala su alavitima, a ni sada situacija nije mnogo drugačija. Protiv toga su, naravno, i većinski suniti i pripadnici ostalih šiitskih sekti (Sirija ima 17 miliona stanovnika, a alavita je samo milion). Osim te konfesionalno-plemenske podele, radikalne islamiste je iritirao i "socijalistički islam", koji je Asad sprovodio gvozdenom rukom. Vrhunac sukoba bio je 1982. u Hami, gradu koji i danas važi za najjače uporište fundamentalista. U tronedeljnim borbama vojske i pripadnika organizacije Muslimansko bratstvo poginulo je, prema procenama, između 30.000 i 40.000 ljudi, a stari deo grada je potpuno razoren. Na malobrojnim preostalim starim kućama i danas su vidljivi ožiljci tadašnjih okršaja.

Mada se o tome ne priča javno, masakr u Hami sigurno nije zaboravljen. Upadljivo veliki broj žena hoda ulicama ovog grada potpuno prekrivenih lica, što je prizor koji se u drugim sirijskim gradovima gotovo ne može videti. Sigurno je da radikalni islamisti sanjaju osvetu, a sekularna Sirija je trn u oku i Osami bin Ladenu, čija je majka iz ove zemlje. Nad Sirijom vise i mač Amerike i mač Al kaide, i o tome bi morali da razmišljaju zapadni stratezi koji priželjkuju pad Asadovog režima. Istina, ne čini se da su ti stratezi nešto naučili na primeru Iraka, gde pre okupacije Al kaida nije postojala, a sada je to neiscrpna baza za regrutovanje novih šahida.

Van priča o politici, Hama je veoma prijatno mesto u zelenoj dolini reke Orontes, sjajna tačka za odmor posle pustinjske Palmire. Najveća atrakcija ovog grada su norije, džinovski drveni dolapi za navodnjavanje, prečnika i do 40 metara. Najstarije norije potiču čak iz petog veka nove ere. Bez obzira na priče o fundamentalizmu stanovnici su prijateljski raspoloženi prema strancima. Šef jednog od najlepših restorana pored reke imao je nekada devojku u Jugoslaviji, a hrana koju priprema je praznik za stomak.

Iako prelepa za obilazak, Sirija je sigurno država u kojoj bi se mnogo toga moglo promeniti tako da njeni stanovnici žive bolje. Za tako nešto potrebno je da se zemlja otvori, da se razmrda okamenjeni partijsko-plemensko-porodični sistem koji fabrikuje nepotizam i birokratiju, ali svaka promena ovde zahteva vreme, koje se ne meri na isti način kao na Zapadu. Batina kojom se preti Siriji možda će ubrzati događaje, ali to ubrzanje pomaže samo dvema grupama ljudi: jednoj koja pravi "pakao" na zemlji jer je interesuje samo carstvo nebesko, i drugoj koja "pakao" pravi jer joj se to isplati. Zajedničko za te dve grupe jeste da ih ne zanimaju obični ljudi, pa su uvek spremne da otvore Pandorinu kutiju iako znaju posledice. Vredi se nadati da će bar Siriju ta čaša otrova mimoići.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---