Književno veče

dragan todorović

Izdavači, a i drugi zainteresovani za temu, vele da je poezija u krizi, što je, opet vele ti stručnjaci, rezultiralo malim tiražima i ostalim malim i još manjim, malim interesovanjem čitalaca, malim kvalitetom, i tako to i tako dalje... Međutim, a može i ali, stvarnost, književna, pesnička, drugačija, narod peva sve u šesn’es’, knjiga ima dva puta šesn’es’, promocija što se zovu književne večeri šesn’es’ na kvadrat, ili šesn’es’ sa neko drugo i veće množenje.

Kad se kaže Književno veče, bio rumen Pavić sve sa na klaviru suprugom, bila bestseler Svih žalosnih radost Petkana, a se izuzme gospođa Klot frket, jerbo je ta i taka pojava naša sudbina i trenutni civilizacijski razvoj, to je sala neke biblioteke, nekog kulturnoga centra, gde redovan par, dva para, posvećenika, iliti slučajeva za sebe, redovno i zarad sebe, i sopstvenog slučaja, sluša pisca i tog kritičara. Ukratko, za okrenuti glavu.

Međutim, gde ćeš bez međutim, Ovo naše vreme, ko’ečega i ko’ekude, kad se zna šta je prvo pitanje, a još više šta je pitanje svih pitanja, i kad je preka potreba da svi damo svoj doprinos pitanju svih pitanja, ko smo, odakle smo, i gde su nam horizonti i ostalo, dovelo do, da se kaže, pojave, da je narod, a ko će, uzeo stvar u svoje ruke i načisto propev’o o te istorijske, usput i svoje, teme. Nije jedan propev’o u ime naroda, ceo narod se latio pera, tako da su i te književne večeri nekako uznapredovale, počele da liče na svečanosti, ko kad ideš u penziju, slaviš maturu, odlaziš u vojsku, to su sad svečane sale, bolji restorani, to je vazdan učesnika, to ima sadržaja, rodbine, zvanica, zvaničnika, pića, posluženja, muzike, druženja, cveća, čestitanja, poljubaca... Ukratko, može i naširoko, jer je sve to nekako epski široko i sa dubinom, ova umetnost, koju može da čita onaj ko počinje da razume i onaj ko zaboravlja da razume, zapažanje jedne pesnikinje od ove sorte, našla svoj prirodni ambijent, masovna produkcija se masovno promoviše u masivni objekti.

Pesnici, a ima ih, se načisto usavršili, imaju po šezdeset objavljenih knjiga, još toliko u rukopisu, pišu sve vrste poezije, prvo ljubavnu, pa dečiju, pa tu opisnu, obavezno rodoljubivu, dođu do satirične, privredne, zavičajne, poezije radnog mesta, poezije saradnje sa poslovnim partnerom, poezije sa srećnim krajem, edukativne, npr., Mnogi žele u raj stići/ al ne znaju/ kojim putem treba ići/ Samo jedan put je pravi/ put istine i ljubavi...

Sve se to koriči, sve se to povezuje, sve to ima riknu i sve što treba, sliku autora, kad je bio mali i kad je porast’o, talentovanije porodice u knjige umeću i crteže dece, unuka, dragih prijateljica. Naravno, sve to ima izdavača, razne intelekte i druge književne zajednice koji su se specijalizovali za tu produkciju. Ima tu vrlih pesničkih imena koja se ne štede pri recenziji kolega, pa recenzije vele, Razvijajući postepeno kazivanja krenulo se od pojedinačnog ka opštem, od ličnog ka kolektivnom, i obavezno vele, Prvi deo ove pesničke knjige, obimom i brojnošću pesama, je opsežniji, a bude i, Njegova knjiga je suza, koja kao da nema roditelja, kao da njegovo pleme snom mrtvim spava, ali pesnik je to koji veruje u pravdu i opravdanu borbu za opstanak i večnilo svog satiranog ali i opstalog srpskog naroda, pa se sve to iskusno i kritičarski izanalizira, i to na primeru, ta nije pesnik propev’o tek tako i tek nako, Nasledi talenat za pesmu/ Majka mu ga je dala/ Kao učenica ženske škole/ Na radiju je pevala...

Evo i teme, a sve tema, evo standarda, sala hotela, puna, pesnik, sa muštiklu, sa vezenu košulju, nervozan, voditeljka sa veliki i beli biseri najavljuje pesnika, gošću koja je predsednica Društva pisaca u rasejanju i otadžbini, glumca, gosta ispred društva Sorbona, člana Kraljevskog književnog kluba, još članova, izdavača, muzičku pozlatu, pesnik svima nazdravlja, počinje da govori, Bože podari Srbiji lepše dane/ da zaleči skroz teške rane, aplauzi, izdavač veli da je to svakako najlepša pesma, glumac se slaže, i on isto misli, uzima i on da je interpretira, Spasi, pomiluj Bože, sav srpski rod... Aplauzi traju, ko na soku, ko na pivu, kritičar uspeva da kaže da je pesnik opisao udes srpskog bića od samog postojanja, voditeljka i više nego voditeljski saopštava da se ovim privelo druženje sa poezijom i muzikom, sve poziva na ćaskanje i druženje.

Ajde bliže na temu, jako u gradu koji se svim diči, a ponaročito bogatom kulturnom tradicijom, pojave se velike i mnogo lepe i u boji plakate koje su pozivale na promociju knjige pesama domaće opštinske službenice u centralnom gradskom restoranu. Restoran beše osvetljan sa veliki metalni lusteri, svaki sto beše lepo zastrt, nekoliko spojenih stolova još lepše zastrto, kako uđeš onaj veliki i načisto u boji plakat, mnoštvo knjiga, na vratima muž koji prima čestitke, konobari koji pitaju ko šta pije, gosti koji piju, prijatelji koji unose cveće, lokalni biznismen sa najveće cveće, rodbina sa torte i sitni kolači, predsednik opštine iz Nove Srbije sa svi svoji iz Nove Srbije, Pesnikinja ushićena, jeste u godinama, jeste pozamašna, al’ se stegla, more li se reći doterala, u bele helanke, sa rajsferšlus, sa zlatni širiti nizbrdo, sa zlatni širiti oko vrata, sa širiti oko pasa, kose znalački obojadisane u tonu sa širiti, usne tako nakarminisane da se i one slažu sa ti širiti, muzika diskretna, Pesnikinja sve redom ljubi, i muž sve ljubi, čestitke primaju deca, čestitke prima predsednik opštine, kakva čast, pesnikinja vadi novu zelenu olovku iz celofana boje zlatnih širita, predstavlja se kameri, potisuje, uzima piće neutralne boje i svima nazdravlja.

Reč dobija voditelj, Dame i gospodo, ovo veče ima posebnu važnost, učenice srednje škole pod budnim okom profesorice recituje poeziju, U domu gde tužni žive/ gde s’ bolom osviće zora/ uplakana, na klupi sedi/ starica sa puno bora, svi u osećanjima, pesnikinja blagim klimanjem zahvaljuje, među stolove krenu manekenka sa providnom haljinom, sve utiša, javi se druga recitatorka, U noćima, kad su oštri mrazovi/ na granama, kao neme statue ptići stoje/ a gavranovi crni, ti noćni aveti/ preostala pera im kidaju i broje, i izdavač klima glavom, predsednik opštine se značajno došaptava, još poezije, Gledam u plakar, kako se/ ofingeri prazni njišu/ gledam po sobi u kojoj/ sem mene, mušice dišu... Pesnikinja nazdravi iz svoje čaše, dođe red na izdavača, Imali ste da oslušnete osećajnu poeziju, ja ću pokušati da govorim u tom pravcu, suština je da se knjiga pročita, ja ću reći da je pesnikinja imala podsvesnu nameru da se izrazi, aplauza još, voditelj objavljuje da se sve nastavlja, i nastavi se...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST