Koncert >

Dunav, natrag!

dragan kremer

Zvonko Bogdan u Centru "Sava", Beograd, 12. maj 2006.

EJ, SALAŠI: Gospodin Bogdan

Ima dana kada ne znaš šta da radiš, a onda ima večeri kad ne znaš kud ćeš pre. Prošlog petka uveče pijanistkinja Branka Parlić iz Novoga Sada, specijalista za Satija, pokrenula je ovogodišnji Ring Ring izvodeći kompozicije F. Glasa; Damo Suzuki (ex-Can) ponovo navratio da performira (+ Tena Novak, Zagreb); a trećerazredna atrakcija Incognito već je oveštali izgovor onima koji svako malo viču Beograd je svet. No događaj daleko najvećeg značaja, tamo gde rokeri samozaljubljeno tabanaju dižući prašinu, jeste koncert Zvonka Bogdana – jer on ima koncesiju, zlatne žile i podzemne vode.

Šorom šajke, a Dunavom čeze samo u pesmi, inače se zna red. Posle trijumfa na EXIT-u 2004. (simbolični povratak na Tvrđavu!) Z. Bogdan može biti i u "spoljnom" programu Ringa, naviknut na manje prostore i festivale, no možda je baš zato prekretnica njegov povratak u prestonicu na velika vrata. Mladoliki veteran kafana/restorana, čardi i klubova osvajao je optimističko-hedonistički Beograd 60-ih dok su i komunisti shvatili da od 7 sekretara SKOJ-a ima bar malo boljih 8 tamburaša s Petrovaradina, a rezidentni Zvonkovi nastupi u hotelu Union naredne decenije postali su jedinstvena estradna institucija. U trećem milenijumu nažalost nije pustio koren u obnovljenom Unionu (nikad od toga Chelsea Hotel), ali ta apstinencija beogradske publike više nego ubedljivo prekinuta je u efektno rasprodatoj velikoj dvorani Centra "Sava". Stajalo se i sedelo po prolazima i stepeništima pa je s onima koji su platili 800 – 1200 din. bilo i do 4000 oduševljenih ali tihih, usredsređenih posetilaca. Mnogi su delovali kao da retko dolaze u SC ili izlaze na koncerte, nemalo je njih stiglo iz daljine a g. Bogdan je već prvim rečima diskretno ocrtao bivšu Jugoslaviju.

No pre toga polučasovnu uvertiru razigralo je 18 sviraca, po pola u svakom od dva sastava stalno na bini. Protkani Romima i Mađarima, članovima Narodnog i Tamburaškog orkestra RTV-a Novi Sad, smesta su demonstrirali opsege dinamike i tempa u kojim će se kretati, kao i poloneze, mazurke, operete, čardaše i kolca koji se vekovima slivaju u panonski basen da prošaraju te divne romanse i bećarce. Bas-primaš Mile Nikolić predvodi tamburašku postavu s neprekinutom tradicijom koncert-majstora od Janike Balaža, a violinista Ignac Šen i njegova braća deveterac u kome je klarinet jedini nežičani instrument. To su zapravo osnove pratećih sastava s kojima je Bogdan snimio svoje veoma kvalitetne, takoreći povratničke (posle prelomnog boravka u SAD) albume Uspomena na vreme koje se sigurno ponoviti neće (2003, 2CD) i ovogodišnji Panonija i ja, za kuću Vojvodina Music Branislava Krstića, vođe grupe Garavi sokak. Naslovljen po aktuelnom izdanju, ovaj koncert savršeno je poslužio i kao nenametljiva promocija novog nosača zvuka, skladne mešavine rumunskih, mađarskih i Zvonkovih pesama, ponekog ponovljenog bisera (npr. Jesen stiže dunjo moja Ištvana Bogdana i Džej Džej Zmaja) i svežih kao Pesma za maestra i Kad se mesec sprema na spavanje, koje odmah staju uz rame Bogdanovim visokim standardima sačuvanim na slabo opremljenim CD-kompilacijama Pesme koje večno ostaju 1-3 (1997/98. PGP RTS).

U najboljem smislu reči gospon iz unutrašnjosti, umereni ali nikako dosadni bonvivan, salašarskim šmekom i za konje a ne konjske snage, uvek elegantan i ljubazan, Zvonko Bogdan kao poslednji naš iz Zlatnog doba Bežičnog i iz zaboravljene tradicije radijskih pevača, upravljao je program najpre paradnim korakom, kasom pa galopom do potpunog emotivnog rastura. Nigde ugazio u mnogima neizbežan starogradski i šlagerski kič, vazda varoški a ni slučajno palanački, naočiti džentlmen iz Bačke podsticao je dvopreg virtuoznih orkestara karakterističnim onomatopejama. Na temeljcima forme valcera i polki njegov somotasti, ponekad i lirski/svilen glas jedva da je odao godine (r. ’42) i početnu tremu, i opet su briljirale besprekorna tehnika, skokovita dikcija i arhaična ikavica. Repertoar je bez greške čudnovatom osmozom vlagu iz grudi prevlačio u oči, a kratka i pitka konferansa mogla je doći samo od hodajuće arhive, etnomuzikologa makar amatera ali nadahnutog ubeđenjem da su pesme najbolje što (nam; od nas) ostaje. Tek tako – između propevanih Petefija i Đ. Jakšića, hitova i evergrina, veličanja zapostavljenog muzičarstva i klanjanja kompozitorima i pesnicima – otkrije nam da je rumunsku Svaku ženu volim ja R. Steina u Americi Les Pol proslavio kao Johnny Is The Boy For Me, da je tekst Kad sam bio mlađan lovac ja delo novosadskog boema Marka Nešića, a U tem Somboru zidara Blaška Markovića 1915. nestalog u ratu u Galiciji... S muzikom Ive Tijardovića Milov’o sam garave i plave rano preminulog Ivana Kozarca otkriva da Vinkovci nisu tek slučajno ishodište Radeta Šerbedžije.

Skromnost tj. vaspitanje međutim sprečava Z. Bogdana da istakne sopstvene zasluge ne samo u restauraciji, uglazbljivanju, obradama i prepevima nego čak ni čisto autorske: on je (70-ih!) stvorio klasike, smesta doživljavane kao narodne Već odavno spremam svog mrkova i ‘Ej salaši... Kad tokom potonje na pozornicu dođu par mladih i par dece u kitnjastim bunjevačkim nošnjama, proradi maramica iz džepića kod srca. Za cimbalom, panonskim ‘svetovnim orguljama’, gostovao je Mirče Ardeljanu, sićani slavuji cilikale su tambure a Marike Ciganke vriskale violine, pa iako Bogdanove vokalne fraze svakako imaju više veze s ornamentikom i arhitekturom srednjoevropske nizije, posle bloka J.J. Zmaja tije noći, mesečine i đulovi iznenađujuće su se preselili. Hrabrim zaokretom u Hajneovu Azru (u prepevu Safet-bega Bešlagića) sa sve tamburašima prošetao je Šantićevu Eminu, pa kad je već u Mostaru, svratio i do Osmana Đikića, ravnopravan sevdalisanju Zaima Imamovića i Himze Polovine! Biće da su to građanske veze, jače od svih razlika.

Još jedan od vrhunaca dostignut je opet produžavanjem tradicionalnog: kao što je Već odavno... napravio o smrti svog oca, Zvonko Bogdan se sopstvenoj odrasloj deci u tuđini najlepše obraća novijim radovima Prošle su mnoge ljubavi i Život teče u laganom tempu, a kako je o’ma’ spazio i uvrstio Ko te ima taj te nema pomenutog Baneta Garavog, ta izvanredna numera može da počne i završi svaki koncert i da slomi i najtvrđu publiku, krute mačo-tipove da uvuče u refren. Ovakav događaj valjda ni gluvi ne smatraju tek šarmantnim anahronizmom, i trebalo bi da bude redovno obrazovno hodočašće, a gospodin Bogdan ima znanja i zdravlja da ga plemenito varira svakog meseca. Osim toga, kakva lekcija sve brojnijim zamlatama koje ispiraju usta terminologijom etno/metn’o i multi/kulti a ne razlikuju Bunjevce od Buđanovaca (gde pade NATO-ov nevidljivac): neko to s lakoćom, maestralno i živo obavi u dva i po sata!

I vama je omiljena ambijentalna muzika baš kafanska? Ili nije, ali zamislite da ste na Balaševićevom koncertu kroz vratolomni solo Nacija Šena odjednom uleteli u drugu dimenziju, odakle je i Đole potekao? Ukoliko ovo čitate čim je izašlo, možda još možete stići na večerašnji koncert Zvonka Bogdana u Novom Sadu. I neće vas nikad više pustiti...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST