Između Kolumbije i Perua >

Istorijska pobeda

sonja kovacs

Nakon Kolumbije, u nedelju će još jedna zemlja Južne Amerike dobiti novog predsednika

Od stalnog dopisnika "Vremena" iz Brazila

IZNENAĐENJE ZA SVE: Alvaro Uribe

U Kolumbiji je u nedelju Alvaro Uribe ponovo izabran za predsednika. Sa 62 odsto dobijenih glasova, Uribova pobeda je iznenadila sve – opoziciju, institute za ispitivanje javnog mnjenja, čak i samog predsednika. Bez ikakve dvojbe, rezultat je istorijski – prvi put za više od sto godina je jedan kolumbijski predsednik ponovo izabran i prvi put u poslednjih nekoliko godina prekinut je južnoamerički politički trend izbora kandidata levice za predsednika. Iako na izbore nije izašla ni trećina Kolumbijaca, za Uribea je glasalo gotovo tri puta više ljudi nego za Karlosa Gavirija, predstavnika levičarske partije Demokratski alternativni pol.

Alvaro Uribe je hard-liner i, po mišljenju mnogih, južnoameričko izdanje bivše britanske premijerke Margaret Tačer. U 40-godišnjem građanskom ratu koji se vodi u Kolumbiji Uribe je pronašao svoje političke maksime i sredstva za sticanje popularnosti. Ofanziva protiv kolumbijske gerile FARC-a (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia), kojom je uz nesebičnu podršku Sjedinjenih Država dirigovao proteklih godina, pogodila je tamo gde treba. Kolumbijci od svega najviše cene red i sigurnost što pre Uribea nijedan predsednik nije mogao da garantuje. Sigurnost, doduše, ne garantuje ni Uribe jer u Kolumbiji i dalje traje građanski rat u kome godišnje pogine oko 20.000 ljudi, ali je Uribe bar pokazao dosad neviđenu rešenost kojoj je lako poverovati ako se uzme u obzir i činjenica da su 1983. pripadnici FARC-a ubili njegovog oca. "Želimo naciju pluralista, raznobojnu i u stalnoj debati; naciju bez isključivanja bilo koga... i rad, rad i rad", izjavio je Uribe nakon pobede. Sa susednom Venecuelom i tamošnjim ultralevičarskim predsednikom Čavezom, Uribe nema ni najmanji problem, naprotiv. Svi, od Džordža Buša do Fidela Kastra, dobrodošli su – bar tako kaže jedini konzervativni predsednik na kontinentu.

KO ĆE GA NASLEDITI: Alehandro Toledo

IZBORI I DVA LOŠA KANDIDATA: Umerenost u izjavama, slično kolumbijskom predsedniku, poseduje i Alehandro Toledo, "još uvek predsednik" Perua koji ovo mesto napušta 28. jula, bez mogućnosti za novu kandidaturu, što je rezultat sopstvene reforme ustava. Iako je njegova popularnost među Peruancima u proteklih pet godina stalno opadala, iako i dalje svaki drugi od 30 miliona stanovnika ove andske države živi u bedi, Alehandru Toledu treba priznati da je bar delimično uspeo da poboljša uslove života u Peruu. Za vreme mandata obezbedio je kakva-takva prebivališta za siromašne, sagradio ulice i škole, sisteme za navodnjavanje i kompjuterske mreže. "Posejao sam seme, dodao đubrivo, vodu i ljubav. Sada je drvo zrelo. Sledeći predsednik će, nadam se, brati plodove. Inače, moja popularnost je ponovo 54 odsto", izjavio je Alehandro Toledo u intervjuu tokom samita latinoameričkih zemalja i Evropske unije u Beču.

Za porast popularnosti Alehandra Toleda jedan od razloga jeste slabost dvojice predsedničkih kandidata.

Prvi, socijaldemokrata Alan Garsija, na izbore stiže pravo iz egzila. Garsija je već jednom bio predsednik Perua, od 1985. do 1990, i – uspeo je da dovede zemlju do bankrota. Nakon što je bio upleten u razne korupcionaške skandale, Garsija je za dlaku izbegao zatvor i otišao u egzil, ostavljajući Peruancima inflaciju od 10.000 odsto.

Drugi kandidat, bivši vojni komandant Olanta Humala, jeste antiimperijalista. To može da znači svašta, ali najviše od svega da je po političkim idejama srodan Hugu Čavezu i da uživa njegovu političku i finansijsku podršku. Međutim, ako bi Čaveza okarakterisali kao "ekstremni aparat" za sprovođenje ideja Fidela Kastra, a bolivijskog predsednika Eva Moralesa kao ultraekstremnog pomoćnika Huga Čaveza, onda se Olanta Humala nalazi iza tog "ultra" koje južnoameričku levicu dovodi do ivice banalnosti. "Ne dolazimm ni sleva ni zdesna, već odozdo", izjavio je sam za sebe Humala, čije ideje o indijanskoj rasi kao superiornoj i najavljena nacionalizacija svih resursa u Peruu imaju već sada za posledicu povlačenje većeg broja investitora iz zemlje. Olanta Humala je inače pod imenom "Kapetan Karlos" sprovodio razna "čišćenja" u Peruu, 90-ih godina.

Prema poslednjim rezultatima ispitivanja javnog mnjenja, Alan Garsija vodi sa oko devet odsto glasova razlike.

POLITIČKA GEOGRAFIJA: Pitanje ko će biti izabran za predsednika Perua značajno je svakako za Peruance, ali i za Čaveza i političku geografiju južnoameričkog kontinenta. Na kraju krajeva, Čavezova ideja "bolivarske države", odnosno ujedinjenje svih južnoameričkih zemalja, u koju je venecuelanski predsednik uložio milione dolara, zavisi od uspeha levičarskog kursa u svakoj zemlji ponaosob. Iako je kontinent, sa izuzetkom Kolumbije, obojen u crveno, u poslednje vreme rastu političko-ideološka neusaglašenost i sukobi ekonomskih interesa među latinoameričkom levicom. Osim toga, u zemaljama umerene levice kao što su Brazil, Čile i Argentina nalazi se sve više onih koji Čavezovu finansijsku pomoć vide kao narušavanje nacionalnog identiteta i mešanje u unutrašnju politiku drugih država. "Debeo novčanik ne dozvoljava da upadnete u kratkoročan i kratkovid populizam, koji će na kraju samo siromašne učiniti još siromašnijim", izjavio je peruanski predsednik Alehandro Toledo, aludirajući na Čaveza i moguć izbor njegovog štićenika Olanta Humale za predsednika Perua.

Oko 25 miliona dolara Čavez je poklonio susedima. Osim što je u Venecueli sve manje onih koji shvataju zašto Čavez šakom i kapom deli pare zarađene od prodaje nafte dok polovina Venecuelanaca i dalje živi u siromaštvu, ni u drugim zemljama Čavezova darežljivost ne nailazi na naklonost. Tako je, recimo, brazilska javnost bila ogorčena odlukom žirija da za najbolju školu sambe na ovogodišnjem karnevalu proglasi upravu onu koju je sponzorisao Hugo Čavez. Pesma škole, sa španskim naslovom "Soy Loco por Ti, America" ("Ameriko, lud sam za tobom") bila je nerazumljiva Brazilcima za koje je ionako samo jedan karneval pravi – brazilski – a ne bolivarski ili, još gore, venecuelanske industrije nafte.

Evo Morales je nacionalizacijom svih izvora gasa u Boliviji navukao na sebe, ali i na Čaveza gnev do juče companherosa i najvećih investitora u zemlji, kao i Argentine i Brazila. Pri tom, mediji ove dve zemlje dolivaju ulje na vatru pitajući javnost da li želi diktaturu tipa Hugo Čavez ili demokratski prosperitet koji obećava Čile sa novom predsednicom Mišel Baćelet. Čak ni nekadašnji revolucionar i komunista Danijel Ortega, koji se po peti put kandiduje za predsednika Nikaragve, ne želi da bude previše viđen u društvu venecuelanskog predsednika – iako je Čavez gradovima sa levičarskim gradonačelnicima obećao deset miliona barela nafte godišnje.

DIVIDE ET IMPERA: Pre nekoliko nedelja, karikaturista Čiko iz brazilskog lista "O globo" stavio je na papir sve one koji u Južnoj Americi nešto znače – predsednike levice na kontinentu, od Huga Čaveza i Eva Moralesa do Lujsa Inasija Lule da Silve do Nestora Kirhnera. Čiko nije zaboravio ni Džordža Buša i Fidela Kastra. I šta rade svi ti predsednici na gomili? Razbijaju jedan drugome glave, dok dva poslednja, stara poznanika stoje sa strane i navijaju. Ako smo se do sada i pitali zašto Sjedinjene Američke Države ne reaguju na silovit latinoamerički pomak "ulevo", odgovor se možda nudi upravo u ovom opažanju brazilskog karikaturiste.

"Greška američke politike jeste što se koncentriše samo na jednu osobu. Ako dopustimo da budemo uhvaćeni u konfrotacije sa Čavezom, samo slabimo naš uticaj u regionu", izjavio je pomoćnik državnog sekretara Tomas Šanon u intervjuu "Vašington postu". Još jasnije se izrazio Stefan Džonson iz fondacije Heritage koji smatra da, umesto odgovora na Čavezove verbalne napade, američki zvaničnici treba da puste venecuelanskog predsednika da sam sebe uništi.

Činjenica je da je politika koju vodi Džordž Buš politika jednog od najslabijih predsednika u istoriji SAD. Kao što je i činjenica da je antiamerikanizam ili antiimperijalizam bezmalo jedini politički koncept Huga Čaveza i njegovih istomišljenika, i kao takav vrlo brzo može potonuti u besmislenost ekstremnog populizma.

Izbori u Peruu će u svemu tome bar pokazati koliko i da li Čavezovo mešanje, odnosno finansijska podrška levici može izazvati značajnije kontraefekte i nagovestiti odgovor na pitanje "da li je Čavezova ideja ujedinjene latinoameričke levice bila političko samoubistvo."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST