---

Koncert >

Nije lako biti mlad

Buzzcocks, 3. jun 2006, Dom omladine Beograda

Prošli, junsko-jesenji vikend u Beogradu počeo mi je stogodišnjicom mature kojoj je retko veselu crtu udario stari sindikalni drugar: iz učtivosti klimatavši uz nekakav turbo-HariMata-mutant, dobacio je: "U j#*’o Te, al’ se ovaj rokenrol promenio!" Tačno. A treća ovdašnja Noć muzeja – uz eksponate kao Sinclair/Spectrum i Commodore – komotno je mogla da obuhvati i jedan rok koncert, i to ne onaj metal-gudećih Finaca Apocalyptica.

Inače, nagrajisali smo otkad je objavljeno da je A3 Srđana Dragojevića naslovljen Rokenrol uzvraća udarac: kao onomad posle Kako je propao rokenrol, narednih sezona svaka druga tribina, emisija, tematsko veče i sl. ima da se zove ...uzvraća udarac, dok ne pobrljavimo. Mada se uopšte ne radi o tome, ako umete da slušate, birate, uživate. Pre par nedelja dok su Marah pržili u klubu Doma omladine Beograda, baš sam pomislio kako mi na taj način uvek iznova prija i zapravo se nikad nije ni prekidalo, valjda otkad sam prvi put čuo npr. Eddie & The Hot Rods, Vibrators... Naovamo od Berija i The Stones, još jedna RnR-mantra, s praštećim dvojcem gitara ispod kojih tuče damar ritam-sekcije, a iznad neočekivane "melodije buše zvučni zid" (D. Glavan). Da, pank je umeo i da bude melodičan, pevan, ne samo besno izvikivan; zvali su to pank-pop, zatim u Novom talasu snažni/power-pop, onda je postao nežniji, bitlsovskiji. Ali Undertones nisu nadmašeni, a Buzzcocks ostadoše pr(a)vi majstori.

Po koji put su "agresivne ljubavne pesme" uličnog sjaja, "inteligentna, energična pop-muzika s ubitačnim rifovima i suptilnim melodijama" udarili kao prirodni antidepresiv, dokazavši da to suštinski nije pitanje mladosti, pa dakle ni povratka/oživljavanja, nego izdržljivosti, trajanja života? Pravilno smešteni na potezu od Kinks do Smiths, ’76. u Mančesteru drčno nazvani Buzzcocks dobacili su uticaj do Replacements, Nirvana, Green Day i Franz Ferdinand. Ali je puno važnije da su posle razlaza ’81. i live-obnavljanja ‘90/91. živi & zdravi, kod nas stigli u punom zaletu pred letnju SAD-turneju.

Premijerno "zagrevanje" za Sex Pistols a četvrt veka kasnije za Pearl Jam, gitaristi/pevači Pit Šeli (Pete Shelley) i Stiv Digl (Steve Diggle) žilavo nose svoje godine ispred nešto mlađe ritam-sekcije, a sva tri stojeća člana drže instrumente u različitim arhetipskim pozama, samo ne u onoj groznoj gitar-herojskoj "prokleto nisko".

Makako svojevremeno neubedljivo delovao ovde, pank se davno ukorenio i kod nas, znatno zahvaljujući i pravovremeno licenciranim LP-pločama kao što je legendarna Singles Going Steady (’79, EMI – Jugoton; CD 2001), kompilacija jedinstvenog niza "malih ploča s velikim srcem" koje su Buzzcocks brzometno ispalili u svojim ranim sezonama. Oi-scena je nebitna, slepa ulica u poređenju s ovim što je napravilo ljude od Parsonsa, Hornbija, pa valjda i od mnogih među nama. U krcatoj velikoj dvorani DOB-a, s ulaznicama po 1200 din. publika se nije bitno delila na one koji se zabavljaju šutkom ispred bine i one koji se na balkonu smeškaju; razlikuje se način uživanja.

Gotovo bez reči između numera koje nikako ne prebacuju poslovična tri min. i u koje uredno jure s bajonetom jen’-dva-tri-čet’ri, Buzzcocks su ipak omatoreli pa gromoviti nastup traje čak malo preko punog sata. Burno kanalisana dinamika od vrhunske još poskoči za prve klasike kao What Do I Get? i predivnu Ever Fallen in Love (With Someone You Shouldn’t’ve...Fallen In Love With), čiju čaroliju kroz decenije prenose brojne obrade, od Fine Young Cannibals do Shrek 2, s naglaskom na svežem tumačenju naših nedavnih gostiju Nouvelle Vague. Iako je bizarni pevač/autor Hauard Divoto (Howard Devoto) brzo napustio Buzzcocks, posle debitantskog i pionirskog/nezavisnog EP-izdanja Spiral Scratch, nekako ga najviše priziva baš Ever Fallen in Love? koju su povodom godišnjice smrti Bog DJa-a Džon Pila grupno obradili Plant, Doltri, Džef Bek, Piter Hook (New Order) itd.

Posle trilinga LP-ja ‘78/79. (Another Music In Different Kitchen, Love Bites, A Different Kind of Tension) Šeli, Digl i ostali – osim zanimljivih solo-ostvarenja – nove studijske albume objavlili su tek ’93. (Trade Test Transmissions) pa 2003. (Buzzcocks), sva druga izdanja su kompilacije, koncertni i prastari demo-snimci, uglavnom zavidnog kvaliteta. Za najnoviji, opet nezavisni Flat Pack Philosophy (2006, Cooking Vinyl) dovoljno su se strpeli, nakupili jakih pesama seksa, romantike i cinizma da na koncertu ne pada ispod starog materijala, požnjeli pohvale kritike a s publikom sve zavili u refrene Ooo-oo kao protivtežu yeah-popu 60-ih. Proključalo oduševljenje prisutnih nagrađuju munjevitim bisom, blokom usred koga eksplodira tinejdžersko-sredovečni Orgasm Addict. Tako ispravni, mili Buzzcocks.

Nije lako biti mlad u našim godinama... ali prija, vredi, još kako!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---