---

Gora >

Ničiji narod

"Kad popijem kafu, obično malo prošetam po selu, izvedem stoku na ispašu i tako provodim svaki dan. Da nema ovog bensedina, ne znam šta bih sa sobom"

Kada je juna 1999. kosovski sukob i zvanično završen, ukazao se poslednji trenutak da mala goranska zajednica, koja vekovima živi na obroncima Šar-planine, na tromeđi Srbije, Makedonije i Albanije, još jednom u svojoj burnoj istoriji odluči na čijoj strani će biti. Pošto neutralnost nije ponuđena kao opcija, ionako rasparčanoj i nesložnoj goranskoj zajednici mir je doneo rigorozno suđenje i brojne presude zbog toga što u sukobu nije izabrala "pravu" stranu. Posledice se danas osećaju više nego ikada.

Iako su smeštena na samo petnaestak kilometara od Dragaša, nekada centra opštine Gora, prva sela u koja se stiže izgledaju kao da su vekovima udaljena od sjaja ostalih kosovskih gradova u kojima se neumorno gradi i u kojima iz časa u čas niču nove zgrade, kuće, benzinske pumpe i magacini.

Raštrkana na obroncima Šar-planine, povezana kozjim stazicama i potpuno propalim neasfaltiranim putevima, ova sela i zeseoci još iz daljine ukazuju da se ulazi u najnerazvijeniji deo Kosova – Goru. Život kao da je još pre pedesetak godina dostigao svoj vrhunac. Ljudi, koji se sporo i tromo kreću, povremeno zastajkuju da razmene pokoju s prolaznicima, pa onda tako zamišljeni stoje još neko vreme u mestu, s rukama na leđima, kao da su putnici kojima se nikud ne žuri.

Bezbednosna situacija je poslednjih godina malo bolja, ali Goranci retko putuju čak i do najbližeg Dragaša. U tom mestu sada žive pretežno Albanci, koji nisu posebno raspoloženi za druženje sa svojim komšijama.

Gora je do 1999. imala status opštine, jedinstven u zemlji, a Dragaš je bio administrativni centar. Ubrzo nakon dolaska međunarodne administracije Ujedinjenih nacija, Gora je izgubila tu privilegiju. Ovih dana i Goranci od pregovora o decentralizaciji očekuju makar jednu opštinu koja bi, u krajnjem slučaju, imala dve podopštinske jedinice. No, izgubljena opština nije jedina izgubljena povlastica ove zajednice.

To što Goranci 1999. nisu izabrali "pravu" stranu nikada im nije oprošteno. Štaviše, ceh plaćaju svakog dana. Oni su redovno stradali u ratovima i sukobima koji nisu bili njihovi i u kojima su želeli da ostanu po strani. U boljim slučajevima, nametana im je druga vera ili tuđ jezik. U gorim situacijama – sledila su ubistva, bombaški napadi i progoni. Od 1999. ubijeno je 11 članova ove zajednice. Počinioci nikada nisu pronađeni.

"Goranci su imali priliku da s nama napuste Kosovo i tako se ograde od starog srpskog režima. Međutim, oni su to odbili i time su, za nas, stali na srpsku stranu", objašnjava Arijan Dardani, bivši borac OVK iz ovih krajeva.

Ipak, po rečima Goranca Aslana Hamze, nije bilo mnogo ponuđenih opcija: "Ako smo živeli na teritoriji Srbije, nismo mogli da budemo lojalni španskim vlastima, nego srpskim. E, u tome je problem. Sada tu lojalnost plaćamo visokom cenom."

Prema popisu iz 1991, u Gori je živelo oko 20.000 Goranaca u 18 šarplaninskih sela. Danas ih je manje od 10.000. Iako su tradicionalno vezani za Goru, danas u njihovoj "matici" živi najmanje Goranaca. Ni oni najstariji, kako kažu, ne pamte gora vremena. "Kad god su druge, veće nacije vodile rat, mi smo uvek izvlačili deblji kraj. Neutralnost nikada nije bila na ceni, uvek smo bili primoravani da izaberemo stranu", kaže Abdi Alija, predsednik glavnog odbora Građanske inicijative Gore (GIG) iz Globočice.

Ubistva, uzurpiranje imovine širom Kosova, česti bombaški napadi i krađa stoke neki su od razloga za ovako mali broj pripadnika ove zajednice u Gori. Tome treba dodati razorenu infrastrukturu bez ikakvih izgleda da bude obnovljena, bar ne u skorije vreme, zatim uništenu ekonomiju, zapuštenu poljoprivredu. Iako Goru mnogi smatraju najlepšim kosovskim krajem, sa ogromnim potencijalima za razvoj turizma, po tom pitanju nikada ništa nije urađeno. "Nekada smo živeli od stočarstva a sada u celom kraju ima pedesetak krava. Ljudi su bez posla, ne otvaraju se fabrike, a i ova jedna fabrika tekstila koja nam je bila izvor prihoda, nakon privatizacije zatvorila je vrata za nas", kaže Alija Vutrani.

Alija je penzioner i od njegove dinarske penzije koja redovno stiže iz Srbije živi petočlana porodica. Supruga Safija je domaćica u čije svakodnevne obaveze spada i jedna od gotovo zaboravljenih domaćih radinosti – tkanje. Tradicionalne nošnje i kostimi pripremaju se za posebne prilike, uglavnom svadbe, ali i za svakodnevnu upotrebu. Cena jednog seta nošnje kreće se i do 150 evra. "Kupaca bude ponekad, uglavnom tokom leta kada se vraćaju pečalbari. Tradicija se još uvek poštuje, mladi ovde prave svadbe, nešto može i da se zaradi", objašnjava Safija Vutrani.

Leto je jedini period kada Gora oživljava zbog povratka radnika iz inostranstva. S obzirom na to da se u ovoj zajednici kao retko gde na Kosovu poštuju stari običaji i tradicija, u Gori se tokom leta slavi, igra i peva... Preostalih deset meseci vlada hronična apatija.

Alija kaže da je mnogo više onih koji svakodnevno odlaze nego onih koji se vraćaju. On dodaje da iz Gore odlaze mladi i sposobni, a ostaju samo stari i hendikepirani. "U ovim krajevima ima puno obrazovanih ljudi, lekara, ali svi redom odlaze jer ne postoji šansa da dobiju posao." U goranskim selima nema nijedne zdravstvene ustanove. Kada je lekar nepohodan, putuje se do Dragaša, Prizrena, Kosovske Mitrovice ili dalje, u Srbiju.

Većina onih mladih ljudi koji su ostali danas je bez posla i bez ikakve perspektive. Na dva zborna mesta, ispred i u kafani koja svojim izgledom vraća bar dvadeset godina unazad, okupljaju se muškarci. Dok stariji ispred kafane čitaju novine koje je "jedan komšija pre dve nedelje doneo iz Beograda", Nedžmedin (26) sedi unutra sam, okrenut zidu. Ispred njega – poster Lepe Brene iz mlađih dana, pored njega, na stolu – kafa i cigarete. "Kad popijem kafu, obično malo prošetam po selu, izvedem stoku na ispašu i tako provodim svaki dan", kaže. "Da nema ovog bensedina, ne znam šta bih sa sobom." "Bendža" je ovde najtraženija roba: "Tako mi brže prolaze dani i manje se nerviram što ništa ne mogu da promenim, što nijedan evro ne mogu da zaradim", objašnjava Nedžmedin.

Mehmet, koji je ranije radio u prosveti, kaže da je i njemu često potreban beg iz ovakve stvarnosti. "Ko ima TV može da prati satelitski program. Ipak, i to dosadi. Retko odlazim do Dragaša ili Prizrena, još ređe u Skoplje. Svuda sam tražio posao, ali više ne mogu da rizikujem život. Pored toga, za put ti je potreban novac, a ja ne znam kako da do njega dođem. Zato mi je bolje da o tome ne razmišljam." I Mehmet kaže da mu bensedin pomaže.

Mehmet A. je do 2000. predavao biologiju u školi. On objašnjava da je nakon brojnih pritisaka i problema koji su tada potresali školstvo bio prinuđen da napusti posao dok se stanje ne smiri. Još uvek nije.

U Gori ima nešto manje od 1200 učenika. U šest osnovnih škola i jednom srednjoškolskom centru nastava se održava prema srpskom planu i programu zbog toga što goranski učenici uglavnom ne govore albanski jezik, ali i zato što većina đaka nastavlja školovanje u Srbiji jer na Kosovu, osim izmeštenog prištinskog univerziteta, ne postoji druga ustanova koja bi pružala visoko obrazovanje.

Tu nastaju veći problemi: goranskim učenicima je ponuđeno da rade po kosovskom planu i programu, na jeziku koji im je blizak – bošnjačkom. Taj reformisani nastavni program nije priznat u srpskim obrazovnim institucijama a to znači da bi ovi učenici, ukoliko žele da studiraju, morali u inostranstvo. "Ne postoji nadležna institucija kojoj se nismo obratili i zatražili pomoć u vezi s problemom koji imamo u školstvu. Roditelji ne žele da prihvate kosovski plan i program jer u tom slučaju gotovo niko ne bi imao dovoljno novca da svom detetu obezbedi nastavak školovanja u inostranstvu", objašnjava Abdi Alija. Za sada, Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju obezbeđuje udžbenike a od administracije Ujedinjenih nacija očekuje se da presudi.

O tome da jedno zlo retko dolazi samo možda najbolje svedoči i činjenica da među Gorancima postoje stroge podele u političkom životu. "Ni manje zajednice, ni veće nesloge", glasi odgovor Abdija Alije na pitanje o političkoj organizaciji Gore i njenih stanovnika. Naime, Goru predstavljaju dve političke opcije: Građanska inicijativa Gore (GIG), koju predvodi Rustem Ibiši i koja je naklonjenija Srbiji, i Demokratska partija Vatan (DSV), na čijem je čelu Sadik Idrizi, ministar zdravlja u kosovskoj vladi. DSV je deo koalicije Vakat, probošnjačke orijentacije. Ibiši i Idrizi, nekadašnje kolege, prijatelji i koalicioni partneri, danas su – kako to obično biva – najveći protivnici.

Kap koja je prelila čašu i ovaj antagonizam dovela do vrhunca jeste ideja DSV-a o izjašnjavanju Goranaca. Predstavnik DSV-a smatra da bi Goranci trebalo da se deklarišu kao Bošnjaci i, tako, prihvate kosovske reforme i novonastale okolnosti. Predstavnici GIG-a su se oštro usprotivili, videći u tome još jedan pokušaj asimilacije goranskog stanovništva.

"Nekoliko puta tokom istorije prihvatili smo drugu veru, drugi jezik i drugu kulturu. Mi smo Goranci i ne možemo biti ni Bošnjaci ni Albanci", smatra Rustem Ibiši, predstavnik Goranaca u kosovskom parlamentu.

S druge strane, ministar Idrizi smatra da je "goranstvo" samo regionalno obeležje stanovnika Gore, kao i da je za zaštitu njihovih prava potrebno i nacionalno obeležje, udruživanjem sa narodom iste veroispovesti i sličnih aspiracija: "To što se ja izjašnjavam kao Bošnjak, ne znači da nisam Goranac. Niko ne može reći da je veći Goranac od mene, ali kada kažem da sam Bošnjak, ja smatram da nam je bošnjaštvo najbolja zaštita od asimilacije." Prema rečima Sadika Idrizija, suprotstavljanje bošnjaštvu je kontraproduktivno. On dodaje da odbijanje te veze može koristiti samo onima koji dobijaju novac iz Beograda, čime se stvara "amorfna i neproduktivna masa". Prema nezvaničnim podacima, većina običnih građana Gore podržava ideje za koje se zalaže GIG. "Ja sam već pedeset godina Goranac i ne mogu da budem ništa drugo", kaže Alija Vutrani iz Globočice.

Unutrašnji sukobi potpomognuti neizvesnošću i stalnim strahom za golu egzistenciju koji se svakodnevno nadvijaju nad Gorom prete da unište i ono malo što je ostalo od kosovske raznovrsnosti. Jer, kako kaže Abdi Alija, pitanje odlaska sa ovih prostora više nije suštinsko već je pitanje trenutka.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---