---

Povodom 150 godina Dunavske konvencije >

"Povratak" Srbije u Podunavlje

U Budimpešti je 3. jula svečanim zasedanjem Dunavske komisije na ministarskom nivou, obeležena 150. godišnjica ugovornog, evropskog regulisanja slobodne plovidbe Dunavom. Opsednut kosovskim nevoljama Srbije, naš ministar inostranih poslova Vuk Drašković je, usput, ovaj politički samit iskoristio da lobira za naš plan kompromisa za Kosovo i Metohiju. Prema izveštajima u našim medijima, Drašković je to činio više nego što se posvetio generalnim političkim šansama koje Srbiji pruža okolnost da je veoma bitna članica Dunavske komisije i da, posle svega, ponovo, od "izlaza na Dunav", u geostrateškom smislu i nema ništa drugo

Istina, Drašković je u svom pozdravnom govoru na ovom skupu istakao privrženost Srbije evropskim nastojanjima da Dunav postane doista reka koja ujedinjuje i zbližava evropske zemlje i poletno je pozvao sve prisutne na novembarsku ministarsku konferenciju u Beogradu posvećenu modernizaciji Dunavske konvencije.

Ta velika šansa Srbije, što je na važnom delu evropskog Koridora 7 (Dunav), ove godine ima nekoliko dodatnih povoljnih sticaja – da je predsednik Dunavske komisije sa trogodišnjim mandatom, od prošle godine, naš čovek, ambasador Mile Božinović (koji je i predsedavao svečanom skupu), te da je Beograd određen kao mesto buduće međunarodne konferencije o kojoj je govorio i ministar Drašković. Nažalost, realna je mogućnost da se ova konfenercija ponovo odloži, jer još nisu diplomatski "ispegalani" svi različiti interesi država članica, ali ovoga puta, izgleda, Srbija je tome najmanje kriva.

Dr Dejan Janča, donedavno naš stalni predstavnik u Dunavskoj komisiji (2001–2005) za "Vreme" ističe da je za njegovog mandata u ovom visokom telu, koje sada okuplja 11 pribrežnih zemalja, konkretizovana inače već deceniju stara inicijativa za reviziju stare Dunavske konvencije i da je upravo on imao zadovoljstvo da predloži da se ta revizija izvede u Beogradu, tamo gde je 1948. godine ovaj, važeći multilateralni dokument i usvojen.

TRŽIŠNA UTAKMICA: Po mišljenju dr Janče, revizija Dunavske konvencije je potrebna iz više razloga, a pre svega zbog toga da se njome omogući veća slobodna tržišna utakmica na Dunavu, pošto je stari sporazum u značajnoj meri sužavao načelo slobodne plovidbe najvećom doista evropskom rekom, deklarisano još Pariskim ugovorom iz 1856. godine (ta 150. godišnjica se sada obeležava), jer je obalskim zemljama ostavljao neograničeno pravo da samostalno regulišu režim pristanišnih usluga, protokola utovara i istovara i tarifa usluga – a to je sigurno i jedan od razloga što se transportni kapacitet Dunava koristi samo sa oko devet odsto (dok se, na primer, koristi 85 odsto kapaciteta Rajne).

U telefonskom razgovoru za "Vreme" sa ambasadorom Miletom Božinovićem raspitivali smo se i o trenutno najaktuelnijim diplomatskim manevrima oko Dunavske komisije i Konvencije. Božinović još preciznije objašnjava dva osnovna razloga zašto se priprema pomenuta revizija. Zapravo, Evropska unija (čije trenutne i izvesno buduće članice sada imaju većinu u Dunavskoj komisiji) ima veoma velik interes da i sama uđe u Dunavsku komisiji (pored članica EU-a), ali je pri tome zainteresovana da se sa sistema donošenja samo neobavezujućih preporuka, pređe na sistem donošenja obavezujućih pravnih akata, jer ima interes da u svojim strateškim transportnim planovima otvori prostor za uspostavljanje jedne panevropske mreže rečnih vodenih puteva sa sličnim (ako ne i istim) režimom i standardima plovidbe i pretovara – jer se svi ostali vidovi transporta sudaraju sa bitinim ograničenjima ili su mnogo skuplji (teško se dolazi do dozvola za nove trase autoputeva, propusna moć železničke mreže je nedovoljna, a cevovodi su veoma osetljivi na političke promene).

I DRUGE ZEMLJE: Drugi krupan razlog za reviziju beogradske Dunavske konvencije je u tome što je Dunavska komisija već prihvatila molbe za punopravno članstvo Francuske i Turske (dakle nepribrežnih zemalja), kao i to da se broj zvaničnih posmatrača rapidno povećava (na primer, Češka je već dobila taj status, a Crna Gora je već podnela molbu). Ergo, Dunav se vraća izvornim načelima Pariskog ugovora iz 1856. godine i valja stvoriti pravne pretpostavke da on u budućnosti, sa kanalom Rajna–Majna–Dunav, a možda i sa osposobljavanjem Morave za plovidbu i izgradnjom kanala do Soluna – i bukvalno postane rečno-transportna kičma Evrope. (Neke od stavova Božinovića o značaju evropskih inicijativa i značaju "dunavske renesanse" za Srbiju, čitalac može pročitati u okviru koji dajemo uz ovaj tekst.)

Sve ove inicijative, naravno, prate i izvesne kontroverze, a slobodni smo da skiciramo samo nekoliko njihovih uzroka. Neki se plaše da EU revizijom Konvencije ne preuzme i "komandu" Dunavom. Drugi, poput Ukrajine i Rumunije, nikako da se nagode da li Konvecija treba da obuhvati i severni krak dunavskog ušća u Crno more (sada je pod režimom slobodne plovidbe samo srednji), što veliku ukrajinsku rečnu flotu (nasleđenu od SSSR) čini nedovoljno uposlenom. Ukrajina, pri tome, još zazire i od nove standardizacije plovila na Dunavu, jer je njena flota prilično zastarela, a Rusi opet guraju ideju revizije, pod uslovom da se prihvati i njihov novi sistem samohotki (Rusija više geografski nije na Dunavu, ali je jednim specijalnim aranžmanom sa Moldavijom ostala članica Dunavske komisije). Ima još problema i oko, naizgled, manje važnih stvari. Na primer, zvanični jezik Dunavske konvencije prvo je bio francuski, pa i ruski, pa i nemački – a sada neki traže da to postane i engleski (ali ne svi) itd. Diplomatskih problema, kao i različitih interesa, kod svakog multilateralnog sporazuma, dakle, ima mnogo – ali evropski interes, i EU-a i svake podunavske države zasebno, verovatno će nadjačati sve te prepreke u dogledno vreme. Uostalom, tako je, pre ili kasnije, uvek bilo tokom proteklih 150 godina.

ISTORIJA KIČME: Kad je izvanredno zanimljiva istorija Dunavske konvencije u pitanju, treba se podsetiti na nekoliko ključnih razdoblja. Prvo treba imati u vidu da je Pariski ugovor 1856. godine gotovo nametnut Turskoj, posle Krimskog rata, kada je Rusija bila potisnuta sa ušća Dunava. Caristička Rusija je, prethodno, prilično tehnički zapustila ušće Dunava, a pri tome je dugim karantinima i visokim dažbinama zapravo zaustavila promet iz Dunava u Crno more, kako bi sve poslove usmerila ka svojoj luci u Odesi. Austrija, opet, pošto je prethodno kontrolisala plovidbu Srednjim Podunavljem, nije bila oduševljena evropskim uplitanjem, pa je problem s ušćem Dunava pokušala da reši bilateralnim sporazumom sa Rusijom (1840). No, tada su, združenim pritiskom, evropske sile praktično zavladale ušćem Dunava, jer su stvorile dve komisije: Evropsku komisiju za Dunav (u kojoj su učestvovale Austrija, Francuska, Pruska, Rusija, Sardinija, Turska i Velika Britanija) i Obalsku komisiju (u koju su ušle pribrežne zemlje, uključujući, preko komesara, i vazalne balkanske kneževine: Srbiju, Vlašku i Moldaviju). Evropska komisija je imala vlast na ušću (koju su pomagala dva "laka ratna broda"), a Oblaska komisija je bila zadužena za ostale delove Dunava. No, ova druga komisija je takođe gledala svoj interes, pa je sloboda plovidbe ograničena tako što su samo pribrežne zemlje mogle voziti robu između dva pristaništa na Dunavu, a druge su bile slobodne da plove samo ako nešto voze do mora ili sa mora. Uz to, ta prva "konvencija" dozvoljavala je slobodu plovidbe rastegljivom rezervom "u pogledu trgovine".

Nakon Berlinskog kongersa 1878. (kada je i Srbija postala nezavisna) Evropska komisija je proširila svoju vlast uzvodno do Galca (od mora), a Srbija je obavezana da dozvoli Austro-Ugarskoj kopanje Sipskog kanala na Đerdapu (Srbija je sa Ugarskom o tome zaključila zaseban ugovor, pa je kanal prokopan do 1896. godine, a Mađarska je imala pravo naplate prolazne takse, da bi pokrila troškove prokopavanja). Na Londonskoj konferenciji vlast Evropske komisije produžena je nadalje, od mora do Braile, ali je kontrola sužena samo na srednji rukavac ušća (Rumunija na tom delu svoje teritorije nije imala gotovo nikakva ovlašćenja na Dunavu).

KONTROLA: Posle Prvog svetskog rata "Versajska Evropa" ustanovila je načelo da je plovidba Dunavom slobodna od mora do Ulma, a mogle su se naplaćivati samo one takse koje pokrivaju stvarne troškove održavanja plovnog puta. No Evropska komisija je zadržala vlast nad ušćem Dunava do Braile, a formirana je Međunarodna dunavska komisija za tok od Ulma do Braile. Iz Evropske komisije su izbačene Nemačka, Austro-Ugarska i Turska, kao u ratu poražene zemlje.

Jedan od najznačajnih dokumenata u istoriji regulative na najvećoj evropskoj reci bio je Statut Dunava, donet 1921. godine u Parizu. Najznačajnije je što je ovaj dokument slobodu plovidbe proširio i na kabotažu i što je dao velika prava i nepribrežnim zemljama. No, tada se pobunila Rumunija, tražeći povratak jurisdikcije nad delom Galac–Braila. Izašlo joj se u susret tek Sinajskim sporazumom (1938).

Hitler je 1940. godine stvorio Dunavski rečni savet sa sedištem u Bratislavi, u koji su, opet, ušle samo neke od pribrežnih zemalja, među njima i Kraljevina Jugoslavija. U taj savet nije primio zapadne i nepribrežene države.

Napokon, posle Drugog svetskog rata, Jugoslavija je "u ime velikih sila" sazvala u Beogradu, 30. jula 1948. godine, zemlje zainteresovane za slobodnu plovidbu Dunavom, a glavni čovek ove konferencije bio je Milan Bartoš. Kako su Francuzi, zajedno sa Britancima i Amerikancima, insistirali na potpunoj slobodi plovidbe i na održanju stečenih prava i produžetku važnosti Dunavskog statuta, Bartoš je sa konferencije izbacio predstavnike ovih zemalja, a Austrija i Nemačka, mada pribrežne zemlje, pošto u to vreme još nisu bile potpuno revitalizovale svoj državni status, takođe su bile isključene.

Tako je, nažalost, Dunavska konvencija, usvojena u Beogradu (koja je praktično još na snazi) bila u velikoj meri u znaku projekta koji je podnela Staljinova pravna ekipa, a ona je "vratila" Dunav u ruke pribrežnih zemalja i "otresla se imperijalističkih ograničenja". (Zanimljivo je da su tadašnji srpski pravnici podržali ovaj projekat, mada su Staljinova "kritička pisma" Titu već bila stigla na Dedinje, u junu.) Ispostaviće se kasnije da to Dunavu i svim tim zemljama nije donelo očekivane koristi, a velika evropska reka je dobrim delom postala "istočnoevropska reka". Sada je na dnevnom redu da Dunav i Dunavska komisija otresu sa sebe i poslednja nekadašnja hladnoratovska obeležja i da Dunav doista postane evropska prednost svih zemalja koje izlaze na njegove obale.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---