Mediji i vlast >

Duga istorija tajni

skot šejn, "njujork tajms"
prevela: d. a.

Najnovija bura desila se 22. juna kada je "Njujork tajms" objavio tajni program praćenja tragova novca jednog briselskog bankarskog konzorcijuma

NAKNADNA PAMET: Džon F. Kenedi

Kada vladini službenici zatraže od novinara da ne objave neku informaciju, jer je to u interesu nacionalne bezbednosti, naiđu na očekivanu dozu skepse. Mnogi novinari veruju da vlada rutinski preuveličava potrebu za tajnovitošću. Sumnjaju da zvaničnici time samo pokušavaju da prikriju neku blamažu ili neku problematičnu političku nameru. I većina ih se nerado odriče takve poslastice.

Ipak, američke novine i elektronski mediji već decenijama redovno podležu samocenzuri u interesu bezbednosti, odstranjujući kompromitujuće detalje iz priče, odlažući objavljivanje ili od nje u potpunosti odustajući. Tako "Njujork tajms" nije objavljivao tekstove koji bi mogli ugroziti program borbe protiv terorizma ili bezbednost skladišta nuklearnog materijala. Novinari su izostavljali detalje planova za invaziju, pojedinosti o vojnoj opremi, pomoći saveznika i mnogim drugim stvarima. Ove mere opreza, čiji je cilj zaštita života Amerikanaca i obaveštajnih izvora, javnosti nisu poznate. Ali su zato veoma vidljivi oni tekstovi objavljeni uprkos glasnom negodovanju vlade, od kojih su neki veoma naljutili Bušovu administraciju i njene saveznike.

Najnovija bura desila se 22. juna kada je "Njujork tajms" objavio tajni program praćenja tragova novca jednog briselskog bankarskog konzorcijuma, što su ubrzo propratili i "Los Anđeles tajms" i "Vol strit džurnal". Članak se nadovezao na saznanja o drugim merama u borbi protiv terorizma, među njima o zatvorima CIA u inostranstvu o kojima je pisao "Vašington post" i priskluškivanjima koja bez naloga obavlja Agencija za nacionalnu bezbednost.

Kritičari Bušove administracije kažu da njihova preterana sklonost za tajnovitost izaziva poriv za objavljivanjem informacija. "Kada ljudi u vladi veruju da je na delu nešto nezakonito ili pogrešno, onda misle da im ništa drugo ne preostaje nego da se obrate novinarima", kaže Džefri H. Smit, bivši glavni pravni savetnik CIA.

Međutim, među sadašnjim i bivšim obaveštajcima ima onih koji se užasavaju "novinarske arogancije", kako kažu, zato što objavljuju informacije uprkos molbama vlade da budu oprezni.

"Čini mi se da su se pozicije radikalizovale", kaže Bobi R. Inman, bivši direktor Agencije za nacionalnu bezbednost i zamenik direktora CIA, koga smatraju naklonjenim štampi. "Ukoliko želimo da izbegnemo Zakon o poverljivosti informacija", nalik na onaj u Britaniji, samo sa mnogo više drakonskih mera, "mediji će morati da budu disciplinovaniji".

Džon S. Kerol, bivši urednik "Los Anđeles tajmsa", priseća se prošlogodišnje razmirice sa CIA koja pokazuje koliko se instinkti dve strane razlikuju. Uprkos protivljenju CIA, novine su objavile članak o tome kako je CIA imala svoje izvore među Irancima u Los Anđelesu. "Da smo mislili da time ozbiljno ugrožavamo nacionalnu bezbednost sigurno ne bismo to objavili", kaže Kerol, i dodaje da nikada posle nije čuo da je njegova odluka izazvala neki problem. Međutim, bivši zvaničnik CIA kaže da su obaveštajci "pobesneli" zbog članka, strahujući da će im to otežati regrutaciju američkih Iranaca, a i da će ih to izložiti opasnosti kada putuju u Iran. Oko objavljivanja tajnih podataka vlada "večiti spor", kako kaže Kerol, a istorija daje za pravo obema stranama.

Ketrin Grejem, izdavač "Vašington posta", preminula 2001, podržala je svoje urednike tokom napetih trvenja za vreme afere "Votergejt". Ipak, mediji ponekad prave "tragične greške", kako je upozorila u govoru pre deset godina. Kao primer je navela napad na američku ambasadu u Bejrutu 1983, i izveštavanje medija koji su objavili da američka obaveštajna služba prati šifrovane radio-poruke terorista u Siriji i njihovih sponzora u Iranu. Komunikacija je prekinuta, i napad je ponovo usledio nakon pet meseci, kada je uništena baza marinaca u Bejrutu, i kada je poginuo 241 Amerikanac. "Ovakav rezultat, iako nehotičan, ukazuje da je potrebna potpuna saradnja vlasti i medija", kazala je tada gospođa Grejem.

No, i sama saradnja je ponekad problematična, na šta ukazuje bivši urednik njenog lista Bendžamin C. Bredli. Nakon što je na zahtev vlade 1986. nedeljama u tajnosti čuvao podatak o tome da Agencija za nacionalnu bezbednost prisluškuje komunikaciju sovjetskih podmornica, "Post" je saznao da su Rusi za to odavno saznali preko krtice u Agenciji za nacionalnu bezbednost po imenu Ronald Pelton. NBC je zatim pretekao "Post" u priči na kojoj su dugo "sedeli". "Zvaničnici često, čak prečesto ako mene pitate, koriste nacionalnu bezbednost kao dimnu zavesu kako bi zataškali neke blamaže", napisao je Bredli u svojim memoarima Dobar život, 1995.

"Njujork tajms" je 1985. objavio da je jedan pukovnik iz redova marinaca pri Beloj kući bio zadužen da prati tajni rat protiv kontraša u Nikaragvi. Novine nisu objavile ime pukovnika, jer je u Beloj kući rečeno da bi to moglo da mu ugrozi život, seća se bivši novinar "Tajmsa" Džoel Brinkli. Sledećeg dana u "Vašington postu" osvanulo je ime Olivera Norta. "Očigledno nije bilo nikakvog razloga da mu se ime ne objavi", kaže Bredli. "Njujork tajms" je 1961. saznao za plan invazije na Zaliv svinja, ali je uslišio zahtev vlade i nije objavio vezu sa CIA, kao ni druge detalje. Ali, pošto se pokušaj napada na Kubu pretvorio u katastrofu, predsednik Džon F. Kenedi izjavio je novinaru "Tajmsa" da je poželeo da su se oglušili na vladin zahtev, jer bi oštriji članak možda odvratio CIA od operacije.

U nekim zemljama je ovaj odnos regulisan zakonom. U Britaniji u ovim razmiricama arbitrira posebno telo u kome sede kako predstavnici medija tako i vlade. Komitet nema mandat da zabrani objavljivanje neke informacije, ali savetuje medije o eventualnoj šteti koja bi time mogla da bude naneta. U SAD ovakvog mehanizma nema, ali je pre nekoliko godina grupa novinara pokrenula inicijativu za održavanje radnih večera sa predstavnicima medija i administracije četiri puta godišnje, gde bi raspravljali o granicama tajnosti informacija. Neki vladini zvaničnici uporno su odbijali da se pojave, kako kaže jedan od inicijatora. Ipak smatra da su ovi sastanci bili korisni dok su trajali. "Stvar je bila u tome što se obe strane ne razumeju dovoljno", kaže Smit. "Čini mi se da je i danas tako."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST