Pitanje podobnosti

đorđe jovanović, elektronskom poštom

"Handke i verbalna dijareja"; "Vreme" br. 808

Polarizacija javnog mišljenja na pristalice i protivnike Petera Handkea i njihova strasna, ponekad ostrašćena polemika gubi iz vida jednu opštu činjenicu.

Pluralizam u društvu nije prosto umnožavanje istomišljenika, već mogućnost debate. Još u starom Rimu važilo je pravilo Et altera pars audiamur. Iako u navodima gospodina Milanovića ima dosta opravdane kritike Slobodana Miloševića, odgovor je više u skladu sa odbranom pojma moralno-političke podobnosti koji je vladao (harao) prostorima SFRJ. Logično je bilo očekivati da će on iščeznuti sa nestankom SFRJ. Nažalost, on ostaje, i kod onih koji se protiv toga bore. Dok u francuskom društvu, nažalost, izgleda da je na putu da stekne pravo građanstva.

Ukoliko taj fenomen, za našu sredinu nije začuđujuć, 50 godina jednoumlja ostavlja svoj trag i posle propasti sistema koji ga je negovao, čudno je da je u Francuskoj tako nešto bilo moguće.

Ovde se upravo radi o deliktu mišljenja.

Handkeov komad postavljen je na repertoar zbog svoje, pretpostavljam umetničke vrednosti.

Skinut je sa njega zbog političkog stava autora koji nema veze sa sadržinom dela.

U Evropi, demokratske tradicije, pluralizam mišljenja i sloboda izražavanja dosad su drukčije funkcionisali.

U istom francuskom društvu, u periodu hladnog rata, istaknuti francuski umetnici, aktivisti Komunističke partije koji nisu krili da im je centar sveta Moskva a ne Pariz, nisu uopšte bili uznemiravani. Karijeru su pravili bez smetnji i niko ih nije sprečavao da javno izražavaju svoje mišljenje. To je važilo i onda kada je hladni rat neposredno pretio da postane vrući. Oni su izražavali svoje prosovjetske stavove i u znak simpatija gostovali po SSSR i Kini. Pomenuću neke od njih: Luj Aragon, Žerar Filip, Iv Montan, Simon Sinjore... Od evropskih zemalja gde su komunističke partije bile jake, ovo se moglo konstatovati i u Italiji. U Španiji zasigurno ne.

U ovom slučaju kritičari Petera Handkea, bili oni u pravu ili ne, rizikuju da u našem društvu stvore klimu za restauraciju onoga protiv čega su se borili.


 

ODŠTAMPAJ TEKST