---

Amerika i Srbija >

Od savezništva do sukoba i natrag

U poslednjih sedamdesetak godina američka i srpska vojska prošle su dug put od strateškog partnerstva do otvorenog neprijateljstva i nazad

Kada se govori o vojnim odnosima bilo koje dve zemlje, važno je imati na umu dve stvari. Prva je da je vojska svake države pre svega instrument spoljne politike, a druga da je u međunarodnim odnosima veličina često odlučujući faktor. Omeđena sa te dve ose, kriva srpsko-američkih vojnih odnosa imala je tokom prošlih decenija ekstremne uspone i padove, da bi u poslednjih nekoliko godina prešla u fazu stabilnog rasta. O jednakosti i ravnopravnosti tu nema ni govora: Amerika, koja na odbranu troši više nego ostatak sveta zajedno, danas je ubedljivo najveća vojna sila na planeti, dok je srpska vojska još obuzeta borbom za goli opstanak. Ali, kada se stvari smeste u istorijski kontekst, vidi se da su vojni odnosi Srbije i Amerike često bili intenzivniji od civilnih, i da su mogućnosti za njihov dalji razvoj daleko od toga da budu iscrpljene.

Iako su Srbija i Sjedinjene Američke Države uspostavile diplomatske odnose još početkom prošlog veka, vojske dve zemlje uspostavile su prve ozbijnjije kontakte znatno kasnije, tek uoči Drugog svetskog rata. Malo je poznato, na primer, da je američki general Daglas Mekartur, koji je kasnije postao glavnokomandujući na Pacifiku, tada bio u poseti Beogradu. Takođe je ostalo nepoznato da je američko vojno poslanstvo u Beogradu, puno agenata OSS-a (Office of Strategic Services, prethodnica CIA), igralo važnu ulogu u organizaciji puča i izlasku Jugoslavije iz Trojnog pakta 27. marta 1941, u vreme kada je Amerika zvanično još uvek bila neutralna u ratu koji je uveliko zahvatio Evropu.

Ulaskom Amerike u rat posle Perl Harbora, vojni kontakti su se istovremeno intenzivirali i zapetljali. Od 85 naših pilota koje je rat zatekao na obuci u Americi formirana je eskadrila u okviru savezničkih snaga; više od polovine je poginulo u borbenim misijama, a posle rata, samo trojica su nastavila karijeru u okviru Titove vojske, dok su se ostali integrisali u američko vazduhoplovstvo. Prva američka vojna misija upućena je u Jugoslaviju, kod Draže Mihailovića, 1943. a druga godinu dana kasnije, sa zadatkom da koordinira izvlačenje oborenih američkih pilota. Zahvaljujući tome, između šeststo i sedamsto pilota izbeglo je zarobljavanje ili smrt i bezbedno se vratilo u domovinu, što je bio glavni razlog da Mihailović 1948. godine, dve godine nakon streljanja, od HarijaTrumana dobije jedno od najviših vojnih počasti – medalju časti (Legion of Merit). Ta medalja je sa zakašnjenjem od 57 godina uručena Mihailovićevoj ćerci Gordani. Istovremeno, međutim, Amerikanci su imali predstavnike i kod Titovih partizana.

TOPLO-HLADNO: Stvari postaju još komplikovanije posle 1945, najpre izbijanjem Tršćanske krize, a zatim početkom hladnog rata. Prvi direktni oružani sukob (tačnije incident) sa Amerikancima bio je obaranje dva aviona iznad Slovenije; četiri člana posade su poginula. Eskalacija je izbegnuta nakon zvaničnog izvinjenja jugoslovenskih vlasti, uz materijalnu odštetu.

Titov raskid sa Staljinom 1948. godine iz osnova je promenio odnose između Vašingtona i Beograda. Sa jedne strane, Tito je znao da bez podrške Zapada nema šanse da se odupre pretnji sovjetske invazije; s druge, Amerikanci su brzo uvideli potencijalni značaj jugoslovenske vojske u eventualnom sukobu sa Rusima. "Tito je u tom trenutku imao 40 divizija spremnih da se suprotstave Varšavskom paktu", objašnjava istoričar Bojan Dimitrijević, autor knjige Od Staljina do Atlantskog pakta – armija u spoljnoj politici Titove Jugoslavije 1945–1958. "Za Amerikance je to bio dar sa neba."

Ovim počinje zlatno doba u razvoju srpsko-američke vojne saradnje, koje je trajalo gotovo celu deceniju. Prvi stidljivi kontakti između dve ideološki suprotstavljene vojske uspostavljeni su 1949, kroz tajne pregovore, a već dve godine kasnije postali su javni i podignuti na najviši nivo. Kulminirali su posetom Koče Popovića Vašingtonu i potpisivanjem Sporazuma o uzajamnoj odbrambrenoj pomoći (Mutual Defense Aid Program). "To je bila neka vrsta preteče Partnerstva za mir", kaže Dimitrijević za "Vreme". "Sem Jugoslavije, jedine zemlje van NATO-a koje su ušle u taj program bile su Južna Koreja, Iran i Tajvan."

Sve do 1958. godine, Jugoslavija je u vojnom pogledu bila strateški saveznik Amerike. Ogromne količine oružja i opreme, od puškomitraljeza i kamiona do mlaznih aviona, slivale su se ka Beogradu. Uporedo sa tim, naši oficiri (njih oko 750) su se školovali u Americi, a njihovi su aktivno učestvovali u obuci naše vojske. Američka vojna misija u Beogradu (Military Assistance Staff) tada je brojala pedeset ljudi, otprilike deset puta više nego danas. Na operativnom nivou, odbrambreni planovi Jugoslavije bili su potpuno usaglašeni sa planovima NATO-a.

GORE-DOLE: Desetogodišnje bratstvo po oružju srpskog i američkog naroda okončano je na Titovu inicijativu nakon Staljinove smrti i normalizacije odnosa sa Sovjetskim Savezom. Preterana bliskost sa Amerikancima nije se uklapala u Titove planove o Pokretu nesvrstanih zemalja, a sem toga, objašnjava Dimitrijević, Tito se bojao da Amerikanci vojnu pomoć ne iskoriste za uspostavljanje političke dominacije. "Loše posleratno iskustvo sa Rusima je verovatno podstaklo Tita da počne da sumnja u namere Amerikanaca", kaže on.

Iako su nakon 1958. vojni odnosi sa Amerikom spušteni na niži nivo, oni su ipak ostali korektni i nastavili su se na komercijalnoj osnovi. Naši oficiri i dalje su išli na školovanje preko okeana, mahom u Fort Levenvort (bivši ministar odbrane Velko Kadijević bio je tamo), a Jugoslavija je od Amerike kupovala radarske sisteme i ostalu opremu koja se nije mogla nabaviti u SSSR.

Ovi u osnovi zdravi odnosi potrajali su sve do jugoslovenske krize početkom devedesetih, da bi od izbijanja rata u Bosni 1992. sasvim zahladneli i dospeli na ivicu neprijateljstva. Mada je NATO avijacija sporadično dejstvovala protiv srpskih snaga još 1994, taj prag je pređen 1995. nakon masovnih NATO udara i otvorene podrške Amerikanaca hrvatskoj i bosanskoj vojsci u vreme "Oluje". Bombardovanjem Srbije i Crne Gore 1999. Vašington i Beograd su ušli u direktan vojni sukob, koji i danas u priličnoj meri utiče na razvoj odnosa dve zemlje.

Odlaskom Miloševića sa vlasti 5. oktobra 2000. godine ponovo su uspostavljene diplomatske veze, a ubrzo i vojne, ulaskom Vojske Jugoslavije u Kopnenu zonu bezbednosti duž granice sa Kosovom. Do istinskog otopljavanja između dve vojske došlo je tokom 2003–2004, kada je Zoran Živković ponudio američkom predsedniku Džordžu Bušu učešće naših snaga u američkim ratnim naporima u Avganistanu. "Od toga na kraju nije ispalo ništa, ali su Amerikanci počeli da nas gledaju na drugi način", kaže Dimitrijević, koji je tada bio pomoćnik bivšeg ministra odbrane, a sada predsednika Srbije Borisa Tadića.

Od tada, vojni odnosi između Srbije i Amerike kreću se stabilnom uzlaznom linijom, bez drastičnih uspona i padova. Paradoksalno, oni se trenutno bolje razvijaju od političkih odnosa, koji su trenutno donekle zategnuti zbog američke podrške nezavisnom Kosovu i insistiranja na saradnji sa Haškim tribunalom. Srbija u dogledno vreme nema šanse da ponovo postane strateški saveznik Amerike jer u tom pogledu više nema onaj značaj koji je imala u vreme hladnog rata, ali su podjednako male šanse da dve vojske ponovo uđu u konflikt. Ako Srbija uskoro uđe u Partnerstvo za mir, i eventualno u NATO, uzlazna linija preći će u stabilnu horizontalu, bez amplituda. A očuvanje stabilnosti je, na kraju krajeva, jedna od osnovnih funkcija oružanih snaga.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---