---

Mi smo na slikama unezvereni isto kao naši stari kojima je jedina briga bila da ne trepnu, i nisu vala trepnuli ma koliko da se umetnik meškoljio pod onom njegovom šamijom

Treba li čovek da vodi dnevnik kad je temperatura iznad trideset dva stepena? Ili baš tada treba da ostavi što više autentičnih svedočanstava o uticaju tropske klime na stanovništvo rođeno i odraslo u umerenom pojasu? Kapetani lađa zar ne beleže sve događaje, približavanje pirata koji bi u slučaju pobede slatko poderali te kapetanove škrabotine, pobunu blagovremeno otkrivenu još u stadijumu zavere i ugušenu u krvi...

34. stepena Celzijusova

Dok nisam dospeo u jurisdikciju Farenhajta na Celzijusa sam gledao kao na stranca, kao na Cezara, Paracelzusa, Simplicisimusa i sl. Ali kad sam u kamionu "Jack&Jill"-a na progorelom đonu patike kojom sam davao gas i kočio osetio silne Farenhajte a nisam znao koliko je to naših stupnjeva, samim tim ni koliko mi je zapravo nesnosno, Celzijus mi došao kao rod rođeni.

35. stepeni Celzijusovih

Dokle će ljudi da snimaju emisije "Beograd kojeg nema", "Zanati koji izumiru" i sl.? Ne bi mi smetala fakta koja se podudaraju sa onim što je znam o propadljivosti kvartova, ljudske ploti, ručnog rada i svega zapravo ostalog, ali autori tome prilaze kao nečemu što je bilo mogućno sprečiti, eto, naš javašluk doveo je do toga da dvomilionski Beograd ima samo jednog opančara preorijentisanog na opančiće koji se kače na ogledalo u kolima umesto bokserskih rukavica ili našeg milog krsta.

Posetioci kafana obožavaju pesmu o Velaluci (o Veloj Luci) i kad je prepoznaju obavezno se iz tri ili četiri ženska groca otme "jaaaao, mooreee", meni svaki put dođe da prekinem, šta more, bilo pa prošlo, imaćete nove uspomene, neko od vas pamti siluetu pismonoše (koji je sa svoje strane umeo da donese izuzetno nežno pismo, poslatak posve druge, nevažne osobe), za nekoga ko se dopisivao e-mailom šuštanje modema od 14.400 zar nije bilo romantično, ŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ, pa ššššššš, i sve tiše, danas se prešlo na ADSL i na druge bešumne uspomene, pravljenje modema postaje zanat koji izumire, u Zrenjanin su me pošto sam položio prijemnu za gimnaziju moji otac i mati odvezli na zaprežnim kolima (zvanim špediter, za razliku od prethodnih kola sa metalnim šinama oko točkova špediter je imao gumene točkove i mislim neke minimalne amortizere), četiri godine potom došao sam u Beograd sam, kao punopravni putnik drugog razreda Jugoslovenske železnice, sada prugom pored Farkaždina promakne ubogi vagon šinobusa, pa opet, našto žaliti za onim što je nestalo, toga barem ima sve više!

36. stupnjeva Celzijusa

Nikad lider od mene! U ansamblu sam svirao drugi glas, pevao treći, kad sam u "Ekonomskoj politici" ispričao – znate naravno to, ali možda se pojavio neki nov ili slučajan čitalac – kako je moja četvorogodišnja kćer rekla "tata, zašto ti ne bi bio šef!?" publika se slatko nasmejala, iako detinji predlog ma bio unekoliko i pristrasan nije bio toliko baš ni sulud.

Nisam rođeni vođa, ali zašto onima koji nisu rođeni za nešto ne dati priliku da željeni zanat ispeku makar se njime profesionalno i ne bavili! Nikad direktor od mene, nikad predsednik, nikad urednik, nikad poslovođa, nikad kapiten, nikad vođa navijača, a potonje je kod nas važna funkcija za koju će sigurno biti otvorena odgovarajuća katedra... Nije za svakoga da hara severom Marakane, za mene svakako nije, ali bih voleo da prođem kroz taj dril koji zamišljam kao nešto između West Pointa i konzervatorijuma u Lenjingradu, jer je vođa navijača svestrana ličnost, kadra da diriguje horom i udaračkom sekcijom, a opet, sposobna da lično preskoči ogradu, da drškom zastave odbije udarac električnog pendreka ili zarđale šipke kojom protivnički navijač mučki kidiše na njega i ostale delije ne bi li izazvao krvolipsanje i sepsu.

37. stepeni

Šta je gore, gledati angloamerički album gde se na svakoj slici svaka osoba smeje, ili Srbadiju koja u objektiv zuri kao u puščane cevi streljačkog voda, kažnjeničke bojne? Kad proveri da su mu svi modeli u kadru, Amerikanac munjevito proveri jesu li svi nasmejani, ako se neko zamisli fotograf ga opomene, a može da interveniše i neko od prisutnih koji se zbog ovog rastresenog uprazno smeši, taj smrknuti je kao trkač koji upropasti start! Mi smo na slikama unezvereni isto kao naši stari kojima je jedina briga bila da ne trepnu, i nisu vala trepnuli ma koliko da se umetnik meškoljio pod onom njegovom šamijom – ko nije u čitulji video pokojnikovu sliku iz lične karte sa ona dva kružića koji svedoče da je taj i taj istrgnut iz života kao taj njegov portretić iz legitimacije!

Ko god primeti kako mi je mrsko da budem pred kamerom, kaže mi: ponašaj se prirodno! Ubih se da objasnim kako je moje ponašanje prirodno, a nije prirodno da te neko slika, kao što nije prirodno videti sebe snimljenog u pokretu. Gledati sebe u ogledalu isto je abnormalno, ali u tome imamo neke prakse, kad je otkriveno ogledalo, i ne znam, kad je da je, iza ogledanja ne ostaju materijalni dokazi, dočim naći se na fotografiji, na video snimku – zar nije perverzno?! Kačim se sa ljubiteljima fotografije i onima koji smatraju da je ono što su snimili istina, "trenutak otrgnut od zaborava", čovek umre, a ploča na kojoj on tobože peva vrti se, kud ćeš veće lagarije, dakle, što su zapisi stariji to su lažljiviji, ali čak i sada, kad je slika načinjena mobilnim telefonom odmah gotova i spremna za transport, čak i sada svaka slika laže a lagaće još i više ako je kogod ne obriše, rima, kad bi se barem uz moje ime vezala misao "ne možeš dvared slikati istog čoveka", čoveče, koji ja ispadoh Heraklit, i on mora da je živeo na trideset sedam stepeni.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---