Istraživanje "Vremena" - kurs istraživačkog novinarstva >

Šta osta od DOS-a

maja keranović, jelena diković, stevan kostić, miloš miljatović
koordinator istraživanja: aleksandar ćirić

Dve trećine slavne koalicije nazvane Demokratska opozicija Srbije danas, šest godina posle obaranja režima Slobodana Miloševića, ima vanparlamentarni status i odgovarajući – gotovo nikakav – uticaj na političku scenu Srbije. Ni udruživanje "malih" nije im u međuvremenu pomoglo da preskoče lestvicu izbornog cenzusa. Neki su se, pojedinačno ili kolektivno, utopili u sestrinske "velike" stranke, drugi pišu saopštenja i saopštavaju mišljenja, treći se bave memoarima... I osnivaju "nove" stranke

Uvećana slika

Od devetnaest članica Demokratske opozicije Srbije (DOS), danas vanparlamentarni status ima dvanaest stranaka. Jedan od nekadašnjih lidera DOS-a, general Momčilo Perišić je haški optuženik, Miodrag Isakov ambasador u Izraelu, Dragan Veselinov se vratio naučnom radu, a bivši šef policije Dušan Mihajlović bavi se privatnim biznisom. Vladan Batić, ministar pravde u vladi Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, još je predsednik Demohrišćanske stranke Srbije (DHSS). Čedomir Jovanović, potpredsednik vlade Zorana Živkovića, nakon isključivanja iz Demokratske stranke (DS), osniva Liberalnu demokratsku partiju (LDP), za sada poslednju partiju nastalu iz DS-a.

Većina naših sagovornika i dalje je veoma zaokupljena prošlošću DOS-a u kojoj vidi razlog svog današnjeg, vanparlamentarnog statusa.

Bivši ministar za rad i zapošljavanje Dragan Milovanović navodi kao jedan od glavnih razloga što Laburistička partija Srbije (LPS) nije u parlamentu da je nekadašnji premijer Zoran Živković govorio da će DOS ići zajedno na izbore. "Međutim, on je u poslednjem momentu promenio odluku, tako da nas je na neki način sve prešao, kaže Milovanović i dodaje: "Narod je u ovom trenutku razočaran što ne postoji opozicija, sem vanparlamentarne, ali mi imamo sreću što nas je osnovao sindikat, pa tako možemo politički da delujemo." Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) je u oktobru 2002. godine osnovala Laburističku partiju Srbije kao svoje političko krilo jer, po rečima Milovanovića, niko od partija nije hteo da podrži njihove interese. To je "prva partija u Srbiji nastala iz sindikata posle sto godina", kaže Milovanović.

SOCIJAL PLUS DEMOKRATI: Drugačija sudbina zadesila je Socijaldemokratiju (SD) sa Vukom Obradovićem na čelu. Lidera Socijaldemokratije, koji je tada bio na funkciji potpredsednika vlade i predsednik Antikorupcijske komisije, optužila je za seksualno uznemiravanje jedna pripadnica stranke. Zbog te "seksualne afere", odlukom rukovodstva DOS-a Vuk Obradović je smenjen sa svih funkcija. Mandati Socijaldemokratije dodeljuju se Socijaldemokratskoj partiji (SDP), koju u međuvremenu osnivaju članovi koji su istupili iz SD-a. Od tada Socijaldemokratija Vuka Obradovića postaje vanparlamentarna stranka. "U demokratskoj opoziciji bilo je mnogo onih koji su petooktobarske promene shvatali kao šansu da se ustoliče na vlasti i da vlast, izneveravajući obećanja davana građanima Srbije tokom borbe za rušenje prethodnog režima, iskoriste za lične i stranačke interese", kaže Vuk Obradović. "Dogodila se u suštini jedna velika prevara koja ne bi bila moguća da Socijaldemokratiji nije bilo priređeno ono što joj je priređeno." Obradović dodaje i to da afera nije bila "udar" samo na njega, već i na stranku koja je bila treća po snazi u DOS-u i koja je ostala dosledna svojoj prvobitnoj političkoj orijentaciji.

Simbol kampanje Liberala Srbije (LS) "Crna ovca" na parlamentarnim izborima 2003. bila je, prema rečima tadašnjeg predsednika Dušana Mihajlovića, inventivna, uprkos lošem izbornom rezultatu. Liberali su tada, prema podacima Republičke izborne komisije (RIK), osvojili 22.852 glasa, manje od jedan odsto glasača. Kao glavne razloge za ovakav rezultat potpredsednik stranke Miroslav Stefanović navodi da su jedino oni nešto promenili: "Nismo u parlamentu zato što smo se zamerili onima koji su od Srbije napravili septičku jamu. Da nije bilo nas ne bi ni bio načet organizovani kriminal u Srbiji. Mi smo ušli u septičku jamu u kojoj je Srbija bila, ili je sama Srbija bila septička jama, i dobro je očistili. Drugi razlog je suluda želja za vlašću Mlađana Dinkića", kaže Stefanović.

Stranka G17 plus je u oktobru 2003. optužila ministra policije Dušana Mihajlovića za konflikt interesa jer poseduje 13 firmi koje na direktan ili indirektan način posluju sa njegovim ministarstvom.

DLAKA I ĆUD: Do izbora 2003. Liberali Srbije (bivša Nova demokratija, ND) bili su aktivni učesnci političkih zbivanja u Miloševićevo vreme i mogu se pohvaliti da su jedna od prvih partija formiranih po uvođenju višestranačja u Srbiji. Karijera Dušana Mihajlovića i Nove demokratije vezuje se za ime bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, s kojim saradnja počinje ulaskom ND-a u republičku vladu 1993, iako izlazi na izbore kao članica koalicije DEPOS (Demokratski pokret Srbije). Na savezne izbore 1996. godine ND izlazi na listi sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS) i Jugoslovenskom levicom (JUL). Međutim, socijalisti posle izbora ulaze u vladu sa Srpskom radikalnom strankom (SRS), zamenjujući mandate ND-a posalnicima sa svoje liste. Dalju političku karijeru Dušan Mihajlović i ND grade u koaliciji DAN sa Nebojšom Čovićem i Dragoljubom Mićunovićem, sa kojima ulaze u DOS. U prvoj demokratskoj vladi Mihajlović dolazi na čelo Ministarstva unutrašnjih poslova, a ostaće upamćen kao prvi ministar policije u srpskoj istoriji čiji je predsednik vlade ubijen. Osim toga, za vreme Mihajlovićevog mandata nije rešeno ubistvo Slavka Ćuruvije, što je DOS obećavao u predizbornoj kampanji.

U oktobru 2005. Dušan Mihajlović napušta mesto predsednika stranke, ustupajući ga Radivoju Lazareviću. Svoj odlazak je u jednom intervjuu slikovito opisao kao "odlazak političkog dinosaurusa". Mihajlović je danas predsednik Političkog saveta Liberala Srbije i uglavnom se bavi biznisom u svojoj firmi Lutra.

DEMO I HRIŠĆANI, A MONARHISTI: "Samostalna Srbija" naziv je liste koju je Demohrišćanska stranka Srbije (DHSS) predvodila na parlamentarnim izborima održanim 2003, osvojivši 1,1 odsto glasova. Sledeće godine, kandidujući se za predsednika, Vladan Batić dobija poverenje 0,5 odsto glasača (prema podacima CeSID-a). "Platili smo neku cenu zajedništva koju je predstavljao DOS", kaže Vladan Batić. "Na neki način, bili smo kolateralna šteta u vladi koja je pala i u koju smo uneli sav svoj stranački potencijal i svu svoju političku energiju." Na izbore nisu mogli da izađu samostalno zbog finansijskih problema i organizacionog potencijala. "Naziv naše liste ‘Samostalna Srbija’ ukazuje da smo nastupali sa previše velikom idejom za tako male stvari koje odlučuju izborni rezultat", dodaje Batić u objašnjenju sadašnjeg statusa stranke.

Funkcioner DHSS-a Milan St. Protić kaže da "DHSS objektivno nije nikada bila stranka koja je mogla da pretenduje da samostalno uđe u parlament. Ona nije ni nastala kao stranka koja ima svoj izraženi individualitet... Kad smo ostali sami, nakon raspada DOS-a i kad od te velike ideje ništa nije ostalo, onda smo bili kao riba na suvom. Svi ti rezultati za stranku i nisu toliko bitni, ali bitno je da je jedna velika ideja poražena."

Branislav Kovačević, predsednik vanparlamentarne stranke Liga za Šumadiju, ističe da je sadašnji parlament neuporediv sa onim DOS-ovim, jer je tada u najvažnijoj državnoj instituciji počela obnova demokratije, koja je u današnjem parlamentu, tvrdi, brzo potrošena. "Demokratske snage su tada imale većinu, čak i posle izlaska Demokratske stranke Srbije, a oni danas vladaju uz pomoć partija Slobodana Miloševića. DOS je Srbiju otvorio ka svetu i probudio nadu kod građana da se i ovde može živeti bolje, ali je sve to poništio Vojislav Koštunica i njegov kvazi patriotski blok."

APSTINENCIJA KAO PROGRAM: Mandat Skupštine Srbije ističe 2007, kada će najkasnije biti raspisani izbori. Većina analitičara navodi da je jedini put ponovnog vraćanja malih sranaka u parlament njihovo okupljanje. Đorđe Vuković iz CeSID-a kaže da je potrebno praviti šire koalicione aranžmane, jer je sve ostalo suviše rizično. Vanparlamentarne stranke nastale iz DOS-a su na izborima 2003. osvojile ukupno 272.381 glas, od čega je koalicija Zajedno za toleranciju sama osvojila 161.765 glasova.

Branislav Kovačević najavljuje da će njegova stranka, kako sada stvari stoje, najradije apstinirati: "Na kraju krajeva, neka ti ‘veliki’ sami u borbi pokažu ko su i šta su." Kovačević ističe da je veoma teško delovati kao regionalna vanparlamentarna stranka jer beogradske centrale stranaka "guše" sve što nije beogradsko. "Ta vrsta centralizma kao političkog nasleđa ostala je večni moto čak i kod demokratskih stranaka. Uostalom, to se prvo dogodilo svim strankama u Vojvodini, osim Ligi socijaldemokrata Vojvodine i, delimično, Savezu vojvođanskih Mađara. Beogradu je dopušteno da ima male, ali važne partije, a ostatak Srbije će slušati samo partijske direktive. To je najveća nesreća političkog života u Srbiji", kaže Kovačević.

Za razliku od Lige za Šumadiju, DHSS neće apstinirati na sledećim izborima. Vladan Batić nije želeo da precizira sa kojim stankama će DHSS ući u koaliciju, a Milan St. Protić dodaje da se "nikakav ozbiljan plan u Srbiji ne može napraviti. Mi se samo nadamo da će naši prijatelji iz DS-a sa Borisom Tadićem na čelu shvatiti da je neophodna politička nepobedivost." Cilj DHSS-a je "stvaranje proevropske parlamentarne monarhije u okviru samostalne države Srbije", a o tome da li je Srbija spremna da podrži ciljeve DHSS-a, Protić kaže: "Ideja monarhije je zadocnela. Nije odigrala ključnu ulogu kakvu je mogla da odigra u tim prelomnim vremenima. Kao ideja ostala je van toga. Sad je vrlo teško ubediti građanstvo u Srbiji da je monarhija izlaz. Onda kada se o tome u Srbiji odlučivalo, da je tako bilo, možda bi monarhija imala šanse, a sad se bojim da su njene šanse mnogo manje. Bez povezivanja ideje monarhije i temeljitih promena u Srbiji, monarhija nema nikakvog smisla. Sama po sebi ona nije nikakva vrednost, sem u tom tradicionalnom istorijskom smislu, a to je nedovoljno."

Ako Laburistička partija Srbije uđe u parlament, Dragan Milovanović će ponuditi nekoliko rešenja bitnih za probleme građana, "pitanja u vezi sa zapošljavanjem, razvijeniji socijalni dijalog, efikasniju zaštitu zaposlenih, bolju politiku kreditiranja, kao i ubrzano delovanje za priključenje EU-u". LPS će pokušati da uđe u neku koaliciju: "Nama je bliska Demokrstska stranka, mislim da sa njima možemo da pravimo određene dogovore, ukoliko su zainteresovani. Imamo šansu ako se uklopimo sa Čankom, Čedom i Ljajićem", kaže Milovanović.

KAO PRE 150 GODINA: Što se tiče Liberala Srbije, Miroslav Stefanović navodi da se vode razgovori sa određenim strankama, ne precizirajući na koje misli. Odgovarajući na pitanje da li je Srbija pogodno tle za postojanje takve partije, kaže da je liberalna tradicija kod nas ogromna: "Moje kolege u stranci i ja opredelili smo se za to da budemo manjina, zato što su liberali u svetu svuda manjina. Ali kad vlasnici malih i srednjih preduzeća budu shvatili da su liberali ti koji artikulišu njihove interese, mi ćemo naći svoje mesto. Pre 150 godina ondašnji liberali su izgradili modernu Srbiju. Kad su u takvoj Srbiji, koja je tek izašla iz Otomanskog carstva našli svoje mesto, zašto mi to ne bismo uradili danas?"

Stav Vuka Obradovića razlikuje se od stavova drugih vanparlamentarnih lidera. Njegovo mišljenje je da su bolje postizborne koalicije, ali konačna odluka zavisi od Glavnog odbora Socijaldemokratije. "Moram reći da sam vaš poziv primio gotovo s nevericom i u jednom trenutku se upitao – pobogu, da nije reč o nekoj podvali." Ocenu da se SD "svrstava u red najuticajnijih političkih stranaka u Srbiji" Obradović obrazlaže time što je Socijaldemokratija opstala "u jednoj nerazumnoj medijskoj blokadi, prisutnoj pogotovo u centralnim medijima. U njima se ne može ni spomenuti ime naše stranke ili moje ime i kad se to učini, učini se na pogrešan način. Mera uticaja jedne stranke nije samo pojavljivanje u medijima ili to da li vi imate poslanika ili ga nemate. Dakle, nemojte suditi o nama po tome koliko nas ima u medijima, u medijima nas neće biti ni ubuduće. Ovo je nezapamćeni medijski mrak." Po njegovim rečima, SD igra veoma ozbiljnu ulogu u lokalnim vlastima u dvadesetak opština.

Izmenama izbornog zakona ukinut je cenzus za stranke nacionalnih manjina, tako da su neke od njih najavile samostalan izlazak na izbore. Najbliža cenzusu od pet odsto na prethodnim izborima bila je koalicija Zajedno za toleranciju, koju su, osim Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, činili Savez vojvođanskih Mađara Jožefa Kase i Sandžačka demokratska partija Rasima Ljajića. Jožef Kasa kaže da će Savez vojvođanskih Mađara (SVM), ako sadašnji izborni zakon ne bude promenjen, samostalno izaći na izbore. "Kao vanparlamentarna stranka nacionalne manjine u Srbiji, veoma teško i veoma sporo možemo doći do ostvarivanja nekih naših ideja i zahteva. Svedoci smo procesa raspodele budžetskih sredstava po stranačkim preferencijama, ne samo u Republici nego i u Pokrajini, u kojoj smo i u parlamentu i u vladi."

U budućem skupštinskom sazivu strankama nacionalnih manjina pripašće deset do dvanaest mesta. Zbog toga postoji mogućnost da njihovi mandati budu odlučujući u formiranju nove vlade. Đorđe Vuković predviđa da bi ove stranke mogle da ostvare bolji izborni rezultat ukoliko bi zajedno izašle na izbore.

KRAJ I POČETAK KRAJA: Slobodan Milošević priznaje poraz

PITANJE CENZUSA: Lider Sandžačke demokratske partije Rasim Ljajić takođe smatra da je neophodno da se stranke udružuju. "Sledeći izbori će biti čistilište i zbog toga je neophodno udruživanje", smatra Ljajić. "Postoji mnogo partija kod kojih nema nikakvih razlika u programima. Još u vreme DOS-a govorio sam malim strankama da je potrebno da se udružimo, ali su oni mislili da izbora neće biti. Da je bilo tako, vlada sada ne bi zavisila od podrške socijalista." Prema Ljajiću, postojeći izborni zakon omogućava im samostalni izlazak na izbore, ali ne isključuje predizborne koalicije: "Mi smo danas najjača manjinska stranka u zemlji, ali pitanje je samo koliko ćemo glasova dobiti i da li ćemo ući sa nekim u koaliciju. Trenutno imamo najbolju saradnju sa DS-om, a videćemo da li će ta saradnja biti operacionalizovana."

Od bivših članica DOS-a, na parlamentarne izbore 2003. nisu izašli Pokret za demokratsku Srbiju, Srpski pokret otpora Momčila Trajkovića, kao i Koalicija Vojvodina, koju je predvodio Dragan Veselinov.

Pokret za demokratsku Srbiju, osnovan 1999, čiji je predsednik bio penzionisni general Momčilo Perišić, nije učestvovao na poslednjim parlamentarnim izborima. Iako je Perišić govorio da će pokret biti kratkog veka, dok se ne realizuju osnovni ciljevi koalicije, ipak se održalo još dve godine, a lider stranke je dobio funkciju potpredsednika Vlade. Na adresi Masarikova 5, gde je bilo sedište Pokreta za demokratsku Srbiju, od portira smo dobili informaciju da se stranka ne nalazi tu.

Predsednik Srpskog pokreta otpora Momčilo Trajković, kao bivši član DOS-a, politički deluje na Kosovu i Metohiji. Trajković je svojevremeno izjavio da "stranke koje vladaju srpskim narodom i Srbijom izdale su nas Srbe sa Kosova i Metohije i stavile nas na milost i nemilost albanskim terorističkim bandama". Nakon referenduma u Crnoj Gori, Trajković je u izjavi za Betu ocenio da srpski političari treba dobro da se zamisle nad tim šta se dešava sa Srbijom i ocenjuje da je vreme za izbore, kako bi se političke snage prestrojile i suočile sa teškim izazovima koji je čekaju u narednom periodu.

METRO I TRANS DEMOKRATIJA: U DOS-ovoj republičkoj vladi Dragan Veselinov je bio na mestu ministra poljoprivrede do 29. maja 2003, kada je zbog pritiska javnosti podneo ostavku, jer je automobil u kome se nalazio u centru Beograda usmrtio Katarinu Marić. Miodrag Isakov, tadašnji predsednik Reformske demokratske stranke Vojvodine (RDSV), takođe jedne od članica DOS-a, sada ambasador SCG u Izraelu, u svojoj knjizi Parados piše da "nije on (Veselinov) ubio Katarinu, ni rotaciono, ni crveno svetlo. Ubili su je bahatost nove vlasti i tompus demokratije."

Na internet prezentaciji Koalicije Vojvodina piše da Dragan Veselinov i dalje obavlja funkciju predsednika stranke, ali je svu političku i pravnu nadležnost preneo na potpredsednike stranke.

Bivši članovi Demokratske stranke predvođeni Čedomirom Jovanovićem, u novembru 2005. su dotadašnju Liberalno demokratsku frakciju transformisali u Liberalno demokratsku partiju (LDP). Kao bivši potpredsednik vlade Srbije i Demokratske stranke, Čedomir Jovanović je u DOS-u odigrao važnu ulogu, vodeći najpre njen izborni štab, kasnije i poslanički klub u Skupštini Srbije.

Lider LDP-a u svojim nastupima često naglašava bliskost sa Građanskim savezom Srbije, Socijaldemokratskom unijom i delom nevladinog sektora. Kada je reč o potencijalnim političkim saveznicima, Jovanović ponavlja da je spreman da bude partner svakome ko prihvata program brzih i radikalnih reformi. Iako u LDP-u isključuju saradnju sa matičnom Demokratskom strankom, Đorđe Vuković navodi da su prema istraživanjima CeSID-a pristalice obe partije za saradnju: "Uprkos neslaganjima rukovodstava dve stranke, glasači LDP-a i DS-a pokazuju veliku međusobnu koalicionu privlačnost."

Većina vanparlamentarnih stranaka nastalih iz DOS-a, svesna svoje pozicije, usmerena je ka udruživanju. Velike partije će se rukovoditi logikom da će birači odbaciti one stranke koje po istraživanjima nemaju izgleda da postignu ozbiljniji izborni rezultat.

Dr Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka objašnjava da cenzus od dva do tri odsto na republičkom nivou nije mali, dokle god je Srbija jedna izborna jedinica. "Da je 2003. cenzus spušten na dva odsto u parlament bi ušla samo koalicija Zajedno za toleranciju i Demokratska alternativa Nebojše Čovića, ali bi se zbog toga oni koji su se šlepovali zaleteli i – pali."


 

Književnost: memoari, priključenija i veš-mašina

Rascep Demokratske opozicije Srbije bio je inspiracija pojedinim članovima ove koalicije da napišu i objave knjige uspomena. Do sada su to uradili Milan St. Protić, Dušan Mihajlović, Čedomir Jovanović i Miodrag Isakov

"Srpska javnost zaslužuje da čuje istinu iz prve ruke", rečenica je kojom Milan St. Protić počinje svoju knjigu Izneverena revolucija. U poglavlju "Propuštena prilika" opisuje događaje koje su prethodili osnivanju DOS-a, dolasku na vlast 5. oktobra, sukobima interesa u koaliciji, ali najviše o ambasadorskim danima u Vašingtonu, od februara do avgusta 2001. Personae dramatis su tadašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović i predsednik SRJ Vojislav Koštunica. "Koštunica je izdao demokratsku revoluciju. Zato Labus ne sme, Đinđić ne može, a ostali ćute", piše Protić. Poglavlje "Moji savremenici" autor posvećuje četvorici lidera koji su obeležili političku scenu: Slobodanu Miloševiću, Vuku Draškoviću, Vojislavu Koštunici i Zoranu Đinđiću. "Srbi i komunizam" završni je deo knjige u kojem prikazuje razvoj Srba od komunizma do pobede DOS-a. Završavajući knjigu, Protić kaže: "Vođi 5. oktobra pali su na ispitu istorije... Nek’ da Bog da neki drugi Srbi koji dolaze posle nas iz našeg poraza izvuku nauk i urade ono što mi nismo. A bili smo na korak..."

Moj sukob s prošlošću Čedomira Jovanovića govori o ključnim događajima od leta 2000, kada je formiran DOS, do ubistva premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. Pisana je jednostavno i jezgrovito. Na 175 strana autor uspeva da ispriča svoju priču koja je, stiče se utisak, u velikoj meri isprovocirana pisanjem žute štampe. Jovanović nije manje brutalan u stvaranju crno-bele slike političkih odnosa u Srbiji. Jovanović na uzbudljiv način svedoči o padu Miloševića i prvoj demokratskoj vladi; o pokušaju da se menja sistem i rascepu u DOS-u; o sukobu sa organizovanim kriminalom i o ubistvu Zorana Đinđića.

Najobimnije svedočenje donosi Dušan Mihajlović u knjizi Povlenske magle i vidici, gde na ukupno 1282 strane opisuje svoj angažman od aktivnog učešća u školskim ekološkim organizacijama i političke saradnje sa parom Milošević–Marković, do ključnih tačaka rascepa DOS-a. Za predsednicu JUL-a kaže da je sebi namenila ulogu planetarnog ideologa levice, Roze Luksemburg XXI veka. Mihajlović odgovara na njemu izrečene kritike, od onih za saradnju sa Slobodanom Miloševićem do optužbi o konfliktu interesa. Mnoštvom detalja i dramskih elemenata opisuje ključne događaje u vezi s organizovanim kriminalom i akcijom "Sablja" u leto 2003.

Knjiga Parados Miodraga Isakova najmanja je po obimu. Isakov piše o koaliciji DOS, njenom nastanku i raspadu, aferama koje su je potresale i odnosu dve glavne ličnosti, Koštunice i Đinđića. "Peti oktobar je bio veličenstvena pobeda volje za dostojanstvom ubedljive većine građana, koju je DOS prisvojio i upropastio voljom za moć pojedinaca", tvrdi Isakov, koji je, po sopstvenom mišljenju, među prvima anticipirao raspad DOS-a i javno o tome govorio kao o prirodnom i pozitivnom procesu. Njegova priča treba da ilustruje ogromnu i ničim ograničenu moć koju je u jednom istorijskom trenutku imao DOS, kao i bezbroj načina na koji je mogao da je upotrebi ili zloupotrebi. "Pouzdano znam da osim sasvim načelnog programa, u kome su sva ključna pitanja ostavljena otvorena, nije postojao jasan plan šta i kako činiti po osvajanju vlasti. Verovatno i zbog toga što nismo mnogo ni verovali u pobedu. Sećam se kako je i sam Đinđić, kao alfa i omega DOS-a, u trenutku kada smo mu potvrdili ranije dogovoreni mandat premijera, i kada se spremao da piše program buduće vlade, pitao da li neko pri ruci ima onaj program koji je u naše ime napravio G17 plus, otvoreno priznajući da ga nije ni pročitao."

Tranzicija, pluralizacija i trgovina

Po podacima Ministarstva za upravu i lokalnu samoupravu, do 12. juna 2006. u Srbiji su registrovane 337 političke organizacije. U međuvremenu je i bivši ministar zdravlja Obren Joksimović osnovao stranku

Dr Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka, objašnjava za "Vreme" da je u drugim tranzicionim zemaljama posle prvog talasa pluralizacije dolazilo do masovne pojave velikog broja partija, da se posle tri izborna ciklusa plima povuče i ostane nekoliko relevantnih partija. U Srbiji broj stranaka konstantno raste, a kao razlog Stojiljković navodi lošu zakonsku osnovu i različite oblike političkog organizovanja. "Ima nekoliko upotrebljivih udavača, jer postoji lokalna razvijena struktura izbora, pa na republičkom nivou Raka, Bidža, Palma ne znače mnogo, ali na lokalnom znače mnogo. Logika malih je da dođu u poziciju da imaju veliki zahtev, a on je veći ukoliko su stranke regionalno jače i bliže cenzusu. Tada je i njihova cena dosta veća." Pritom, paradoks je da "na lokalu" važi niži cenzus nego na nivou Republike, što formiranim malim mrežama omogućava očuvanje identiteta u biračkom telu.

Prema podacima CeSID-a, na parlamentarnim izborima 2003. bilo je 14 odsto "bačenih" glasova za partije koje nisu uspele da preskoče cenzus od pet odsto. U tim okolnostima, Srpska radikalna stranka (SRS) je na osvojenih 27,6 odsto glasova "knjižila" 32,8, odnosno 82 mesta u parlamentu. Đorđe Vuković iz CeSID-a objašnjava da je pri izlaznosti od 3,6 do 3,8 miliona glasača za probijanje cenzusa potrebno oko 200.000 glasova, što je veoma veliki broj, tako da nijedna osim četiri glavne stranke (SRS, DS, DSS i SPS) ne može sigurno da računa na parlamentarni status.

Dr Zoran Stojiljković dodaje da, zbog personalizovane političke kulture i sujeta lidera, stranke nisu sklone udruživanju: "Ne postoji primarna svest da se unutrašnje razlike očuvaju kroz veliku partiju u kojoj je garantovana politička budućnost, već se rizikuje cepanjem u male partije koje, opet, ulaze u povremene koalicije." Odnos između stranaka demokratskog bloka, s jedne, i SRS i SPS, s druge strane, sada je izbalansiran, ali glasovi demokratskog bloka ne mogu biti sigurno pretvoreni u izbornu većinu, zato što na male stranke odlazi oko 300.000 glasova. Zbog toga postoji vrlo složena "trgovina glasovima".

Prema podacima CeSID-a, broj potencijalnih apstinenata se od proleća 2005. do proleća 2006. godine povećao sa 53 na 59 odsto, ali nije sigurno da li su potencijani apstinenti glasači vanparlamentarnih stranaka.

Hronologija raspada

Od uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji bilo je više pokušaja objedinjavanja opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. U leto 1992. godine formirana je Demokratska opozicija Srbije (DEPOS), koju je činilo četrnaest stranaka, brojna udruženja i veliki broj uglednih intelektualaca-vanstranačkih ličnosti. Krajem sledeće, 1993. godine, Srpski pokret obnove (SPO), Građanski savez Srbije (GSS) i Nova demokratija (ND) pod istim nazivom izlaze na izbore. Nova demokratija je ipak podržala vladu socijalista u kojoj dobijaju dva potpredsednička i jedno ministarsko mesto.

Opozicioni blok pod imenom Zajedno (SPO, DS, GSS, DC, ASNS, i DSS na saveznom, ali ne i na lokalnom nivou) nastao je pred savezne i lokalne izbore u jesen 1996. To je bila prva opoziciona koalicija koja je postigla ozbiljniji rezultat ostvarivši vlast u 40 opština. Već u jesen 1997. na predsedničke izbore SPO izlazi samostalno, dok se ostale opozicione stranke odlučuju na bojkot, da bi 1998. osnovale Savez za promene.

U novembru 1999. čelnici Saveza za promene odlaze u Vašington na poziv američkih zvaničnika koji predlažu formiranje najšire opozicione koalicije. Po povratku iz SAD 10. januara, formirana je programski šarolika Demokratska opozicija Srbije (DOS), koja je u početku uključivala i SPO. Zbog zahteva predsednika SPO-a Vuka Draškovića da dobije polovinu mandata koje bi osvojio DOS, ostale članice koalicije na izbore 24. septembra izlaze bez SPO-a. Odlučeno je da predsednik DSS-a Vojislav Koštunica bude nosilac liste. Uz DSS, članovi koalicije bili su: Demokratska stranka, Socijaldemokratija, Građanski savez Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Pokret za demokratsku Srbiju, Socijaldemokratska unija, Savez vojvođanskih Mađara, Sandžačka demokratska partija, Srpski pokret otpora, Demokratska alternativa, Demokratski centar, Demohrišćanska stranka Srbije, Nova Srbija, Reformska demokratska stranka Vojvodine, Koalicija Vojvodina, Asocijacija slobodnih nezavisnih sindikata i Liga za Šumadiju.

Po dolasku na vlast koaliciju počinju da potresaju sukobi. "Odmah posle 5. oktobra pojavile su se te račundžijske varijante ko će na koju stranu. Vrlo brzo je bilo jasno da od tih suštinskih temeljitih reformi u Srbiji neće biti ništa. Čim je izabran za predsednika, Koštunica je pokazao da za to nije bio spreman. Meni je trebalo nekoliko meseci da to shvatim, ali mi je u početku bilo sumnjivo što su poluge vlasti koje su preživele Miloševića, stale iza Vojiislava Koštunice", kaže Milan St. Protić.

Ozbiljan udarac koaliciji zadalo je izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu 28. juna 2001. Mesec dana kasnije ubijen je radnik Službe državne bezbednosti Momir Gavrilović. Iz Koštuničinog kabineta je saopšteno da je pre ubistva Gavrilović predočio dokaze o korumpiranosti pojedinih članova republičke vlade, a DSS je povukao svoje predstavnike iz vlade Srbije.

Sledeća tačka cepanja DOS-a bila je pobuna pripadnika JSO-a u novembru 2001, posle izručenja Tribunalu braće Banović, bivših članova ove jedinice. Pripadnici JSO-a su tražili smenu Dušana Mihajlovića sa mesta ministra unutrašnjih poslova.

U martu 2002. Služba bezbednosti Vojske Jugoslavije uhapsila je potpredsednika republičke vlade i lidera PDS-a Momčila Perišića, zbog sumnje da je službeniku američke obaveštajne službe Džonu Nejboru odavao službenu tajnu. Perišić je podneo ostavku na potpredsedničku funkciju u republičkoj vladi. Proces protiv bivšeg načelnika Generalštaba VJ stao je posle ukidanja vojnih sudova.

Ključni trenutak raspada predstavlja odluka Predsedništva DOS-a u maju 2002. o zameni 50 poslanika Skupštine Srbije zbog neredovnog dolaženja na sednice. DSS je zbog toga – jer se odluka odnosila i na 21 njihovog poslanika – odlučio da napusti koaliciju. "Krnji" DOS funkcionisao je do decembra 2003. godine kada na parlamentarnim izborima veći deo preostalih članica nije dobio podršku birača.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA