---

Intervju – dr Milenko Savić >

Pravo na život bez bola

"Kada bi se primenili američki standardi, godišnje bi u Srbiji trebalo da bude obavljeno od hiljadu do dve hiljade operacija kičme, a radi se 200 do 300. To je pokazatelj nivoa zdravstvenog standarda i standarda života uopšte"

U Klinici za neurohirurgiju Vojnomedicinske akademije je u utorak 8. avgusta prvi put u Srbiji urađena operacija ugrađivanja veštačkog međupršljenskog diskusa u vratnom delu kičme, odnosno zamena oštećenog diskusa veštačkom disk protezom. Stručnjaci kažu da je ova operacija revolucionaran korak u lečenju bolesti kičme u našoj zemlji. Do sada su zbog takvih intervencija pacijenti morali da odlaze u inostranstvo, jer se hirurško lečenje kod nas sprovodilo najčešće krutim fiksiranjem obolelog dela kičmenog stuba. Kruto fiksiranje kičme pomoću koštanih graftova, pločica ili šrafova menja fiziološku pokretljivost kičme, narušava fiziološki balans vrata i stvara uslove za novo oštećenje zdravih diskusa. Iz tih razloga je razvijena hirurška tehnika zamene oštećenog diskusa veštačkim, pokretnim diskusom, koji omogućava da kičma i dalje ostaje pokretna, a kičmena moždina i koreni živaca su oslobođeni pritiska. Ranije primenjivane hirurške tehnike i dalje će se koristiti kod određenog broja pacijenata, ali kod mlađih ljudi, fizički aktivnih, koji imaju izolovano oštećenje diskusa na manjem broju segmenata kičme, ugradnja veštačkog diskusa je najoptimalnije rešenje.

Navedenu operaciju je uradio hirurški tim Klinike za neurohirurgiju VMA sa dr Milenkom Savićem na čelu.

"VREME": Zašto je ova operacija toliko važna i izuzetna?

DR MILENKO SAVIĆ: Ta operacija nije najkomplikovanija u domenu lečenja bolesti kičme, ali njena senzacionalnost i uspeh su u tome što smo ugradnjom veštačkog diskusa potvrdili da smo u potpunosti ovladali konceptom savremenih i najmodernijih načina hirurškog lečenja bolesti kičme. Taj koncept lečenja podrazumeva mnogo drugih segmenata pored same operacije – razumevanje degenerativne bolesti kičme, mehaniku i funkcionalnu kompoziciju kičme, savremenu dijagnostiku i preciznu selekciju pacijenata. Ali na prvom mestu taj savremeni koncept znači, prvi put u Srbiji, usađivanje svesti o tome da je čovek sa bolom isto što i teško bolestan čovek, i da ga treba lečiti, odnosno da i on ima pravo na kvalitetan život bez bolova i bilo kakvih ograničenja. Dosadašnje shvatanje degenerativnih bolesti kičme i shvatanje života i zdravlja podrazumevalo je da se leče bolesti koje ugrožavaju život, a da su pacijenti sa hroničnim bolestima kičme osuđeni da pate i potpuno menjaju režim života.

Osim toga, ovom operacijom se otvara pitanje kako će se postaviti zdravstveni sistem, odnosno u kojoj meri će pacijenti sa degenerativnim bolestima kičme moći da plate svoje lečenje od para koje su izdvajali za zdravstveno osiguranje. Čovek nad kojim je izvršena operacija je sam platio, cena je oko 450.000 dinara. U inostranstvu se rad hirurga plaća mnogo, pa zavisno od toga ko izvodi operaciju ona može koštati od 20.000 do 50.000 evra, što je mnogo više nego kod nas. Mi u VMA ulažemo dvostruki napor da obezbedimo da fondovi zdravstvenog osiguranja odobre lečenje civilnih osiguranika u ovoj ustanovi, i da sami fondovi snose troškove lečenja i za ovu vrstu operacija.

Kakve mogućnosti će ova operacija otvoriti u lečenju degenerativnih bolesti kičme u našoj zemlji?

Oko 80 odsto ljudi u svetu ima problem sa leđima, polovina od njih odlazi kod lekara i zahteva neku vrstu intervencije. U potpunosti se izleči samo mali broj pacijenata. Ostali, jednostavno rečeno, trpe bolove i sva ograničenja do kojih to vodi. To je veliki socijalno-ekonomski problem. Kada bi se primenili američki standardi, godišnje bi u Srbiji trebalo da bude izvršeno od hiljadu do dve hiljade operacija kičme, a radi se 200 do 300. To je pokazatelj nivoa zdravstvenog standarda i standarda života uopšte. Poboljšanjem zdravstvenog standarda i kvaliteta života broj operacija degenerisane kičme će postepeno rasti. Jedno od merila kvaliteta života jeste i koliko se troši na takvu vrstu lečenja. U razvijenim društvima ljudi ne žele da trpe bolove, patnju i bilo kakve restrikcije u svakodnevnom životu.

Kod kojih vrsta bolesti kičme se primenjuje ova operacija?

Ova operacija se primenjuje kod pacijenata koji imaju degenerativnu bolest vratnog dela kičme koja se manifestuje višemesečnim bolom u vratu i rukama, koji ne prestaje posle primene tableta, injekcija i fizikalno-banjskih terapija. Degenerativna bolest kičme se često i medicinski i u narodu označava različitim terminima kao što su spondiloza, spondiloartroza, trošenje diskusa, diskopatija itd. Nakon neefikasnosti svih ostalih metoda primenjuje se hirurško lečenje. Spinalni program Klinike za neurohirurgiju VMA se ovom operacijom upotpunio i obuhvatio i lumbalni i vratni deo, jer je pre nekoliko meseci urađena operacija veštačkog diskusa u lumbalnom delu kičme.

U inostranstvu su prve slične operacije izvedene pre više od 20 godina, zašto se kod nas to dešava tek sada?

Prvi veštački diskus je ugrađen 1984. u Nemačkoj, u bolnici Šarite u Berlinu. U svim razvijenim zemljama to se radi kao rutinska intervencija. Kod nas se do sada robovalo zastarelom i prevaziđenom shvatanju lečenja bolesti kičme. Na nivou takvih saznanja postojao je strah i nerazumevanje za takozvanu dinamičku stabilnost kičme. Kruto fiksiranje kičme je bilo efikasno, ali je nosilo određene komplikacije. Ugrađivanjem veštačkog diskusa omogućava se pokretanje kičmenog stuba i zadržava se ili ponovo uspostavlja fiziološki balans (uglovi karlice i kičme). Dve trećine opterećenja tela prenosi se preko prednje kolumne – diskusa i pršljenskih tela, a jedna trećina preko zadnjih elemenata, zglobova i mišića. Kičma je celom dužinom dinamički sistem, pokretljiv i fleksibilan, a istovremeno dovoljno krut i čvrst. Kada se ukruti jedan segment kičme poremeti se transfer opterećenja, izmeni se krivina kičme i opterećuju se zdravi diskusi jer prenose veću silu nego što je predviđeno, pa se stvara teren za degenerativnu bolest zdravog diskusa.

Inače, pacijent koji je operisan u utorak, iz bolnice je izašao u petak, dakle posle svega tri dana lečenja.

Gde ste se pripremali za ovu operaciju?

Usavršavao sam se u Nemačkoj i Švajcarskoj, a imam i tesne veze sa američkim i švajcarskim spinalnim udruženjima. Član sam Švajcarskog instituta za kičmu i Severnoameričkog udruženja spinalnih hirurga. Celokupan spinalni program Klinike za neurohirurgiju razvijan je u bliskoj saradnji sa poznatim svetskim hirurzima, najčešće iz Švajcarske, pa je na prvoj operaciji ugradnje lumbalnog diskusa u januaru bio i dr Švarcebah, poznati spinalni hirurg iz Švajcarske.

Za uvođenje novih hirurških tehnika neophodno je u potpunosti ovladati drugim, jednostavnijim tehnikama i imati iskustvo u lečenju što većeg broja pacijenata. Za izvođenje savremenih operacija na kičmi neophodno je, između ostalog, vladati i takozvanom mikrohirurškom operativnom tehnikom jer se jedan deo operacije izvodi pomoću mikroskopa, što neurohirurzima inače nije strano. Što se tiče iskustva, mi smo ga u jednom značajnom delu stekli lečeći velik broj pacijenata sa ratnim povredama tokom ratnih sukoba u našoj zemlji. To iskustvo nam je u velikoj meri kasnije pomoglo, zajedno sa drugim pripremama i usavršavanjima. Veoma važno je imati i dobre profesionalne kontakte sa kolegama iz drugih zemalja gde se ovakve intervencije uveliko rade.

Sa modernim spinalnim konceptom na Klinici za spinalnu hirurgiju VMA započeto je 1999. godine i ja ga od početka vodim. Već sada radimo kompleksne operacije na degenerisanoj kičmi, takozvane hibrid operacije, koje zahtevaju i primenu različitih hirurških tehnika istovremeno sa ugradnjom veštačkog diskusa, a rade se naravno i druge, jednostavnije metode. U klinici za hirurgiju pored degenerativnih bolesti kičme leče se i druge bolesti kičme, kao što su tumori, zapaljenja i povrede. Drugim rečima, u ovom trenutku smo potpuno osposobljeni za izvođenje svih modernih hirurških intervencija i za lečenje najkomplikovanijih slučajeva bolesti kičmenog stuba u vratnom i lumbalnom delu.

Inače, trenutno se u VMA godišnje izvede oko sto operacija.

Osim što ste neurohirurg, bavite se aktivno i alpinizmom. U vašoj biografiji piše da ste 1988. godine bili član prve grupe planinara iz Srbije koja je osvojila vrh iznad 7000 metara, pik Kornježevske na Pamiru, 1989. ste boravili kao instruktor i lekar u međunarodnoj školi za gorske vodiče u Manangu, Nepal. Vodili ste 1991. i prvu srpsku alpinističku ekspediciju na himalajski vrh Anapurna 4, visok 7525 metara, 1996. ste u Himalajima ispenjali i tehnički veoma zahtevan vrh Loboče Ist visok 6114 metara. Postoji li neka veza između vaše profesije i hobija?

I u hirurgiji i u alpinizmu važi isti princip – spoj fizičke kondicije i mentalne snage i njihov pravilan odnos daju vrhunske rezultate i stvaraju mogućnosti za stalno pomeranje dostignuća. Taj spoj je neophodan za osvajanje novih hirurških tehnika i uvođenje onih kompleksnijih – neke intervencije traju po 10, 15, čak i 18 sati. I sada sam aktivan u planinarskim organizacijama, držim predavanja i kurseve, redovno treniram plivanje, trčanje, skijanje, jedrenje na dasci. A osećaj posle uspešno završene operacije i uspešno osvojenog vrha je isti – neopisiva sreća.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---