Terasa

tamara skrozza

Kada sam prvi put ugledala crvene viseće muškatle na jednom predivnom vračarskom balkonu, toliko sam se zanela da sam previdela rupu na putu, rasula se koliko sam duga i ostatak dana provela vidajući razbijeno koleno. Pred prizorom predivnih ružičastih surfinija na terasi kod Kalenića, obavezno bih se saplitala, obavezno ispuštala ručku pijačnih kolica i obavezno skupljala bakaluk rasut po ulici. Da ne nabrajam, bilo je toga mnogo. Uostalom, podrazumeva se da je višegodišnje zveranje uvis ka tuđim terasama i žardinjerama disciplina koja iziskuje velike žrtve i povremeno neplanirane povrede. S tim sam se pomirila.

Ono što tada nisam shvatala jeste da sve te žrtve i povrede nisu ni prineti onome što me je tek čekalo. Pravi problemi pojavili su se kad sam se najmanje nadala – neposredno pošto su se nebeske sile smilovale i pružile mi priliku da uredim SVOJU terasu, zasadim SVOJE cveće i gledam kako drugi zaluđenici gledaju u MOJIH ruku delo. Nesvesna koliko sam zapravo naivna, već sam videla cveće koje visi s ograde, puzavice koje se uspinju uz zidove, mirise koji se šire do bližeg i daljeg komšiluka. Put do ostvarenja tog sna, kako će se pokazati, bio je više nego dug...

Najpre je tek obojeni pod počeo da se guli iz nepoznatih razloga. Rešenje: morao je da bude zaštićen lakom za brodove.

Probušene su rupe za viseće saksije, ali saksije u odgovarajućoj boji nisu pronađene. Rešenje: bilo je potrebno obići pola grada, četiri pijace, dva buvljaka i dvanaest prerađivača plastike, a zatim platiti iznos kojeg se ni "Tifani" ne bi postideo.

Žardinjere su se klatile i predstavljale pretnju prolaznicima i parkiranim vozilima. Rešenje: privezane su za ogradu, verovali ili ne, plastičnim trakama kojima se vezuju električni provodnici (one su, kako mi je rečeno, najsigurnije).

Ipak, ništa mi nije bilo teško. Čak ni da svojeručno dovučem deset kilograma humusa iz poljoprivredne apoteke, ni da teglim crnicu s pijace, ni da organizujem prevoz džaka zemlje pomešane s peskom direktno iz bačkih vinograda, ni da sve to lagano odnesem na četvrti sprat. Bez lifta, naravno...

A onda su se, kao što to već biva, protiv mene i moje terase definitivno okrenule sve nebeske i zemaljske sile. Najpre nebeske. Pokazalo se, naime, da beogradska košava, čak i kad se nigde drugde ne oseća, poput tajfuna prolazi baš mojom ulicom, nemilice noseći sve što joj se nađe na putu. Ovoga puta, počela je s rasadom: posle samo jedne njene "seanse", nestalo je nejakih petunija, a od muškatli sam na samom početku morala da odustanem. Za divno čudo, cveće na komšijskim terasama ostalo je netaknuto – kako se ispostavilo, niži spratovi znatno su zaštićeniji od mog četvrtog, pa je katastrofa tu izbegnuta. Posle niza novih konsultacija i kupovine adaptibilnijeg rasada, sledilo je novo iznenađenje.

Sad mi košava više ništa nije mogla, ali počela je da pada kiša. Ništa strašno, poželjno je čak, ali samo ukoliko zgrada ima normalan oluk. Ukoliko to nije slučaj, a pokazaće se da u ovom slučaju nije, sva voda koja padne na krov sliva se kao vodopad direktno u – žardinjere. I dalje nejaki rasad bukvalno je zaplivao u blatu, pa je propalo čak i ono što košava nije uspela da uništi... Ipak, ostala sam uporna. Uspela sam da nađem nešto jače biljke, otporne na sve, a one nejake smestila sam na zaštićenija mesta.

Novo zlo počelo je naivno. Par golubova svakog dana se pojavljivao na terasi, čineći idilični prizor žardinjera i saksija još idiličnijim. Muvali su se tuda stalno, ponekad ulazili čak i u sobe, ponekad iritirali upornim gugutanjem (ili šta već golubovi rade), ali uporno zadržavali status dragih gostiju. Sve dok se nisu posadili direktno u najlepšu saksiju koja im je valjda bila zgodna za međusobno udvaranje. Kako su tom prilikom potpuno rasturili najnoviju, najizdržljiviju seriju biljaka, rešenje je bilo očigledno: golubovi moraju da odu. Jurili smo se tako oni i ja nedeljama, ali borba je bila osuđena na neuspeh. Jednog dana, baš među tek ojačalim bosiljkom, zatekla sam golubicu koja leži na dva jajeta. Šta ću, kud ću, ostavih je tu gde je i oprostih se od bosiljka. Mlade, međutim, nisam dočekala: valjda uplašena da ću je na kraju ipak oterati, golubica je našla novu lokaciju.

To ipak nije bio kraj. Sledilo je kraće putovanje i prepuštanje dragih mi biljaka muškim rukama.

"Koliko vode im treba?", lepo me je pitao.

"Proceni sam, zalivaj dok god je zemlja suva", odgovarala sam ja, kao da sam juče pala s Marsa i da stoga posedujem duboko poverenje spram sposobnosti muškog roda. Stvarno ne znam šta mi bi.

Posle par dana odsustva, na voljenoj terasi zatekla sam sledeće: majčinu dušicu, lavandu, ruzmarin i jelkicu sa Zlatara istrulelog korena (stvarno ih je zalivao sve dok je zemlja bila suva, pa su jadne završile kao barske biljke); neuništivu paprat nepovratno sasušenu (nju je zaboravio da zalije); uvek rascvetali mimulus bez ijednog cveta i s korenom koji proviruje iz zemlje (ne zna se šta se dogodilo).

S druge strane, istovremeno se dogodilo da je mini suncokret (čije je seme kupljeno s idejom da se poseduje stvarno minijaturni cvet) izrastao toliko da se činilo da će biti neopohodan kombajn da bi se s njim nešto učinilo. Nosač za žardinjeru je zbog toga pukao, ostalo cveće je bilo ugušeno, a suncokret je uz silnu muku na kraju posečen.

Onda je pao gräd. Potom je opet počela sezona vetrova. Zatim su došle monsunske kiše i temperatura koja odgovara samo četinarima. Pojavile su se bele mušice. Posle njih, crveni paukovi. Kao vrhunac, pepelnica na lišću vrbena. Ali, pošto su već izdržale košavu, propale oluke, golubove i mušku ruku, moje lepotice sve su to preživele i, kako-tako, dočekale avgust.

Sada mirišu, cvetaju i šire se, izazivajući zavidne poglede prolaznika. A ja sva važna... Kao, nije to ništa... Zasadiš, zaliješ i čekaš da poraste.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST