---

Zemlja ljudi – Pamir >

Tragom Ismailita

Nestvarni mir planinskih jezera, kupanje u toplim izvorima sa pogledom na zaleđene vrhove, jahanje po nekim od najlepših predela Azije, gostoprimstvo u šatorima nomada, samo su neki od užitaka koje Pamir može da ponudi

Na putu prema gradu Gazvinu u severnom Iranu stoji putokaz na kome piše samo jedna reč – Alamut. Uzak put koji se gubi u podnožju planina Alborz vodi ka poprištu jedne od najčudnijih priča koje je istorija zabeležila – priče o Starcu sa planine, Hasanu ibn Sabahu. Živeo je u XI veku predvodeći jednu ismailitsku sektu, a u planinama je imao tvrđavu koju je nazvao Orlovo gnezdo (Alamut). U blizini tvrđave, u prelepoj planinskoj dolini punoj zelenila i potoka, stvorio je zemaljski raj. Tamo je doveo najlepše devojke Azije, vične svim ljubavnim veštinama. Mladiće koji su bili njegovi sledbenici drogirao je hašišom u tvrđavi, a onda ih puštao da provedu neko vreme u dolini. Kada bi ih vratio, govorio im je da su bili u raju i ako žele da tamo ponovo idu moraju poginuti za njega. Ludi od želje, Sabahovi fedajini su žrtvovali život bez razmišljanja sejući strah po čitavoj Aziji. Pred Hasanom ibn Sabahom tresli su se od straha svi vladari do kojih je dopirala njegova mračna slava. Njegove borce su nazvali "hašašini", zbog upotrebe hašiša, a od te reči potiče italijanska i francuska reč "asasin" (ubica). Tek su Mongoli u XIII veku uspeli da razore Alamut, posle čega su se pripadnici sekte ubica rasuli po čitavoj Aziji. Opstali su dugo, čak ih je i Korto Malteze sreo na svom putu za Samarkand.

Još od prvih vesti o asasinima koje su preneli Marko Polo i krstaši, ova priča je raspaljivla maštu ljudi na Zapadu. Ibn Sabah je bio junak mnogih knjiga, pominjali su ga Umberto Eko, Borhes, Amin Maluf... Sudbina jedne knjige posvećene Alamutu, poreklom sa ovih prostora, i sama izgleda kao zanimljiv triler (vidi okvir).

MEĐU ISMAILITIMA: Do ruševina Alamuta, smeštenih visoko u planinama, i danas se teško dolazi. Surovi planinski predeli u okolini tvrđave retko su naseljeni. Ismailita u Iranu danas ima malo, i ko želi da ih upozna u većem broju mora krenuti ka istoku. Jedna od najvećih ismailitskih zajednica danas živi na Pamiru, na istoku Tadžikistana, u oblasti gde se sudaraju neki od najviših planinskih venaca Azije, Kunlun, Hindukuš, Karakorum i Tjen Šan. Badahšan (drugo ime za Pamir) dom je 150.000 pamirskih Tadžika, koji se od sunita iz ravnica razlikuju i konfesijom i jezikom, često i izgledom. Na Pamiru ljudi govore istočnom verzijom persijskog jezika, koja se dosta razlikuje od one koja se koristi u Iranu. Ipak, sporazumevanje nije problem, jer na Pamiru čak i pastiri na vrhovima planina govore nekoliko jezika – ruski, farsi (nekoliko varijanti), urdu, paštu... U nizijama Centralne Azije ostavile su svoj trag sve vojske koje su prolazile, ali na Pamiru se mnogo više sačuvao izvorni, arijevski tip, pa je velik broj ljudi plavook.

Sudbina Pamira, daleko od očiju sveta, nije bila vesela u poslednjoj deceniji XX veka. Posle kolapsa Sovjetskog Saveza, u Tadžikistanu je 1992. počeo građanski rat. U moru sukobljenih frakcija na jednoj od strana našli su se i Pamirci, nad kojima je krajem 1992. u prestonici Tadžikistana Dušanbeu počinjen pravi masakr. Veliki broj Pamiraca tada se povukao u svoju postojbinu, koja je od ostatka sveta bila gotovo potpuno odsečena. Jedini put vodio je preko severnog Tadžikistana i Kirgistana, preko planinskih prevoja visokih više od 5000 metara, većim delom godine zbog snega neprohodnih za sva vozila osim za moćne džipove.

Od kada je krajem devedesetih rat završen, situacija se donekle promenila i danas Pamir pokušava da iskoristi prednosti koje mu daje gotovo netaknuta priroda i privuče što više turista. Cene koje oglašavaju neke zapadne agencije nisu za svačiji džep, sedmodnevna tura džipom po Pamiru košta gotovo dve hiljade evra, ali domaćini se nadaju da će otvaranje puteva prema Kini, Pakistanu i Avganistanu vremenom razviti i druge vrste turizma, osim ekskluzivnog. Nestvarni mir planinskih jezera, kupanje u toplim izvorima sa pogledom na zaleđene vrhove, jahanje po nekim od najlepših predela čitave Azije, gostoprimstvo u šatorima nomada, samo su neka od užitaka koje Pamir može da ponudi.

ŠKRTA PRIRODA: Na Pamiru se može shvatiti zašto je aga kan među svojim sledbenicima predmet slepog obožavanja. U olovnim godinama građanskog rata, Pamir se našao u kandžama gladi. Fondacija age kana je godinama bukvalno čuvala Pamirce od smrti, i u vreme mira ova oblast uvozila je gotovo svu hranu koja joj je potrebna. Na tim visinama pririoda je veoma škrta prema čoveku, osim ječma, ovaca i jakova malo šta može da opstane.

Aga kan ulaže i velike napore i da Pamirce otrgne od narastajućeg kriminala. Prilikom svoje prve posete Pamiru, 1994. godine, molio je svoje pristalice koje su se slile u Horog i iz najzabitijih kutaka Pamira da ne švercuju narkotike. Teško je reći koliko je apel imao odziva, gajenje kanabisa je u čitavoj Centralnoj Aziji deo tradicije. Pošto je nezaposlenost gotovo stopostotna, jedini unosan posao ostao je šverc droge i dragog kamenja, naročito rubina kojima je Pamir izuzetno bogat, a put preko Pamira je jedna od najvažnijih ruta za šverc droge iz Avganistana u Rusiju i Evropu.

Horog, glavni grad Pamira, smešten je na reci Panđ, prirodnoj granici Tadžikistana i Avganistana. Iako se nalazi na nadmorskoj visini od 2200 metara, deluje kao zelena oaza posle pustih predela iznad 4000 metara. Najveća atrakcija Horoga je ogromna botanička bašta, a u gradskom muzeju sigurno najbizarniji eksponat je klavir koji je još 1914. doneo komandir ruskog garnizona da bi njegova ćerka imala na čemu da svira. Deset vojnika je dva meseca transportovalo klavir od Oša do Horoga. Naspram Horoga nalaze se gola avganistanska brda zasejana ubogim kućicama, a razlika između načina života u Avganistanu i na Pamiru vidljiva je golim okom. Dok glavni grad Pamira ima bolnicu, aerodrom, fakultet, noćnu tamu u susednom Avganistanu ne remeti gotovo ništa – nema struje, vode, velikih naselja... Inače, ruska vojska je napustila granicu prema Avganistanu krajem 2004, i Pamir je posle više od jednog veka prvi put ostao bez ruskog prisustva.

Ono što od Horoga čini prijatno mesto jesu prvenstveno ljudi. Pamirci se mnogo manje drže krutih običajnih i verskih pravila nego drugi Tadžici. Otvoreni su i srdačni, gostoprimstvo je svetinja bez obzira na to koje je nacije i vere gost. Njemu se daje i poslednje parče hleba u kući, a hleb i šir čaj (slatki čaj sa jakovim mlekom) često su jedini obrok. Mnoge stvari koje su u ravnicama Centralne Azije nezamislive, u planinama su moguće, kao što je zajedničko sedenje sa ženskim pripadnicima zajednice, uz bocu votke na stolu (istina, po selima sloboda ne ide tako daleko). Jedno od obaveznih pitanja jeste i koje je veroispovesti posetilac, odnosno da li je ismailit, ali su i razgovori o veri na Pamiru opušteni i veseli. Kada je čuo da su njegovi gosti hrišćani, domaćin jedne kuće je uz grohotan smeh odgovorio: "Ma nema veze, ionako će jednog dana svi ljudi na svetu biti ismailiti."

ČUDNA MEŠAVINA: Kuće ismailita u ovom delu sveta građene su na isti način, velika centralna prostorija počiva na pet drvenih stubova koji simbolizuju Muhameda, njegovog zeta Alija i ćerku Fatimu, i njihove sinove Hasana i Huseina. Na Pamiru je obavezan detalj i slika age kana koja stoji na vidnom mestu poput ikone. Inače, tokom dugih godina kod ismailita je bila veoma razvijena praksa "takije", svojstvena šiitima, koja dozvoljava da u određenim prilikama kriju prava verska ubeđenja, što ih je štitilo u slučaju proganjanja. Na Pamiru ne postoje džamije, i svaka kuća je, ustvari, hram.

Mada su Pamirci danas mnogo više zabavljeni zemaljskim poslovima, čudna mešavina slobode i posvećenosti Bogu je nešto što upada u oči. U jednoj ludoj, pijanoj noći, genijalni gitarista Samandar, surovom igrom sudbine zbog rata i siromaštva zarobljen u Horogu, svojim pesmama o proroku Aliju doveo je u trans desetak ljudi, od kojih su trojica bili stranci druge vere. U pauzama pesama natezao je votku iz flaše koja mu je stajala kraj nogu, a zatim počinjao da peva šireći oko sebe divlju energiju od koje su svi prisutni gotovo vrištali, prateći ritam svakim predmetom koji im je bio pri ruci. Kada je i poslednji akord odleteo kroz otvoren prozor prema Avganistanu, tišina je pritisla sobu i prisutni su počeli da se vraćaju u stvarnost. Jedan od prijatelja zamerio je Samandaru što pije alkohol i peva o proroku, a on mu je odgovorio: "Ja Boga slavim kroz pesmu jer mi je Bog dao put muzike koji sledim, a sve ostalo na tom putu je manje važno." Sabahov ili Samandarov put, mogućnost izbora je data svakome, a od tog izbora umnogome zavisi da li će zemaljski život podsećati na raj ili na pakao. Ma kako banalno ova istina zvučala, gledajući istoriju čovečanstva izgleda da bi je ljudima trebalo neprekidno ponavljati.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---