Košarka >

Sumrak u Zemlji izlazećeg sunca

slobodan georgijev

Košarkaška reprezentacija nepostojeće SCG vratila se složno iz Japana gde je učestvovala na Svetskom prvenstvu u košarci. Nije bilo tuča u timu, nije bilo medijskog prepucavanja, selektor Dragan Šakota nije se odrekao nikoga. Nije zabeležen ni plasman jer je aktuelni prvak sveta ispao u osmini finala od Španije, selekcije koja stoji najbolje na mnogim kladionicama kada je reč o favoritu za osvajanje prvog mesta.

Pomak je učinjen – posle tri vezana debakla, ovoga puta nije bilo ni očekivanja. Šakota je krenuo put istoka sa potpuno novim igračima koji su pokazali onoliko kolike su njihove objektivne mogućnosti. Da je bilo malo više hrabrosti na terenu, mogle su da budu pobeđene Francuska i Nigerija pa bi šanse u nastavku bile možda veće i možda bi bio ispunjen plan – plasman u četvrtfinale. Ovako, nije sramota izgubiti od boljeg, a da li ćeš biti osmi, peti ili 25. potpuno je svejedno. Šakotina ekipa nije imala lidera, kao što ga reprezentacija nema od povlačenja Aleksandra Đorđevića, a nije imala ni igrača koji je sposoban da sam rešava utakmice. Igor Rakočević je trebalo da bude taj čovek, ali on to jednostavno nije i ne treba ga gurati u nešto što ne može. Godinama nijedan trener ne uspeva da od njega napravi niti jedinicu niti dvojku (igra nešto između pleja i beka) i teško da će se nešto promeniti u budućnosti. Kao potencijalni lider nametnuo se Darko Miličić, čovek koji je posle zimske razmene i odlaska u Orlando živnuo, ali je on daleko od najboljih svetskih igrača kakvi su potrebni da bi se osvajale titule. Na njega se treba u budućnosti osloniti i pokušati da se kod njega izgradi malo pristojniji pogled na svet. Hoćemo da kažemo da je teško očekivati veliko preduzeće od čoveka koji se pred utakmicu inspiriše pesmama Svetlane Cece Ražnatović.

Kada je reč o podmlađivanju tima tu je kapacitet ograničen bez obzira na činjenicu da su mlađe selekcije osvajale neke medalje poslednjih godina. Tripković, Tepić, Bogdanović, Aleksandrov i ini – plašimo se da je to skroman potencijal za velika dela, ali uz valjan "stručni nadzor" možda na Olimpijadi u Pekingu 2008. reprezentacija Srbije zablista na svom prvom svetskom takmičenju. Pre toga je potrebno obezbediti učešće plasmanom u prvih šest na EP-u u Španiji naredne godine ili budžiti nešto kroz kvalifikacije. Pitanje je koliki je domet ovakvog tima čak i ako se pridruže "prvopozivci" Krstić, Radmanović, Vujanić i Stojaković.

Nacija je ipak razočarana jer je navikla da sa košarkaških takmičenja stižu samo dobre vesti još od trenutka kada je Vladimir Cvetković pogodio ona bacanja krajem šezdesetih. I posle raspada one velike Jugoslavije izgledalo je da je basket, uz vaterpolo i odbojku, naša najbolja stvar u svetu, da je to oblast u kojoj nam ne mogu reći da smo mali i zaostali. Taj glas ozlojeđene nacije nekako žele da artikulišu pojedini mediji, ali su nekako i sami svesni slabe snage tog vapaja.

Još jedna od trivija vezanih jedino za učešće reprezentacije SCG jeste činjenica da su je zastupala trojica prvih ljudi saveza: Blažo Stojanović, reprezent KS-a Srbije, Goran Knežević, predsednik Saveza SCG, i Danilo Mitrović ispred mladog KS-a Crne Gore. Predstavnik Crne Gore imao je zadatak da formalno učlani svoj savez u FIBA, a Knežević i Stojanović bili su slobodni da iznesu svoj sud o nastupu selekcije SCG. Knežević je odmah rezultat okarakterisao kao potpuni neuspeh i sa ekipom se vratio u Beograd. Stojanović je, s druge strane, prema onome što je "Politika" prenela, bio otvoreniji, artikulisaniji i razdraženiji. Ovaj višegodišnji predsednik Opštine Grocka (Beograd) i ranije se isticao isticanjem svojih zasluga za uspehe koje je postigla košarkaška reprezentacija, a sada ima i nova rešenja. On predlaže da se onima koji odbiju da igraju za reprezentaciju uskrati pravo na državljanstvo Srbije, da im se zabrani ulazak u zemlju i sugeriše igračima da se ugledaju na njega kada je reč o patriotizmu i rešenosti da se na oltar nacije, u sportskom smislu naravno, polože srce i ostali vitalni organi. Blažo se Stojanović i lane istakao u procesu izbora prvog čoveka košarkaške organizacije kada je Bora Stanković bio zbrisan zanimljivim tumačenjima internih akata raznolikih saveza i njihovih prvih ljudi. On je svestan, takođe, da igrače odvlače različiti menadžeri i lobi grupe i oseća da bi bilo mnogo bolje kada bi se njihovim transferima bavio Savez sam, jer oni znaju šta je najbolje za igrača i tako to.

Kada čovek sasluša šta sve imaju da kažu ljudu koji "vode košarku" u Srbiji, verujem da mu dođe da sam vrati pasoš. Previranja, spletkarenja, spoticanja, nameštanja, mešetarenja, bezobrazluk i odricanje od svake odgovornosti metodologija su i osobine ovih činovnika koji sede u zgradi na Vračaru (Beograd) podignutoj od novca koji su doneli igrači uspesima na terenu. Dok god ta "politika" bude na čelu, od nekada napredne igre u Srba neće biti ništa. Promašena najava jednog srpskog novinara od pre osam godina o "kraju mita o visokim Srbima" tek sada postaje aktuelna. Što, na nivou mita, nije toliko loše.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST