---

Intervju – Marija Ranić i Predrag Miladinović >

Umetnost i cveće u Jerusalimu

"U Jerusalimu se, nezavisno od rata, oseća neka vrsta pritiska ‘svetosti’ mesta, previše je istorije sabijeno na tako malom prostoru"

Kada je Marija Ranić početkom juna na veb-sajtu Ministarstva kulture pronašla kratko obaveštenje da grad Jerusalim poziva umetnike iz Srbije da učestvuju na Međunarodnom sajmu umetničkih rukotvorina, prva misao je bila da ne vredi ni pokušavati. Rokovi za konkurisanje su već bili prošli, cene zakupa prostora, transporta eksponata i prevoza bile su previsoke. Onda je ipak pobedilo mišljenje da pokušaj ništa ne košta: elektronskom poštom je na adresu organizatora otišlo obaveštenje o aktivnostima umetničke radionice "Flowers and Arts". Odgovor je stigao istog dana, organizator je želeo da ugosti ljude koji na licu mesta pokazuju kako stvaraju svoju umetnost, pozvao "Flowers and Arts" na sajam, obezbedio im besplatan izložbeni prostor i plaćene sve troškove tokom boravka u Jerusalimu. Usledili su uspešni kontakti sa Ministarstvom trgovine, turizma i usluga i ministrom Bojanom Dimitrijevićem. Ministarstvo je platilo avionske karte, JAT je obezbedio besplatan kargo prevoz eksponata, sve je bilo spremno u veoma kratkom roku. A onda je počeo rat na Bliskom istoku.

"Prvo smo pomislili da će sajam, koji je trebalo da bude održan od 8. do 19. avgusta, biti otkazan, ali je od organizatora stiglo obaveštenje da neće biti pomeranja termina. Puno nam je pomogla naša ambasada u Tel Avivu. Kontaktirali smo s njima i pitali da li je bezbedno da dođemo, i odgovor je stigao odmah, i to direktno od našeg ambasadora Miodraga Isakova. Odgovorio nam je da apsolutnu sigurnost niko ne može da nam garantuje, ali da je Jerusalim jedno od najsigurnijih mesta u Izraelu, a da bi za saradnju naše dve zemlje mnogo značilo kada bismo na sajam došli. To je, uz tvrdnju prijatelja koji živi u Jerusalimu da su mere sigurnosti sada najveće, bio jedan od odlučujućih faktora za naš odlazak", kažu Marija Ranić i Predrag Miladinović.

"VREME": Da li je i pored toga bilo zebnje?

MARIJA RANIĆ I PREDRAG MILADINOVIĆ: Naravno, teško je bilo izbeći psihozu rata, pre polaska smo neprekidno pratili šta se dešava. Tešili smo se sitnicama, avion Beograd – Larnaka – Tel Aviv bio je pun putnika, pa smo mislili da nije tako strašno čim toliko ljudi putuje tamo gde i mi. Onda su svi izašli u Larnaki, u avionu je ostalo svega pet putnika. Na aerodrom "Ben Gurion" smo sleteli noću, sačekao nas je taksista i odvezao do Jerusalima, savršeno osvetljenim i sablasno praznim autoputem. Prve večeri smo otišli u "pogrešnu" ulicu, kao da odete na Kosančićev venac umesto u Knez Mihailovu, i razočarali se jer je sve bilo pusto, pomislili smo da niko neće doći na sajam. Osim toga, preplašio nas je prizor mladića i devojaka koji su šetali naoružani pištoljima i poluautomatskim puškama. Kasnije smo shvatili da je to "deo pejzaža" i navikli se, u Izraelu postoji pravi kult oružja. Prizori su ponekad tragikomični, kao kada pripit mladić pokušava u kafiću da uđe u toalet, a ne uspeva jer mu se puška koju nosi na leđima zaglavljuje u okvir vrata.

Koliko je rat uticao na atmosferu u Jerusalimu?

Ne onoliko koliko bi se očekivalo. Kontrole na ulasku u javni prevoz su redovne, ispred svake stanice gradskog prevoza su policajci sa psima. Bilo je jako mnogo provera na aerodromu, i u odlasku i u povratku, vadili su nam čak pokretne delove laptopa. Ipak, osim što gotovo da nije bilo stranih turista, sve je bilo mirno, mada se u Jerusalimu, nezavisno od rata, oseća neka vrsta pritiska "svetosti" mesta, previše je istorije sabijeno na tako malom prostoru. Inače, tokom održavanja sajma nije bilo nikakvog uplitanja politike, mada se razgovori o ratu nisu mogli izbeći.

Ko je bio zvanični organizator sajma?

U Izraelu se sajam održava pod pokroviteljstvom Ministarstva turizma, Ministarstva spoljnih poslova i gradonačelnika Jerusalima. Postoji već trideset godina i jedan je od najvećih sajmova te vrste u svetu. Održava se na mestu koje se zove Sultanovi bazeni, u podnožju starog grada. Tu se održavaju i koncerti, na tom mestu su svirali Bob Dilan, Goran Bregović, Šinejd O’Konor...

Po prvi put je neko sa prostora bivše Jugoslavije učestvovao na ovom sajmu. Bili smo jedini iz Evrope, učesnici iz nekih drugih evropskih zemalja su otkazali zbog rata, ali zato su došli umetnici iz preko dvadeset zemalja Azije, obe Amerike i Afrike.

Inače, organizacija je bila savršena. U toku sajma se porodila jedna žena iz Mongolije koja je došla kao izlagač, ali je sve proteklo u najboljem redu, čak je i dete dobilo pasoš rekordnom brzinom. Sigurnosne mere su bile izvanredne, postojalo je nekoliko "bezbednosnih krugova", i vidljivih i nevidljivih.

Politika organizatora je da se ljudima iz inostranstva daje besplatan izložbeni prostor i plaćaju troškovi. To nema nikakve veze sa ratom, jer je čitava organizacija sajma bila završena mnogo pre početka borbi. Radno vreme je bilo od šest po podne do ponoći, zbog velike vrućine tokom dana, osim subote koja je bila slobodan dan. Svake večeri su se održavali performansi i koncerti na tri bine. Sajam je bio produžen za jedan dan da bi ga videli i vojnici koji su se vraćali sa fronta.

Kako je protekao sajam?

Poseta je bila izvanredna, svake večeri je bilo više od 10.000 posetilaca, dolazilo se sa decom, i pored zebnje da masovni skupovi mogu biti opasni. Prodaja eksponata je bila takođe odlična, kažu najbolja u poslednjih desetak godina, možda zbog ratne psihoze i želje da se pobegne u nešto lepo što nema veze sa ratom, što je sindrom koji je nama tako dobro poznat iz 1999. godine. Prve večeri održan je i veliki vatromet, što je u prvom trenutku izazvalo strah kod gostiju dok nisu shvatili šta se dešava.

Naši radovi od presovanog lišća i cveća izazvali su veliko interesovanje među posetiocima, u Izraelu mnoge vrste lišća koje su na ovim slikama korišćene uopšte ne postoje. Za crveno lišće pokupljeno kod nas u jesen mnogi su mislili da je ofarbano. Posetioci su se interesovali da li je to tradicionalni način rada u našoj zemlji, kupovali su puno radova sa našim nošnjama. Izraelci cene ručni rad i vole da ga imaju.

Na štandu smo imali i postere Srbije i publikacije o našoj zemlji. Ovakva gostovanja su i ulaganje u promociju zemlje, a kultura je sigurno najbolji promoter, tako se privlače turisti i menja slika o zemlji. Možda umetnost ne spasava svet, ali ga sigurno čini boljim. Na takve sajmove dolaze dobronamerni ljudi, i posetioci su se mnogo raspitivali o našoj zemlji. Potrebno je zato održati kontinuitet, uspostaviti saradnju na nivou država. Organizatori su voljni da dođu u Srbiju i organizuju sličan sajam i ovde.

Koji su najjači utisci koje ste poneli iz Jerusalima?

Pre svega ljudi, i rukotvorci iz drugih zemalja i posetioci. Najbolji prijatelj na sajmu bio nam je Jordanac Ahmed Khalif, koji je u Jerusalim došao namerno preko severa Izraela, da bi prošao put koji je nazvao "put mira". Sreli smo mnogo ljudi poreklom iz Srbije i iz drugih delova bivše Jugoslavije, susreti su uvek bili srdačni, ponekad i dirljivi. Žena koja je ispisivala imena zemalja na štandovima je poreklom iz Novog Sada i oduševila se kada su joj dali da napiše ime Srbija. Bilo je i neobičnih susreta, na primer sa Indijcem koji zna sve filmove Dušana Makavejeva. Zbog malog broja turista stranci su bili objekat još veće pažnje i ljubaznosti.

Voleli bismo da na sajam sledeće godine ode i neko drugi iz naše zemlje. Vidici se šire, uspostavljaju se brojne veze sa ljudima sličnih interesovanja u svetu. Na osnovu našeg iskustva, možemo da poručimo svima da konkurišu gde god je to moguće ako žele da idu na ovakve ili slične manifestacije, ili ako žele da idu na neko školovanje ili usavršavanje u inostranstvo. Internet je moćno oružje koje otvara bezbroj mogućnosti, i uvek treba pokušati, neka od tih mogućnosti će se sigurno ostvariti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---