Biti izdavačem

Ne uživaju na isti način svi vlasnici štampanih medija u svojim izdanjima. Vlasnici onih izdanja u kojima dragi čitalac može da sazna koji je od izabranih krao još u obdaništu, šta je u visokom društvu vlasnica (vlasnik) silikonskog umetka danima smišljala (smišljao) da jezgrovito, a suštinski kaže o liku i delu vlasnika (vlasnice) tetovaže, kako će Mesec u drugoj kući i konjunkcija Jupitera i Marsa uticati na komšijsku kravu; gde isti čitalac u punom koloru može da vidi golu guzu vedete dok je još bila mala ili narodnog poslanika u matroskom odelcetu (ili u prvim opancima, ili prvi put sa ocem na jutrenju, ili sa prvom motkom/bejzbol palicom, sve u zavisnosti od stranačke pripadnosti)... E, vlasnici takvih izdanja ne uživaju u pravim uživanjima vlasnika periodičnih izdanja, nego u parama.

Prava uživanja vlasnika periodičnih izdanja rezervisana su za one čije se novine, nedeljnici i mesečnici bave svim ostalim osim onim rečenim u prvom pasusu, bilo da je reč o etici za početnike, naučnoj fantastici, ozbiljnoj muzici, umetničkom stripu, svemu onome što se pažljivo sakriva u kioscima da se ne bi traumirali kupci tabloida.

Pogrešno je pretpostaviti da je izdavanje ilegale za kiosk manifestacija čistog mazohizma. Čak potpuno pogrešno, jer zašto bi neko ko toliko čezne za bolom isti odlagao i čekao ga par meseci da dođe posle nekoliko brojeva nečega? Radi zadovoljavanja mazohističkih poriva dovoljno je kupiti sebi par lisica, partneru bič i čizme. Aseksualni tipovi i oni skloniji kontemplaciji pazare dasku, pola kila eksera, priručnik "Uradi sam" i odu u fakire.

Drugo, mazohizam pretpostavlja prizivanje bola, pri čemu onaj koji pokreće periodično izdanje obično gravitira uspehu. Ima se i neki rezon – recimo, u zemlji Srbiji se nekih dvadesetak hiljada ljudi profesionalno bavi elektronskim medijima, još dve do tri hiljade se mota unaokolo, četiri do pet hiljada bi volelo, tu su i studenti medijskih škola, je l' siroti ljudi imaju svoje novine, siroti ljudi nemaju svoje novine, zašto bi obućar bio bos, da mu se dâ četrdesetak stranica da ima šta da obuje, ne mora baš svaki, neka novine kupuje samo deset odsto i konstrukcija je zatvorena! Bog da vidi izdavača, a Mardok da mu zavidi i pita ga kako se to radi. Posle nekoliko brojeva (besplatno distribuiranih, ništa šminka sa izlogom, odmah ima da se vidi šta se to drži u radnji i pod tezgom) ispostavlja se da je bog, ako ne žmurio, ono gledao u drugu stranu, a Mardok je možda i znao, samo nije hteo da kaže kako od dvadesetak hiljada ljudi u elektronskim medijima u zemlji Srbiji po pravilu devet desetina ne da ne može da veže kraj sa krajem nego ni sa sredinom ne zna šta da radi.

Ne, definitivno nije mazohizam, druga su tu uživanja aktivna.

Uživanje je imati dobru kolekciju, a izdavač može da se ponosi sa istom izgovora koji saradnici izmišljaju kada ne predaju tekst na vreme. Oni manje maštoviti pribegavaju iskustvu iz školskih klupa i sahranjuju babu svaki treći broj, dok se od onih inventivnijih može saznati nešto o loptastim munjama koje im ulaze u kompjuter, a posebno vole jednu plavu koja se odaziva na ime Sojka.

Uživanje je u adrenalinu koji štrca usled neizvesnosti hoće li se broj pojaviti ili neće, neizvesnosti koja je daleko veća od one na lotu, pismu-glavi, ruletu, džek-potu... jer u kocki odlučuje samo zakon verovatnoće i malo varavanja, a u izdavaštvu postoji neograničen broj varijabila plus tehnički urednik.

Uživanje je u spajanju oba lica boga Janusa, para i nepara, crnog i belog, jina i janga, jer izdavač mora poznavati i lice i naličje, pa, recimo, nastupa sa licem kada pita oglašivače i pretplatnike zašto još nisu izmirili svoje obaveze, a onda utanji i potegne naličje kada obnjašnjava zbog čega još nije platio štampariji, isplatio honorare ili se izbalansirao sa državom.

Uživanje je u postizanju samokontrole i ostajanju u dobrim odnosima sa institucijama, neće valjda da robija zbog ubistva službenice PTT-a samo zato što je jednom sam sebi poslao časopis da vidi koliko brzo ide, pa mu se taj vratio sa napomenom "primalac nepoznat".

Uživanje je u činjenju dobra bližnjima, a izdavaču je u opisu radnog mesta da mnogo vremena provodi sa ljudima koji su odjednom celoga života želeli da pišu, pa ne samo da je sada neko prepoznao njihove kvalitete, nego hoće o tome i da razgovara...

Izdavač uživa u reakcijama čitalaca kada su pozitivne (one negativne se kao nekompetentne ili zlobne odmah odbacuju). Sva ta bravo majstore, odavno nam je trebao takav časopis, pročitam od korica do korica, mnogo mi koristi u životu i radu, čuvam stare brojeve i u tom smislu su, doduše, po izdavača štetna, pošto ga drže u uverenju da radi pravu stvar i da ima razloga da ne odustane bez obzira na povremene neprijatnosti koje stalno doživljava. Štetnost uživanja ide u rok službe, štetan je, recimo, i alkohol, pa da li je Hemingvej manje nobelovac zato što je voleo da popije?

A najveće uživanje od svih jeste svest o tome da se do saznanja kako je nikakav ovaj najbolji od svih svetova došlo ne iz druge ruke, ne iz literature ili rekla-kazala, nego se ima utemeljenje u ličnom iskustvu, na sopstvenoj koži i gotovo mističnom doživljaju. Potreba da se rečeno saznanje saopšti je više kolateralna i sa misionarskim radom treba biti oprezan, jer ljudi nisu spremni da se suoče sa istinom, mogu čoveka da proglase gnjavatorom i počnu da ga izbegavaju i oni malobrojni koji ne beže na drugu stranu ulice kad ga vide da im ne bi iskukao još jedan tekst za sledeći broj ili potpis žiranta.

Ko bi normalan pomislio da je do toliko užitaka uopšte moguće doći, usudio se da pomisli kako je on taj na koga čekaju i svesno za njima posegao? Drugo nešto je tu u pitanju, nikakva slobodna volja, nego zapisano u zvezdama, usud, sudbina, suđaje sedele za mašinom i prele. Karma, bato! A na karmi se može raditi, eto Sizif, za njega se po izdavačkim krugovima priča da je u prošlom životu bio vlasnik "Glasa Olimpa" ili tako nekog izdanja, pa ga bogovi nagradili i omogućili mu da se, u egzistenciji kakvu iz klasične literature znamo, odmori i malo dane dušom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST