---

Tehnološka revolucija >

Odlazak filmske trake

Ako film ima budućnost, a ima je bez sumnje, onda je ovo put u budućnosti koja nam se još nije desila za razliku od skupe i često glupe budućnosti koju nam štanca Holivud

U svetu filma, treba li to uopšte reći, holivudska produkcija caruje, ali su joj produkti sve više tipizirani, sve plići i sve više orijentisani na akcije sa mnogo kompjuterskih efekata. Ako se ovaj trend nastavi, može se predvideti da će nas filmovi – što je neadekvatan termin, jer će većina biti snimljena elektronskim kamerama, tj. bez filma – sve više "izvoditi iz našeg sveta i naših problema" sa sve više kompjuterski generisanim glumcima. Na sreću, ovom trendu se suprotstavlja sve veći broj filmskih stvaralaca koji ne žele da proizvode "bekstva iz stvarnosti i odmor pameti" (mada i to zadovoljava neke potrebe ljudi), već žele da proizvode filmove koji govore o realnim ljudima i njihovim problemima pa, ponekad, pokušavaju da daju neke odgovore na probleme i potrebe prosečnog gledaoca.

U tom pravcu ide i filmski pokret Dogma 95 (za više o tome vidi: www.dogme95.dk), koji su 1995. začeli Lars von Trier, Thomas Vinterberg, Kristian Levring, i Soren Kragh-Jacobsen na filmskoj konferenciji u Parizu. Temelj ovog pokreta je izbegavanje visokih troškova koje su nametali holivudski filmovi uz usmeravanje filmske kreativnosti ka realnim ljudima, njihovim stvarnim životnim prostorima i njihovim realnim životima i problemima snimljenim na način cinema verité ili onako kako je to radio Vudi Alen. Nažalost, kako to već sa dogmama ide, i ova je bila previše kruta pa su je čak i njeni osnivači kreativno kršili u svojim filmovima, ali je cilj zaista bio postigut: filmska produkcija je pojeftinila i mladi talenti koji nisu želeli da robuju holivudskim pravilima skupih i visokoprofitnih filmova snimili su do sada preko sto filmova koristeći Dogmu 95 kao osnovni okvir.

INDI PROFESIONALIZAM: Ništa od ovoga ne bi se dogodilo da se ovaj pokret nije oslonio na tehnološku revoluciju koja je dovela do digitalizacije (prelaska sa filmske trake na neki format video-zapisa) filmske industrije, uključujući tu i Holivud. No taj prelazak je još u domenu vrlo skupih elektronskih video-kamera visoke rezolucije (Lukas je Osvetu Sita, upravo onaj tip filma protiv kog ustaje Dogma 95, snimio veoma skupim kamerama u 2K formatu) tako da nezavisni (indi, od independent) filmski stvaraoci nisu mogli da se nose sa vizuelnim (bogat kolor i visoka rezolucija) kvalitetom holivudskih proizvoda. Ovo se menja sa pojavom novih video-kamera visoke definicije (HD, kojih ima u dve video veličine, 720 i 1080 TV linija, i dva formata progresiv i interleisd – o tome kasnije), koje izbacuju Sony, JVC, Panasonic i Canon. Cene ovih kamera su manje od 10.000 dolara, a neke su i upola jeftinije. Većina snima na DV trake (oko deset dolara komad), koje se mogu editovati na Apple (kasnije i PC) računarima u programima koji se ili besplatno dobijaju sa računarom (iMOVIE) ili ne koštaju mnogo (FinalCutPro, u ovom programu montiraju se i holivudski filmovi), ali daju izvanredno profesionalne rezultate u montaži. Ovo znači da se kamera i montažni kompjuter mogu kupiti za oko 10.000 dolara, ceo film snimiti za dodatnih desetak hiljada zelenih, a da film po sadržaju bude potpuno profesionalno napravljen. Naravno, indi produkcija sledi Dogmu 95, pa su glumci u svojoj svakidašnjoj odeći, snima se na ulicama i u stanovima koji se ne preuređuju, nema specijalnih kranova za kameru ili dodatnog osvetljenja kao ni specijalnih efekata u postprodukciji, nema filmskih zvezda, već samo dobrih mladih glumaca ili prijatelja pa je sve to zaista pojeftinilo filmsku proizvodnju. Poredite to sa prosečnom cenom holivudskog filma od nekoliko desetina miliona dolara pa ćete videti da se ovde reč revolucija ne koristi bez osnova. Ipak, gledaoci primećuju da je, čisto vizuelno, nezavisna filmska produkcija ispod onoga što nudi Holivud čak i kada prelazi na elektronsko snimanje filmova.

Uvedimo ovde REDONE kameru američke kompanije Oukli, koja je i moj pravi razlog za pisanje ovog teksta. Ova kamera ugledaće tržište iduće godine ali, po svemu što se do sada zna, biće ostvarenje svih snova nezavisnih filmskih kreativaca. Pre svega, ona je modularna jer je optički deo odvojen od elektronskog pa se na nju mogu staviti i filmski objektivi sa kamera od 35 i 16 milimetara, i objektivi sa digitalnih SLR fotokamera (Nikon, Canon), profesionalni filmski objektivi kao što su B4, PL filmski, Kuki ili RED objektivi koje Oukli obećava. Modularnost je i u tome što se kameri može dodati optičko tražilo ili LCD ekran, razni uređaji kao što su prati fokus, sunčani zasloni, svetlo za na kameru, oslonac za rame itd., sve što je potrebno savremenom snimatelju.

VEZA S NAMA: Modularnost je takođe i u tome da kamera može da snima na različite medije: od fleš-memorija, preko hard-diskova do reid hard-diskova i, možda, novih visokokapacitetnih Blue Ray DVD diskova. Najvažnija je, najzad, modularnost i to da će ova kamera moći da snima u više veličina rezolucije, od 720p do 4Kplus progresivno (snima se odmah ceo kvadrat) i interlejsd (snima se prvo niz neparnih linija a onda i niz parnih linija, koje se kasnije sastavljaju u jedan kvadrat) sa brojem kvadrata u sekundi koji će ići od varijabilnog (snimatelj sam bira od jedan naviše) do 120 u sekundi – zavisno od rezolucije i formata.

Sve ovo znači, da vas dalje ne davim tehnikalijama, da će nezavisni filmadžija ili siromašna produkcija moći da za dvadesetak hiljada dolara (sama kamera bez objektiva i ostalog košta 17.500 dolara) moći da proizvede film sa vizuelnim kvalitetom kakav imaju holivudski filmovi pa i bolje od toga jer je Lukas snimao u 2K a ova kamera nudi i više od 4K. Da bi napravio ovu kameru koja preskače nekoliko generacija i omogućava da se danas radi u 1080p formatu, sutra u 2K, a prekosutra u 4K rezoluciji – kako budu rasli zahtevi tržišta i mogućnosti montažnih kompjutera, njihovog softvera ali i bioskopskih digitalnih projektora – Džim Dženard, vlasnik Ouklija, ali i pasionirani snimatelj i skupljač kamera, okupio je sjajnu ekipu stručnjaka za kamere, hardveraša (napravili su revolucionarni optički čip Misterijum u CMOS tehnologiji sa 4520x2540 piksela, 30 kvadrata u sekundi), softveraša (napravili su nove i efikasnije algoritme za kompresiju video-signala) i druge stručnjake koji su, uz sve ostalo, u stalnoj komunikaciji sa snimateljima, montažerima i ostalim filmadžijama preko interneta (www.dvxuser.com/V6/forumdisplay.php? f=58) gde razmenjuju podatke, savete ili dobijaju dodatne zahteve ili ideje od snimatelja. Sve ovo obećava da će REDONE digitalna video-kamera za filmadžije, ali i ostale video snimatelje zaista biti revolucionarni produkt koji će oboriti cenu filmske produkcije, povećati vizuelni kvalitet filmova i, uz talenat, znanje, upornost i ostale stvari, omogućiti mladim, nezavisnim filmskim kreatorima da se po kvalitetu slike takmiče sa Holivudom koji je, što se sadržaja tiče, već odavno u mrtvim vodama kreativnosti. Prvo viđenje video-materijala snimljenog ovom kamerom dogodiće se na amsterdamskom IBC-ju početkom ovog oktobra – dođite, ako možete, da prisustvujete stvaranju istorije!

E sad, kakve sve to veze ima s nama? Priča se da je ekipa mladih filmskih stvaralaca tek izašlih sa fakulteta, nezavisno od svih već etabliranih ekipa, koja je snimila Šejtanovig ratnika radila sa Sonijevom Z1 HD video-kamerom i da je montirala na Apple Mac kompjuteru u FinalCutPro programu. Ako je to tačno, onda ni mi nismo daleko od digitalne revolucije u pravljenju filmova jer mnogo je teže napraviti konceptualni pomak u glavi od toga da se skupi dvadesetak hiljada dolara za kupovinu REDONE kamere, koju onda u Srbiji može koristiti desetak nezavisnih filmskih ekipa. Sve u slavu kreativnosti, mladosti, talenta i rizika da se ima poverenje u nekoga ko nešto radi prvi put. Ako film ima budućnost, a ima je bez sumnje, onda je ovo put u budućnosti koja nam se još nije desila za razliku od skupe i, često glupe, budućnosti koju nam štanca Holivud.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---