---

Kako se naša (moja) prenemagačka kultura sukobila sa nemačkom doslovnošću ili kako sam bio poražen u ataru bavarskoga sela Lochausena

Trbuhom za kruhom, tražeći preko hleba pogače, shodno potrebama službe, kako hoćete, obreo sam se u Minhenu, na samom obodu grada, na obali mislim veštačkog ama krasnog jezera gde saobraćaj nije dozvoljen ni čamcima na vesla a kamoli kome drugom, ispod mog prozora je birgarten, pivska bašta, sve je krasno, ali kabel dobijen od recepcionera (koji je posle sam saznao vlasnik hotela!) ne pasuje za moju tošibu, moram se probiti do internet kafea u gradu, koliko imam do najbliže stanice metroa, hm, dva i po kilometra, evo, u Lochausenu ima S-bahn...

Negde na pola puta pokajem se što sam krenuo pešice, kaiš od torbe sa laptopom počeo je da me žulja, kao i jedna od dveju mojih službenih cipela: navikle su da stojim u mestu, da sedim ili da se krećem u radijusu gostione, sada me prelomljeni pa potkrpljeni đon desne cipele (kupljene moram reći u Firenci ali pre jedno šest godina) baš muči, sustiže me crni golf, dva momka su u njemu, voze polako i ja im mahnem, želeo sam da me povezu, ali nisam hteo da budem napadan, na njima je da procene moj uzrast i teret koji nosim, verovatno će sami ponuditi da me povezu čim su stali, kako mogu da mi pomognu, pitam ih prepredeno koliko ima do S-bana a oni umesto da kažu "ima još dosta, hoćete s nama?" mrtvi ozbiljni odgovore da baš tamo idu i da se štaviše vraćaju istim putem pa će mi reći tačno koliko je! Ljubazno kao što su zastali dadoše gas i ljubazno otperjaše, pri čemu vidim da nisu nimalo cinični, razmotrili su moju molbu i oglasili se nadležnim...

Pa zar vam ličim na Engleza koji jedva čeka da obuje gojzerice, da stavi ruksak na ona prava i suva leđa i da šipči kako po bivšim kolonijama tako i po zemljama u tranziciji? Još jednom plaćam danak odgoju u kojem je ponuđeni kolač trebalo odbiti najmanje dva puta, hvalanemogu, hvalanemogu, na domaćici je bilo da kolač nudi stalno iznova, da u ping-pongu ipak njena bude poslednja, ali ovde nisam bio ni kod kakve babatetke, zaustavio sam male Nemce koji se ne udubljuju u to je li meni lekar prepisao da šetam po bankini ili zbog nečega drugoga idem pešice, delovao sam kao neko ko ne zna jedino koliko ga metara deli od cilja i na šta bi ličilo da mi kažu: "Hajte vi, blago nama, u kola, sa tim ravnim tabanima, tim torbuljakom i tom jaknom kopača zlata u kojoj se uveliko kuvate nećete vi skoro do metroa!", da, to je kao kad bih krenuo da osvojim neki vrh, a šumar ili state trooper me sustignu džipom i predlože da me oni povezu do vrha, napokon, ako sam bio slobodan da ih zaustavim sigurno bih bio zamolio i da me povezu, tako oni rasuđuju, pravilno, a opet netačno...

Prevalim jedno sto metata, evo se vraća crni golfčić, usporava, ima devesto metara, ćus, to je nemački ćao, file danke, ćus! Tako mi i treba: zanimalo te je rastojanje, stranče, izmerili smo ga za tebe, nismo zaboravili da aktiviramo cajger niti smo prošišali pored tebe kad smo se vraćali, dobro, dečki, bili ste dobri izdanci svoje civilizacije, otvorene, kooperativne i doslovne, ali i ja sam našu kulturu – ili odveć razmetljivu ili odvratno prituljenu – predstavio kako dolikuje!

Kako sam sa Geteovim institutom uspostavio prepisku koja nije prerasla u višegodišnju i svestranu saradnju

Dečko moje rođake zvane I. napisao je roman, moderan, duhovit, poslao kopije domaćim izdavačima i nijedan mu nije odgovorio (nisam ovlašćen da kažem autorovo ime, ali čućete vi za njega, setićete se mojih reči). Niko mu se, kažem, nije javio dočim je meni pre nekoliko godina odgovorio lično direktor Geteovog instituta. Pročitam ja u "Politici" kako ova ugledna ustanova ima novac da za nemačko govorno područje objavi tri knjige iz Srbije i valjda u ono vreme Crne Gore (Koštunica bi rekao: i iz Republike Srpske, Tadić bi dometnuo: i iz Ilinoisa), a ne znaju šta bi objavili, ne budi lenj, preporučim se hitro kao autor "Groblja slonova", dela doista krcatog ličnostima koje ne spadaju u opštu kulturu tamošnjih čitalaca, naznačim sam od sebe da bih neke tekstove prežalio to jest izbacio, dok bih za druge napisao fusnote koje bile bi zabavne barem koliko i ono o čemu govore, a možda bih iz poštovanja prema Nemcima sebe tu i tamo nadmašio, spakujem knjigu, udarim dvojezični pečat koji sam dao da mi se napravi u vreme tog mog književnikovanja, "Printed matter – Štampana stvar", pošaljem poštom knjigu i pismo u Knez Mihailovu, ne prođe nedelju dana, dobijem ja pismo, piše mi lično direktor, zahvaljuje za knjigu koju doduše nije čitao (niti će, kako sam ja između redaka razabrao), osoblje se doista zabavlja, ama on nekako drži da mozaik tekstova pisanih za novine ne bi nemačko čitalaštvo ponajbolje razumelo, tako anonimni dečko i malo manje anonimni ja obojica što bi on rekao prsnemo, ali ja od Nemca dobijem ljubazan i razgovetan verdikt, doklen mladom autoru izdavači ćutanjem svakog dana iznova očinski poručuju "nećeš se ti najesti leba od pisanja", spokojni su kao ja na puteljku ka Lochausenu, a voleo bih da se tako i provedu: da dečku neki mali izdavač objavi rukopis i da knjiga plane kao Hari Poter ili Da Vinčijev kod, pa da oni čupaju ruse kose, sede vlasi etc.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---