Knjige >

Drsko, mahnito... briljantno

teofil pančić

Irina Antanasijević: Na kraju virtuelnog sveta; vodič kroz novu rusku prozu
Orpheus, Novi Sad 2005.

O, veliki Manitu, kakav naslov! Čuj ti to – na kraju sveta, pa još virtuelnog. Kao da ti se sa korica poručuje: Potencijalni Čitaoče, nipošto ne uzimaj ovu knjigu u ruke! Unutra se krije nešto straaašno dosadno, a moguće je da će te nešto i ujesti ako neoprezno tutneš kažiprst među stranice! Tja, da s ovom knjigom zaista tako stoje stvari, ni po jada. No, ako se ipak usudite da zavirite unutra, imaćete nad čime da se zapanjite, pošto je sve drugo u vezi s ovom knjižicom dobro da bolje ne može biti. Štaviše, stojim vam dobar da su ovakve književne poslastice izuzetna retkost, to jest da je panoramska kolekcija Na kraju virtuelnog sveta pri samom vrhu onoga najboljeg što je od prevedene književnosti "u nas" u poslednjih godinu-dve uopšte objavljeno.

Priređivačica ovog "vodiča", rusistkinja Irina Antanasijević, fokusirala se uglavnom na dela ovde već poznatih i prevođenih "skandal majstora" nov(ij)e ruske scene, poput Sorokina, Peljevina, Jarkeviča, Limonova, Pjacuha ili Tatjane Tolstoj, ali u njenom izboru ima i pravih otkrića, pisaca za koje se valja nadati – ma šta nadati: lobirati! – da se čim prije oknjiže i na srpskom jeziku.

Šta je to što kod još jednog, ko-zna-kojeg-po-redu, izuzetnog naraštaja ruskih prozaika tako oduševljava, razgaljuje, ostavlja bez daha? Možda ponajpre to što uistinu niko i nigde ne piše ništa ni približno slično onom najboljem i najkreativnijem u savremenoj ruskoj prozi: ta neviđena smeša uzvišenog i "trivijalnog", taj mišmaš produhovljene blasfemije i svetogrdne metafizike, taj unikatni oblik humornog osećanja sveta koji se istovremeno raspada po svim šavovima – sve to, i mnogo toga pride, moguće je samo u ruskoj prozi, kao na tragu onog zen-uvida Viktora Jerofejeva da je Rusija zemlja teška za čitaoce, ali izvrsna za pisce... Zapravo, ne baš za pisce (koji žestoko stradaju pod svim ruskim režimima, il' politički il' ekonomski), nego za samu književnost...

Pisci zastupljeni u ovoj zbirci nisu "tradicionalisti", šta god to značilo, niti takvih zapravo i ima u vrhu (post)modernog ruskog pisma. "Tradicionalizam" je poštapajuća potreba malešnih književnosti slabašne tradicije, onih koje intimno ni same sebi ne veruju da neku ozbiljnu i šire pažnje vrednu tradiciju uopšte imaju, pa se onda moraju prema ono malo svojih nekako napabirčenih Veličina – što stvarnih, što nabudženih – odnositi kao pagani prema svojim božanstvima sklepanim od krpa i đinđuva. Zamislite, međutim, da ste imali sreću i prokletstvo da se rodite kao "savremeni ruski pisac": zar je lako, zar je uopšte moguće tek tako sesti za sto i pisati na jeziku na kojem su se izrazili i ostvarili Čehov i Tolstoj, Bulgakov i Nabokov? Ta, stoti pisac sa neke imaginarne lestvice ruskih Veličina bio bi usamljeni i neupitni Bard bilo kojeg malog istočnoevropskog naroda... Treba, dakle, patiti od stanovite vrste mahnitosti i kliničke drskosti pa, nakon svega, stisnuti petlju da se bude (dobar, vredan, drugačiji) ruski pisac! A kada te mahnitosti već ima – to mora da se oseti u onome što pišeš... Otuda se ruski književni "postmodernizam" (poetički bitno drugačiji od srpskog) i okolni "izmi" iz poslednjih deceniju-dve, odnose prema tom veličanstvenom i preteškom prtljagu Velike Tradicije i Genijalnih Preteča tako što kombinuju vedri nihilizam i zaraznu, detinjastu ikonoklastičnost sa implicitnim omažom onima na čijim se širokim ramenima stoji... Pa će tako Igor Jarkevič dovesti Tolstoja, Dostojevskog, Turgenjeva i samog sebe na internet-konferenciju, da sa sajber-sagovornicima prodiskutuju o pitanjima duše, morala i gurave ruske savremenosti; Tatjana će Tolstoj izvanredno ispreplesti niti narativne paukove mreže, tako da se u njene kučine upletu i zakoprcaju Puškin i Lenjin, međusobno povezani na čudan i zastrašujući način; naratoru Vjačeslava Pjacuha će se jedne noći na prozoru njegovog zapuštenog stana ukazati niko drugi do utvara Johana Volfganga von Getea, s kojom će ovaj provesti još mnoge duge noći u srdačnom, zaumnom istočnom diwanu; Vladimir Belobrov i Oleg Popov u svojoj će urnebesnoj priči dovesti par anglosaksonski praktičnih, prostodušnih i duhom beznadežno plošnih trezvenjačkih zamlata u Rusiju, da se kod Tolstoja i Čehova raspitaju može li ruski pisac (a da nije autor Galeba) uopšte biti trezan?

I ovo nikako nije kraj: Vladimir Sorokin u Erosu Moskve tretira sadašnju rusku prestonicu kao živi organizam, i ispituje joj "erogene zone"; Anatolij Kurčatkin kroz pero svog mudraca-idiota Vivijana Vivijanova, koji kao da je zonosumračni ruski sabrat Buvara i Pekišea u jednoj osobi, demonstrira kako banalnost uvida i pameti prerasta u nadobudnu, samosvrhovitu "filozofiju", što je – uostalom – kontraalhemijski postupak već viđen u mnogih "svetopopravljača"; Jurij Družnjikov nas seli na severnoamerički kontinent, pronicljivo pokazujući kako krajnje konsekvence određene vrste anglosaksonskog morala mogu odviše lako da se pervertuju u neku vrstu malog, primenjenog staljinizma; Vladimir Kantor u izvanrednim Noktima, kroz portret jednog tragikomičnog opsesivca koji neslavno okončava život – posvećen sve samim Uzvišenim Stvarima i borbi protiv "zverskog u čoveku" – u bedi i ludilu, kao da sumira glavinjanje Rusije kroz XX vek. Na koncu, Dmitrij Gorčev nas u svojoj "mizantropskoj" minijaturi sve odreda tera dođavola, držeći da se na Zemlji nakotilo već veoma previše tih čovekolikih dvonožaca, i da bi valjalo preduzeti izvesne radikalne mere da se to svede na minimum, da bi čovek (to valjda onaj koji pretekne) mogao slobodno da udahne vazduh, a da sve oko njega ne bude tako "usrano"...

Ova je panorama, kao prirodni "nastavak" Ruskih cvetova zla ili Gvozdenog veka (koji je posvećen novoj ruskoj drami) dragoceni prozorčić u čarobni svet nove, radikalne ruske proze – a toga nikada dosta, baš kao ni svežeg vazduha u ovim krajevima gde se ljudi ič ne boje ni Boga ni zakona, nego samo promaje!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST