---

Ovde se Mladić, i kod dobrog dela onih koji na taj slučaj ne gledaju blagonaklono, tretira kao tehničko, političko pitanje, kao trampa čoveka za kantu masti... Što više vremena prolazi sve se manje govori o zločinu i kazni, a sve više o kazni i nagradi

Politička sapunica: Zajednički akcioni plan protiv Srpske radikalne stranke

Kao što u priči o Virdžiniji Vulf nakon njene smrti ostane živ samo sat koji neumitno otkucava vreme, tako, izgleda, da će iza sna dela srpske političke elite o brzim evropskim integracijama ostati živ samo general Ratko Mladić, ukrašen onim glomaznim pečatnim prstenom.

Koštunica je na sastanku u Luksemburgu ponovio mantru da postoji politička volja da general bude priveden pravdi po osnovu optužnice za ratni zločin, a na istom mestu u isto vreme Karla del Ponte, tužilac Haškog tribunala, rekla je da političke volje nema. Koštunica i Del Ponteova složili su se, što vidimo i bez njih, da operativni rezultat nije vidljiv s tim što srpski premijer tvrdi da operativnih pomaka ima, dok to pomicanje tužiteljka ocenjuje tek kao – dimnu zavesu.

Da li je neko obavestio evropsku birokratiju, uključujući tu i tužiteljski segment iste, da plan o Mladiću nije jedini srpski akcioni plan? Ima tu planova za sve, svašta i još ponešto i oni su toliko povezani i isprepletani, vremenski i politički uslovljeni, da se niko ne usuđuje da preseče makar jedan, kao u onim filmovima kada u poslednjim sekundama drame glavni junak treba da preseče jednu žicu na eksplozivnoj napravi a ne zna koje je boje spasonosni kabl.

Naravno da u Evropi shvataju traume koje vladaju domaćom političkom scenom i da su svesni sinergičkog delovanja akcionih planova o donošenju ustava, izborima, Kosovu, Mladiću i još ponečem. Samo što su prioriteti drugačije poređani u našoj i njihovoj kancelariji, što su pozicije drugačije... Ali, rituali se nastavljaju. Putuju naši tamo i njihovi ovamo, čak i kada se, kao u luksemburškom segmentu tih razgovora, zna da neće biti rezultata i pomaka. Odigrana je još jedna epizoda političke sapunice u kojoj mi nudimo pola za celo, oni odbiju da daju nešto nizašta, a obe strane čvrsto se drže samo jednog akcionog plana – da u Srbiji ne pobede radikali.

Odnekud se veruje da će situacija biti mnogo povoljnija ako ono što nazivamo ili se samonaziva demokratskim snagama formira novu, pretpostavlja se stabilniju vladu.

Mislim da šanse za takvo nešto postoje, ali ne bih se kladio da je to neka jaka garancija za uspeh onog akcionog plana koji zanima Karlu del Ponte i da će politička volja za hapšenjem Mladića da naraste zbog izbornih rezultata koji se priželjkuju i zbog kojih se u koalicioni zagrljaj guraju Koštunica i Tadić.

Akcioni egocentrizam: Šta da mislimo o Rumunima i Bugarima, a tek o Crnogorcima

Ta stvar oko Mladića ispuštena je još onomad kad su nesumnjivi demokratski atributi pripisivani vlasti, uznetoj još blagonaklonim tapšanjem po ramenu od strane međunarodne zajednice, srećne što su im skinuli Miloševića s grbače. U osnovi, tu postoji i dalje pogrešan pristup. Ni tada ni sada slučaj Mladić nije od strane moćnijeg dela srpske političke elite prikazan kao moralni problem društva, kao ispitivanje odgovornosti za optužbu da su pobijene hiljade ljudi po osnovu dva kriterijuma – da su Muslimani i da su stariji od 16 godina.

Ovde se Mladić, i kod dobrog dela onih koji na taj slučaj ne gledaju blagonaklono, tretira kao tehničko, političko pitanje, kao trampa čoveka za kantu masti... Što više vremena prolazi sve se manje otvara prilika da se govori o zločinu i kazni, a sve se više govori o kazni i nagradi.

Pobrkana motivacija nije temelj dobre politike ma ko dobio mandat da je vodi. Teško je očekivati entuzijazam onih kojima je pao u ruke praktični deo akcionog plana kad iza njega ne stoji moralni imperativ. Ako je čokolada jedina nagrada, onda navire slika Mladića kako u Srebrnici deli čokoladu deci kojoj je život spasila životna dob. Poželjna slika društva odlikuje se visokim moralom a ne niskim kamatama.

Glasanja se ubrzavaju a odluke o Kosovu i Mladiću odlažu. Srpska vlast ne sme sebi da dozvoli da joj sada propadne još jedan akcioni plan kao što joj je propao onaj o Crnoj Gori, odnosno o opstanku zajedničke države u koji je Koštunica uložio više ličnog autoriteta nego što je bilo politički racionalno.

Pokazalo se kao tačno predviđanje Mila Đukanovića da će Crna Gora, formalno barem, brže poći put Evrope ako tamo krene bez Srbije. Očekuje se da će u decembru biti potpisan sporazum o pridruživanju... Srbija, ne samo kao utehu, dobija pohvale za ekonomski i intelektualni potencijal koji je kandiduje za nimalo više ekskluzivan klub ujedinjene Evrope, ali ako nam se čini, najpre iz umišljene narcisoidnosti i istorijski zamagljene predstave o drugima, da smo više Evropa nego što su to Rumunija i Bugarska, a o Crnogorcima i da ne govorim, onda moramo imati i svest o tome da nas od onog što oni nemaju razlikuje ono što imamo – a to je teška hipoteka neprocesuirane optužbe za ratni zločin.

Milica Delević-Đilas potpuno je u pravu kad situaciju poredi s vicem o Piroćancu koji bi da dobije milion na lotou ali mu je skupo da uplati tiket.

Fudbalska akcija: Kako je Agim Čeku sam sebi zabio dva gola i kuda to vodi

Vidim da se dobar deo analitičke elite teši uspesima u sprovođenju akcionog plana oko Kosova i Metohije. Najdalje je otišao Branko Milanović u tekstu u "Politici" od utorka 17. oktobra, predstavljen kao saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, Vašington, koji uvodi fudbalsku analogiju u tu priču, pa kaže: "Ako je, fudbalskim rečnikom rečeno, na početku godine Srbija gubila sa 3:0, sada je rezultat 3:2." Ne vidim neku utehu u tome da gubimo utakmicu u "zaustavnom vremenu", minut-dva pre kraja utakmice kad odluku o "poslednjem zvižduku pištaljke" donosi sudija.

Protivnička odbrana jeste u panici i to uliva neku nadu, a kako i ne bi bila u panici kad je autogolovima rezultat smanjen na minimalnu razliku. Nervoza kosovske političke elite postaje najbolji srpski saveznik: oni su, u okviru svog akcionog plana, nešto obećali i sada vade glavu iznad vode držeći se za kosu nekog fantomskog obećanja međunarodne zajednice da će puna nezavisnost biti realizovana do kraja ove godine. Čak je i "Koha ditore" upozorila Agima Čekua, predsednika kosovske vlade, da je on tu nešto loše pročitao i da ne preti okolo nestrpljenjem albanskog življa.

Taj se, Čeku, proslavio onom izjavom o tome da Srbi nemaju hrabrosti što i u onima koji imaju dovoljno pameti izaziva strasti protivne boljoj prirodi čoveka i racionalnom shvatanju politike. Šansu da u "zaustavnom vremenu" izjednačimo, pa da se u produžetku ovog maratonskog nadgornjavanja oko kosovskog pitanja postave i neka temeljnija pitanja pravde i ispravnog međunarodnog poretka vidim u najnovijem izveštaju Međunarodne krizne grupe koji ocenjuje situaciju na Kosovu dramatičnom. Preti opasnost od genocida i preti opasnost da sklonost aktuelnog režima ka diskriminaciji nealbanskog življa bude ugrađena u zakone "novog Kosova".

Ako ovaj izveštaj bude ozbiljno shvaćen, svaka bi žurba bila ishitrena i to bi vratilo priču na standarde koji se moraju ispuniti. To bi dalo dovoljno vremena da se srpski akcioni plan oko izbora sprovede. Ali i tu je saplitanje već počelo. S tim podmetanjima Čeku nema veze. To je nekako čist srpski specijalitet. Ne bih žurio s procenom da će izbori biti baš u decembru.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---