---

TV manijak >

Predeo slikan televizijom

Evo, počinje Sajam knjiga, a tih dana ljubitelji pisane reči hrle ne bi li iskoristili popuste, predahnuli uz pljeskavice i upoznali omiljene autore. Tih dana, valjda, televizija se manje gleda, a planeta Srbija ponovo se nalazi u Gutenbergovoj galaksiji. Aha, baš je tako! Svake godine na Sajmu se uverim da svaka (ili gotovo svaka) TV emisija ili žanr ima svoj pandan u pisanoj formi. Ako ne verujete, pokušajte da svoju posetu Sajmu (uključujući i gurmanski deo sa pljeskama) zamislite kao šaranje daljinskim po TV kanalima. Šta ćemo, dakle, da gledamo/pročitamo?

Da se ne lažemo – kao što poslovica kaže Život piše romane, pitam se samo zašto nema uloge za mene? Svi oni tomovi ljubića, snegovi Kopaonika, poljupci Kilimandžara, vetrovi rata i pakta, samci u braku, ranjeni orlovi, shvatate, reč je o ljubavi! Trenutno je moj favorit hrvatska sapunjara, "Obični ljudi", autorke Jelene Veljače, fantastični dijalozi o sudbini tri sestre u Zagrebu ovih dana. Sve se muvaju sa nekim bogatim Hercegovcima, oni konzervativne sirovine, one mučene liberalke – francuske čokoladne pjenice! Veljača je već zvezda prva dva serijala produkcije AVA, štaviše djevojka (franc. Čok. Pjenica) vlasnika produkcije, ali problem je nastao kada se otkrilo da je siže prepisan iz dela Tonija Parsonsa, popularnog britanskog pisca. OK kradu svi, nije ni to najgore, ali finale je spektakularno jer se pokazalo da je delo objavljeno u Beogradu, a još uvek ne u ZG. Zaključak – Veljača čita ekavicu, moguće i ćirilicu, a ljubav i ljubići ruše barijere, čak i kada kradu scenarije.

Uvek popularne knjige na Sajmu jesu one koje Srbima razotkrivaju teorije zavere. Jedna knjiga otkrila je više nego ceo opus Nostradamusa, a postoji i TV emisija istog naziva – ona se zove kao vapaj – "Brate, gde je naša Srbija?" Autor je Milovan Drecun, reporter, analitičar, mastermajnd, strah i trepet za teroriste, tajne službe, čuvar vatre i jezika RTS-a, Mali Radojica u borbi sa Novim Svetskim Poretkom, neizabrani Predsednik. Na televizijama Palma plus i Most, dakle samo za sladokusce, možete videti emisiju, čuti taj glas, zažmuriti i zaploviti rekom uspomena. Saznaćete ko nam sve radi o glavi – ali pitam se ima li život smisla posle ovakvog otkrovenja! Brate Drecune, nemam pojma!

Erotika – jeste Sajam, doduše bez striptiza, samo nije da nema golotinje. E, tu je izbor ogroman, ali trenutni hit je TV izdanje emisije koju vodi Keti Barakuda – "Striptiz kviz". Jedne noći je tema bila, citiram, "Sex na brzaka", ili seks na eks. Keti sedi raskomoćena, vi se javite, asocirate, okreću se polja i ako, da izvinete, ubodete reč, dobijete nagradu, a Keti se još više raskomoti. Znanje i uživanje, a Keti umesto hemijske, ili laserskog pokazivača po rukama pretura ružičasti dildo, darodavac je seks-šop sa Zelenjaka. Sve je skockano po meri čoveka, Keti tvrdi da je radnim danima manje poziva, umori se narod, šta li, ali sve je realistično, opet da citiram, "čak su mu i glavić zarumeneli!"

Poezija – e nije da nema. Moj apsolutni favorit je pesma Ko te ima taj te nema, koju je prošle nedelje prvo pevo neki baja kod Žike Seljaka uz orkestar Baneta Đokića (informativnog razgovorca i radikala), a posle sam pročitao da je pesmu obradio i raspevani predsednik opštine Smederevska Palanka. Poetskom analizom, istina naknadnom, utvrdio sam da pesma ima neverovatan potencijal da opiše apsurdnost tranzicione situacije. Lepo kaže:

"Ko te ima taj te nema (dovde pratim, mada već počinje da zvuči nelogično),

Ko te nema taj te sanja (kapirate),

Ko te sanja taj te ljubi (OK može figurativno),

A ti o tom pojma nemaš! (Brate, gde je naša Srbija?)

Na kraju, ozbiljni romani toka svesti. Znate ono, rečenice ko kod Krleže, po pola strane, nepoznate reči, kurziv, fusnote, na kraju kazalo pojmova. Tu je bez konkurencije "Veliki brat" na B92. Ne samo što je Orvel inspiracija nego život i priključenija ukućana koji su izmešteni iz realnosti, a nalaze se dijalozima usred nje. Prepričana Srbija, nepisana već usmena hronika ovdašnje svesti. Najstrašniji deo, da citiram kolegu Živkova, i meni su rani jutarnji časovi kada kamera u tišini prelazi preko usnulih ukućana. Avetinjski mir Srbije u dubokom anestetičkom snu koji povremeno biva prekinut ustajanjem da neko piški. Filozofija i fiziologija u istom delu – gledaoci i usnuli akteri, nadrealizam u reči i slici. Gledate TV zvezde iz komšiluka kako spavaju, sanjaju, sa očima iznad svakog zla...

Dakle, zaista prijatna obaveza, što bi rek’o Kapetan lađe, pljeske, daljinski i knjige.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---