---

Istraživanje >

Nevidljivo nasilje

"Kada se objasni šta je sve mobing, oko 90 odsto zaposlenih prepoznaju ovu pojavu, odnosno odmah imaju primer, lični ili iz svoje radne sredine. Pre edukacije, ovaj termin ne prepoznaje čak 98 odsto zaposlenih"

Zamislite sledeću situaciju: mlada, ambiciozna vaspitačica u potrazi za prvim poslom u struci. Konačno stiže i taj dan. Stupa u već uhodan kolektiv u kome tek treba da stekne radno iskustvo i primeni znanje stečeno na fakultetu. Pripravnički staž traje godinu dana. Prvi kontakt sa decom potvrđuje njene kvalitete. Deca osećaju njenu posvećenost i ljubav, i uzvraćaju joj istom merom. Njen pristup poslu odlikuje se inventivnošću. Organizuje muzičke radionice, postavlja naprednije standarde u komunikaciji sa decom i posvećuje im puno radno vreme ispunjeno kvalitetnim sadržajem. S druge strane, starijim koleginicama, naviknutim na "cigara & kafa" ritam rada, to ne ide u prilog. Ubrzo u priču ulazi i nečija "prijateljica, snaja il’ kuma" sa friškom diplomom i spremnošću da prihvati "kakvagodbila" pravila igre. Oko naše vaspitačice počinje da se plete mreža u vidu raznih smicalica, ogovaranja, širenja glasina o njenoj nestručnosti među roditeljima, zlonamernog ophođenja i nepoštovanja. Nadređena koleginica joj "dobronamerno" savetuje da pređe u drugi vrtić ili će u protivnom ostati bez njene podrške. Profesionalna i ljudska etika mlade vaspitačice ne dozvoljava joj da pristane na takvu vrstu ucene. To bi značilo izneveriti dečje poverenje i pogaziti uloženi trud. Pritisak, međutim, postaje nepodnošljiv. Posle godinu i po dana plakanja, nerviranja i preispitivanja sebe, povlači se iz neravnopravne borbe. Shvata da u toj prljavoj igri kolektiv ne preza ni od čega. Jedan namerno popušten zavrtanj na dečjem ormariću bio bi dovoljan da ugrozi bezbednost njene dece, kao i njenu licencu vaspitačice. Daje otkaz. Sada je na birou.

Zvuči poznato, zar ne? U svetu, a odskora i kod nas, ovakve pojave se nazivaju mobingom. Mobbing (psihološki teror, psihičko zlostavljanje) predstavlja specifičan oblik destruktivnog ponašanja na radnom mestu. U takvim slučajevima jedna osoba ili čitava grupa, duže vreme sistematski psihički, moralno i emotivno zlostavlja i ponižava druge, s ciljem ugrožavanja njihovog ugleda, časti, dostojanstva i integriteta. Učestalost ove pojave, s jedne strane i opšta neinformisanost o pravima i obavezama o bezbednosti i zdravlja na radu s druge, predstavlja veliki problem na putu ka uspostavljanju normalnih i humanijih standarda rada.

ZAKON BEZ EFEKTA: Aleksandar Ilić, stručnjak za bezbednost i zdravlje na radu, ističe da je pojam "mobing" kod nas potpuno nepoznat. Prema podacima ankete sprovedene na uzorku od 12.000 zaposlenih, većina ispitanika ne zna šta znači taj termin. Uz pomoć Međunarodne organizacije rada, Fondacije "Fridrih Ebert" i Sindikata UGS-a Nezavisnost, počela je edukacija zaposlenih o mobingu. "Kada se objasni šta je sve mobing, oko 90 odsto zaposlenih prepoznaje ovu pojavu, odnosno odmah imaju primer, lični ili iz svoje radne sredine. Pre edukacije, ovaj termin ne prepoznaje čak 98 odsto zaposlenih", kaže Ilić, koji je dosad održao 102 edukacije u raznim gradovima i preduzećima.

Sagovornik "Vremena" bio je uključen u pripremu novog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, o kome kaže da, iako je urađen po direktivama EU-a, štiti zaposlene samo od fizičkih, a ne i od psihičkih povreda. Prema njegovim rečima, u našem krivičnom i prekršajnom zakonu ne postoji termin "mobing" pa, samim tim, žrtva ne može sudskim putem da ostvari svoja prava. Veoma stidljivo je u Zakonu o radu navedena pojava seksualnog uznemiravanja, ali bez konkretnih kazni i koraka koje žrtva može da učini u tim situacijama. Tačnije, ne postoji instrument za kažnjavanje počinilaca. O drugim vidovima mobinga, ni u tom ni u bilo kom zakonu nema ni slova.

Po njegovom mišljenju, u rešavanje ovog problema potrebno je uključiti stručnjake različitih profila: psihologe, službu medicine rada, pravnike, inspekciju rada... "Pojava ima i sociološki karakter jer se problemi izazvani ovom vrstom psihoterora prenose na porodicu i na okolinu. Pored psihologa, medicine rada i psihijatara, i pravnici treba da pomognu žrtvi da problem reši sudskim putem. Veoma veliku ulogu ima okruženje, kolege s posla koje su u prilici da vide ovu pojavu i da žrtvi pomognu u početnoj fazi", zaključuje Ilić.

Predstavnik UGS-a Nezavisnost iz Zrenjanina Zoran Eremić sa sindikalnog aspekta otkriva da mobing postoji na svim radnim mestima, ali je prikriven. Pre godinu dana, usvojena je zakonska regulativa o bezbednosti i zdravlju na radu koja na neki način obuhvata ovaj problem. Nažalost, ne postoji mogućnost njene potpune primene, zbog toga što Vlada Srbije nije donela uredbu o aktu o proceni rizika na poslovima i radnim mestima. Iskustva govore da se radnici obično ne obraćaju ni inspekciji ni medicini rada. Razlozi za to su neefikasnost ovih službi, dugi sudski postupci i posledice koje radnici mogu trpeti na radnom mestu.

DOMAĆA I STRANA ŠIKANA: Uočljiva je razlika između stranih i domaćih vlasnika preduzeća u Srbiji. Eremić kaže da je praksa pokazala da su u preduzećima u kojima su većinski vlasnici strane kompanije, za razliku od domaćih firmi, međuljudski odnosi i socijalni dijalog na visokom nivou. Kao pozitivan primer navodi francusko preduzeće LeBelier iz Kikinde. Nepravilnosti kojih je u početku bilo uspešno su rešene dijalogom između vlasnika i sindikata. Problem je postojao i u preduzeću Ital textil import. Firma ima italijanskog vlasnika, ali i domaćeg upravnika koji je primoravao radnike da rade zaredom po dve smene, bez najave i dogovora. Sindikat Nezavisnost je preko Međunarodne organizacije rada obavestio vlasnika u Italiji o ovom problemu, posle čega se stanje popravilo.

Kao loš primer, Eremić navodi zrenjaninsko preduzeće Autobanat. "Dolasku novog vlasnika na čelo firme prethodio je štrajk Samostalnog sindikata i ‘kućnog’ sindikata Zajedno, najavljen samo na oglasnoj tabli, čime nije poštovana zakonska forma. Njihov jedini ‘socijalni’ zahtev bio je postavljanje novog rukovodstva. Prvo što je novi vlasnik počeo da radi bilo je obračunavanje sa sindikatom Nezavisnost. Od 400 članova ostalo je samo 100. Novopostavljena ‘unutrašnja kontrola’ preduzeća, neka vrsta ličnog obezbeđenja, išla je bukvalno od čoveka do čoveka, presretala ih u kućama, po baštama i u gradu. Prećeno im je direktno i postavljen im je izbor – sindikat ili posao. Uzeli smo izjave o pretnjama od petoro radnika i podneli ih javnom tužiocu", kaže Eremić.

Vera Kondić, stručna saradnica UGS-a Nezavisnost, psihološkinja je po struci koja se profesionalno bavi problemom mobinga i predupređenjem takve vrste odnosa. Ona kaže da je problem najvidljiviji u preduzećima u fazi privatizacije. Najugroženiji su tehnološki viškovi, odnosno kadar koji je u novoj sistematizaciji posla postao nepoželjan. Najčešće joj se za pomoć obraćaju članovi sindikata koji su prepoznali psihičko maltretiranje na radnom mestu. Njen posao je saniranje posledica mobinga, koji ponekad traje godinama.

TORTURA I SMRT: Najdrastičniji u njenoj karijeri bio je slučaj 32-godišnje devojke S.S. koji se tragično završio. S.S. je radila kao daktilografkinja u jednom društvenom preduzeću. Budući da su razna dokumenta prolazila kroz njene ruke, otkrila je finansijske malverzacije svog šefa. Kada je to obelodanila pred kolektivom, ubrzo počinje neviđen pritisak. Svaki posao koji je uradila, prema šefovom mišljenju, nije bio zadovoljavajući. Jedan od najočiglednijih primera bio je na prvi pogled veoma banalan – šef je insistirao na kucanju znakova interpunkcije određene veličine. "Ova tačka mora da bude veća!", često je govorio i po ko zna koji put je vraćao da ispravi ono što je uradila po njegovim uputstvima. Naravno, bilo je i drugih vrsta presije: ogovaranje, nipodaštavanje pred kolegama, zadavanje zadataka koje nije mogla da ispuni... Jasno joj je stavljano do znanja da je nepoželjna. Kroz nekoliko godina prebačena je na radno mesto čistačice i kafe-kuvarice. Nažalost, niko od kolega nije stao u njenu odbranu, štaviše niko nije njenu agoniju ni uzimao za ozbiljno. Još gore, ni porodica nije shvatala težinu njenih problema niti je stala u njenu zaštitu. Naprotiv, svojim stavom još više su je gurali u depresiju i osećanje krivice. Ovakvo stanje stalne psihičke torture, pred kojim su svi zatvarali oči, trajalo je oko četiri godine. Za to vreme devojka je drastično izgubila na težini, a psihičko stanje joj se pogoršalo. Kada je ovaj slučaj stigao do Kondićeve, uz pratnju policije otišla je da poseti S.S. Zatekla ju je u veoma lošem psihičkom i fizičkom stanju, obolelu od tuberkuloze i psihoze, sklupčanu u uglu tamne i memljive sobe. Kondićeva se njome bavila četiri godine, pokušavajući da joj povrati samopouzdanje i volju. Devojčino psihičko stanje je, međutim, bilo toliko narušeno da je preminula usled bolesti i iscrpljenosti.

Na radnika N.N., pošto se zamerio rukovodiocu, počinju pritisci. Nadređeni mu je davao besmislene radne zadatke i na razne druge načine mu je rad činio nepodnošljivim, navodeći ga na davanje otkaza. U petak uveče ga je obaveštavao da mora da radi u subotu ujutru. Menjao bi mu raspored smena, tražio od njega da radi dve spojene smene i slično. Ni N.N. nije imao podršku kolega. Pritiske je trpeo nekoliko godina, dok nije prelomio i sve u lice sasuo moberu – i dao otkaz. Kako objašnjava Kondićeva, takav epilog je najčešći, a mober ostaje nekažnjen. Samim tim što zakon ne propisuje sankcije u slučajevima mobinga, on predstavlja idealno oruđe za vršenje pritiska.

Kondićeva kaže da istraživanja pokazuju da su najčešće žrtve mobinga dobrodušne, trpeljive i nekonfliktne osobe, bez snage i volje da se suprotstave moberu. Ipak, nema strogih pravila. Prisutan je u svim oblastima privrede i društva, bez obzira na godine, stručnu spremu, pol... Potencijalna žrtva mora moberu staviti do znanja da ga se ne plaši, da potraži podršku i da javno govori o tome. Najvažnija je dobra informisanost kako bi se mobing prepoznao, kao i građenje strategije suprotstavljanja. Po njenim rečima, bitno je problem uočiti pre nego što se uzdrma psihička struktura žrtve. Ona obično traži pomoć stručnjaka tek kada joj je duh slomljen, stoga je važno prepoznati mobing kao uzrok problema. U suprotnom se dešava da neuropsihijatar uspostavi pogrešnu dijagnozu, a žrtvi prepiše lekove. Tako se pravi problem "gura pod tepih", a žrtva ulazi u još težu fazu; oseća se izgubljenom, nemotivisanom, depresivnom i agonija se produžava. U ovakvim slučajevima, žrtva mobinga zavisi od stručnosti i "potkovanosti" lekara.

INSTITUCIONALNO: I Kondićeva ističe da se u Srbiji, zasad, niko ozbiljno ne bavi ovim problemom. Zato je, zajedno sa Aleksandrom Ilićem i još nekoliko svojih kolega i stručnjaka, osnovala nevladinu organizaciju "Stop mobbing", koja uskoro počinje s radom.

Uprava za bezbednost i zdravlje na radu se u okviru humanizacije rada, pojava koje utiču na zdravlje zaposlenih, bolesti u vezi sa radom, bavi i problemom mobinga. Ovo telo vrši nadzor, licencira stručna lica i vrši edukacije. Vera Božić-Tefalt, direktorka Uprave, ocenjuje da je trenutno stanje prilično loše jer su postojeći problemi dugo bili marginalizovani. Kako je rekla, naša zemlja mora da uči iz evropskih iskustava. "Usaglašavanje i standardizacija zakonskih akata, u skladu sa direktivom 391 EU-a rezultirale su izradom novog zakona o radu. Po njemu, poslodavac je na vrhu piramide odgovornosti", kaže naša sagovornica. "Zakon propisuje nivo obaveza ispod kojeg se ne sme ići. Prevencija je u ovoj oblasti najbitnija, a ona se ostvaruje preko procene rizika za svako radno mesto u toj radnoj okolini."

Po njenoj oceni, važno je uvođenje jasnih pravila i za poslodavce i za radnike. Vrednost tih pravila moraju shvatiti obe strane u socijalnom dijalogu, što se može postići edukacijom o bezbednosti i zdravlju na radu. Neophodna je i aktivnija uloga medicine rada; na primer u poslovima kategorizacije bolesti u vezi sa radom. Važnu funkciju ima i inspekcija rada, koja kontroliše i kažnjava po novim, mnogo strožim propisima. Kako ističe, na kraju tog lanca nalazi se sudstvo, a tu se uočavaju najveći propusti, što onemogućava dobro funkcionisanje celokupnog sistema.

ĐAČKO DOBA: Podvrsta mobinga je i buling, što se kod nas prevodi kao vršnjačko nasilje u školskim sredinama. Unicefovo istraživanje o stopi nasilja u našim školama pokazalo je izuzetno zabrinjavajuće podatke. Nevenka Kraguljac, pedagoškinja u beogradskoj Osnovnoj školi "Filip Filipović", kaže da je pored fizičkog veoma izraženo i verbalno nasilje, prema kome je naše društvo izuzetno tolerantno. Ističe da verbalno nasilje i te kako vređa osobu, ponižava je i ostavlja posledice. Istraživanje je pokazalo da deca koja su agresivna, uglavnom i trpe nasilje u porodici ili bližoj okolini. Jedan od ključnih problema su upravo odrasli koji predstavljaju loše uzore. Ranije je bilo dosta predrasuda o tome ko su žrtve nasilja. Uglavnom su se isticala deca nižeg socijalnog statusa, iz problematičnih porodica, novopridošli učenici, deca koja ne znaju jezik, ona sa hendikepom... Verovalo se da slabiji, emotivniji ili oni koji se izdvajaju imaju veće predispozicije da postanu žrtve. Istraživanja, međutim, pokazuju da svako dete u određenom momentu može postati žrtva vršnjačkog nasilja. Jedan od važnih faktora za prevazilaženje ovih problema je razvijanje veština komunikacije.

Žrtve nasilja mogu da budu i nastavnici, ukazala je Miroslava Marjanović, psihološkinja u Osnovnoj školi "Branko Radičević" iz Pančeva. Nastavnike uglavnom verbalno napadaju učenici i njihovi roditelji. Nekada su prosvetni radnici imali neprikosnoven autoritet, ali ne na osnovu stručnosti ili rezultata, a kažnjavanja učenika bila su uobičajena i često surova. Danas je klima nešto drugačija. Većina nastavnog kadra se ne ponaša tako, a i sama deca su upućenija u svoja prava. Nekim predavačima još nije jasno da se autoritet izgrađuje i stiče na osnovu znanja i odnosa sa decom. Sa takvim nastavnicima učenici se često opravdano sukobljavaju, braneći svoju ličnost. Roditelji, takođe, često prave probleme, napadajući predavače, ali i tuđu decu. Kada je reč o bulingu, Marjanovićeva kaže da je za dečake tipično fizičko nasilje, a za devojčice svađa, ogovaranje i isključivanje iz grupe.

"Igre" koje obično upražnjavaju dečaci često mogu da budu vrlo surove i nasilne. "Krvavi dinar" se igra sa što većom kovanom novčanicom, najčešće od dvadeset dinara. Učesnici zavrte svoj dinar po stolu i čekaju čiji će prvi da se zaustavi. Gubitnik se kažnjava tako što postavi stegnutu pesnicu na sto, a ostali ga gađaju ispucavajući što jače svoje metalce po stolu. Posledica je izranjavljena i raskrvarena ruka. U igri "Gomila mesa" jedno dete se gurne ili baci na pod, a ostali skaču preko njega. Prošle godine se desilo da su jednom detetu konstatovane povrede bubrega. Devojčice su sklonije verbalnom nasilju, poput širenja laži, što je takođe bolno jer deca ne znaju kako da se bore sa tim.

KRUG NASILJA: Psihološkinja ističe da se u dobro uređenoj školi deca obraćaju učiteljima, psihologu ili pedagogu kada imaju neki problem. Čest je slučaj da za problem prvo saznaju roditelji, pa oni obaveste nekoga od njih. Lažnog prijavljivanja nema, jedino ima preuveličanih slučajeva. Učenici se uvek obraćaju sa nekim povodom. "Naša škola je uključena u akciju ‘Moja škola – škola bez nasilja’. Do uključivanja u projekat nismo se dublje bavili ovim problemom. Imali smo mrežu zaštite, gde smo đake savetovali kome da se obrate, da sporove rešavaju razgovorom i sl. Sada imamo sliku stanja ostvarenu putem ankete sprovedene među đacima i zaposlenima u školi", kaže Miroslava Marjanović. "Još je rano da govorimo o rezultatima i nekakvom opštem napretku. Ipak, deo kolektiva ističe da se edukacija pokazala kao korisna u praktičnom rešavanju sukoba i problema."

Dobrivoje Radovanović, dekan Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, objašnjava da postoji kauzalna veza između poremećenih međuljudskih odnosa u vidu raznih oblika zlostavljanja dece i njihovog eventualnog kriminalnog usmerenja. "Kada je zlostavljano, dete će u 90 odsto slučajeva krenuti putem kriminala. Seksualno zlostavljana deca sklona su veoma teškim oblicima kriminalnog ponašanja, a teško seksualno zlostavljanje dovodi i do pojava serijskih zločinaca", ističe Radovanović.

U situacijama vršnjačkog nasilja mogu se prepoznati dve tipične strane. Jednu čine oni skloni nasilju, koji će konstantno maltretirati svoje okruženje, a drugu čine oni nad kojima se nasilje sprovodi. "Hiperkinetička deca (bully) često su sklona vršenju nasilja nad svojim vršnjacima. Ona će vrlo verovatno, ukoliko ne usledi pravovremena i adekvatna reakcija roditelja i vaspitača, pokazati znake psihopatije i kriminalnog ponašanja. Kao drugu stranu, unutar dečjih zajednica – škole, internati, domovi – prepoznajemo marginalizovanu decu. Ona mogu biti obeležena po svim kriterijumima različitosti, ali to nije uvek slučaj", kaže Radovanović. "Kod njih se, takođe, mogu javiti kriminalne aktivnosti kao posledica želje da budu poštovani u okruženju. U takvim slučajevima je česta depersonalizacija dece, prosvetni radnici ih guše umesto da im pomognu. Tada deca abreaguju putem kriminala, tj. na taj način pokušavaju da izraze sebe. Indikativno je i bežanje od kuće, jer se u 9-10 odsto takvih slučajeva javlja kriminal... Greške onda ponavljaju i državni organi, policija i drugi, kada obeležavaju te mlade ljude. Rešenja takvih problema moraju se tražiti kroz stručni rad u malim grupama."

Nasilje u kući, psovanje na ulici, tuča u školi i maltretiranje na poslu svima su vrlo dobro poznati. Svako dete zna da je "batina iz raja izašla", svaka žena "ko je gazda u kući", svaki radnik ko je taj ko "udara šakom o sto", a kada se takvoj tradiciji doda opšti princip "lova u mutnom", problem kao što je mobing deluje na prvi pogled beznačajno i bezazleno. Ipak, ova vrsta tihog i perfidnog nasilja nije nimalo naivna i može biti direktno odgovorna za ozbiljne posledice. Svakodnevne, sitne, nevidljive neprijatnosti na poslu i u školi mogu se lako pretvoriti u stres koji se dalje razvija u psihofizičke bolesti, a u najtežim slučajevima epilog može biti tragičan. Prepoznavanje mobinga kao ozbiljnog problema u međuljudskim odnosima zasigurno bi bio jedan od prvih dobrih znakova kolektivnog osvešćivanja. Punoletstvo ovog društva bilo bi potvrđeno podizanjem nivoa komunikacije i trajnim odbacivanjem nasilja kao prihvaćenog modela ponašanja.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---