---

"Tarcaneta" Nikole Navojeva >

Srpska pin-up divljakuša

Reprint "Tarcanete" predstavlja izvanrednu lekciju ako želite da saznate ponešto o korenima pop-kulture u našoj sredini

Kada sam jednom američkom strip crtaču i teoretičaru spomenuo Tarcanetu, strip junakinju nastalu tridesetih godina na beogradskoj sceni, on je rekao – "hoćeš da kažeš da je u Srbiji postojao strip o Tarzanu sa X hromozomima?", što je bilo nešto kao konstatacija da je u toj zemlji zaista sve moguće. Možda još i čudnije od toga da je nekom palo na pamet da smisli žensku varijantu Tarzana jeste sama činjenica da je u pretežno ruralnoj, siromašnoj Srbiji tridesetih godina bio toliki broj strip autora i strip izdanja. Potpuno je drugi problem što prosečan konzument popularne kulture danas i ovde jedva da poseduje nekakvu svest o svemu tome.

Za razliku od mnogih zemalja koje već imaju muzeje posvećene istoriji stripa u svojoj sredini, u nas je događaj ako se uopšte (ikada) pojavi reprint-album nekog strip ostvarenja iz prošlosti. Nedavno je izdavačka kuća Stella iz Beograda pokrenula ediciju Reprint, i kao prvo izdanje u seriji pojavila se "Tarcaneta" Nikole Navojeva iz 1936. – poduhvat zanimljiv već i po tome što je reč o jednom od ranih, potpuno originalnih ostvarenja domaćeg strip autora. Autor stripa, Nikola Navojev još jedan je od ruskih emigranata koji su činili većinu među autorima "beogradskog kruga" – kao i kod mnogih od protagonista te scene, i njegova životna priča je burna i tragična. Stripom je počeo da se bavi u dvadeset drugoj godini života, a već 1940. godine, u 27, umire od posledica tuberkuloze... U tom kratkom periodu, boreći se sa bolešću, kreirao je čak pedesetak strip storija.

Tarcaneta je strip koji je kreirao na samom početku karijere, ali je zanimljivo da je lik "oživljen" i u stripu Dragana Savića iz 1940. godine, u listu "Mikijevo carstvo".

Kao što nije teško zaključiti (čak iako, kao moj američki prijatelj, uopšte niste ni videli strip), Tarcaneta je priča o "devojci iz džungle", ženski ekvivalent Tarzanu. Reklo bi se da je Navojev, pre svega u ovom liku video zanimljiv pin-up model – jedino što pokriva Tarcanetino poprsje su dve ogrlice, i skoro je sigurno da bi na Zapadu takav crtež bio cenzurisan, naročito s obzirom na to da su stripovi u to vreme prvenstveno imali status literature namenjene deci...

Lik Tarcanete je takođe bio zasnovan na popularnoj literaturi i stripovima, ali je to tek služilo da raspali maštu čitateljstva – zanimljivo je da je u Americi postojao čitav "talas" stripova o zgodnim divljakušama koje priznaju jedino zakon džungle, ali je trend započeo neku godinu nakon što je objavljen Navojevljev rad. Sve je kulminiralo pedesetih godina, i dobro je poznato da je andergraund maestro Robert Crumb u svojim ranim godinama bio veliki obožavalac stripa i TV-serije "Sheena, Queen of the Jungle", što je poslužilo kao inspiracija za njegova maštanja o snažnim i goropadnim lepoticama. Nije potrebno da baš budete Sigmund Frojd da biste shvatili da poluodeveni i nepripitomljeni primerci ženskog roda, skriveni u džungli, predstavljaju seksualnu fantaziju koja izražava želju da se odbace restrikcije koje nameće "civilizacija".

U tom smislu, reprint "Tarcanete" predstavlja izvanrednu lekciju ako želite da saznate ponešto o korenima pop kulture u našoj sredini, čak iako je očigledno da je to rad još nedovoljno formiranog autora, iz vremena kada je – kao i ostali crtači njegove generacije, i sami čitaoci razume se – tek upoznavao strip i njegov jezik. S obzirom na to da je table crtao od broja do broja, možda i bez pripremljenog scenarija, ponekad je teško pratiti tok radnje (tokom kasnijih godina, u vreme svoje zrele faze, Navojev je ostvario uspešnu saradnju sa scenaristom Brankom Vidićem), a uočljivo je da čak i glavna junakinja nekada bude prozvana Tarcaneta, a nekada Tarcana!

Pa ipak, zahvaljujući istoriografskoj belešci kojom je knjiga opremljena, i zaista solidnoj kolor reprodukciji, objavljivanje ovog albuma je prava poslastica. Ostaje nada da je to samo početak još jedne naše priče o ponovnom preispitivanju vlastitih kulturnih vrednosti (makar ih zvali i supkulturnim, ili tim pre!) koje smo zaboravili ili tužno zaturili.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---