Pogubljenje Sadama Huseina >

Osveta post mortem

duška anastasijević

U trenutku kada Buš zbog Iraka već hoda po tankom ledu i kada se sprema javnosti i svetu da predoči novu strategiju za Irak, čija je okosnica slanje oko 20.000 vojnika kao pojačanje, Buš će imati mnogo muke da objasni ono što se u zoru tog 30. decembra dešavalo u sobi za vešanje zatvora u Bagdadu. Naime, kako je moguće da čovek s najviše krvi na rukama od bilo koga na svetu, koji je odgovoran za smrt više od milion ljudi, mahom svojih podanika, u tom trenutku bude dostojanstveniji od svih koji su učestvovali u tom mučnom činu, u ime pravde i demokratije

PREKINUTA ZABAVA: Učesnice festivala na Malti gledaju scenu Sadamovog vešanja

Kada su ga američki stražari probudili u zoru te subote i rekli mu da ga vode u Bagdad, svrgnuti irački diktator nije slutio da će živeti još samo dva sata. Kao i svake večeri od kada je početkom novembra osuđen na smrt, na počinak je odlazio s nadom da će mu život biti pošteđen. Uostalom, malo je smrtnika koji su toliko verovali u sopstvenu besmrtnost kao što je u nju verovao Sadam Husein, a voleo je da u nju poveruju i njegovi podanici. Tokom više od godinu dana koliko je trajalo suđenje, ovakvi odlasci u zoru helikopterom za njega nisu bili ništa neobično.

Još nije počelo da sviće kada su ga američki čuvari iz jedinice 134, zadužene za iračke pritvorenike, obavestili da ga voze da ga predaju iračkim vlastima. Uljudno se pozdravio sa prisutnim čuvarima i medicinskim osobljem i zahvalio im se na brizi i nezi. Tokom desetominutnog leta Sadam se prilično uozbiljio, verovatno je počeo da sluti da mu se ne piše dobro. Ono što tada nije znao jeste da će u rukama Iračana biti manje od jednog sata, i da neće dočekati svanuće, kada za sunitske vernike počinje veliki praznik Kurban bajram.

NAPETOST: Nije mogao znati ni da se za njegovu sudbinu gotovo do samog kraja vodila napeta borba između američke adminsitracije i iračkih vlasti. Američki predstavnici su od premijera Iraka Nurija al Malikija tražili da odgodi izvršenje smrtne kazne. Pošto su američki ambasador u Iraku Zalmaj Kalilzad i komandant američkih snaga general Džordž Kejsi, za koje se veruje da imaju uticaj na iračkog premijera, u tom trenutku bili van Iraka na odmoru, natezanje sa iračkim zvaničnicima pripalo je ešalonu nižih američkih službenika.

Amerikanci su strahovali da bi preuranjeno pogubljenje loše odjeknulo ne samo u Iraku, gde se situacija pogoršava iz dana u dan, već i diljem Bliskog istoka. Želeli su i da američki predsednik najpre objavi svoju novu strategiju za Irak (što će učiniti kad ovaj broj "Vremena" već bude bio u štampi).

NEUMOLJIV: Premijer Al Maliki potpisuje nalog o pogubljenju

Iračani su vratili smrtnu kaznu, koju im je na početku okupacije bio ukinuo američki gubernator Pol Bremer, i to tako što su doslovce prepisali stari Sadamov zakon. Po tom zakonu smrtnu kaznu osim predsenika moraju da potpišu i potpredsednici. Irački predsednik Džalal Talabani, protivnik smrtne kazne, odbio je da potpiše rešenje, ali je premijer Iraka svojim američkim sagovornicima predočio njegovo pismo u kome ga obaveštava da se ne protivi. Zakon takođe zabranjuje da se smrtna kazna vrši u vreme verskih i državnih praznika. Bajram je za sunite počeo u zoru u subotu, za šiite, kojima pripada premijer Al Maliki, dan kasnije. Američki predstavnici su se u tom pokušaju uvrtanja ruke iračkom premijeru hvatali za svaku moguću pravnu slamku. "Samo nam ga već jednom dajte", iznervirano je u jednom trenutku viknuo jedan irački zvaničnik. Kako su se ti napori završili, ubrzo se videlo na snimku koji je munjevito obišao svet, i još kruži internetom.

Američkog predsednika Džordža Buša vest o pogubljenju zatekla je na njegovom ranču u Krofordu u Teksasu gde je po običaju proslavljao božićne i novogodišnje praznike. Tu ga je pre tri godine zatekla i vest da je Sadam nakon dugotrajne i mukotrpne portage Amerikancima napokon pao šaka. Iz te epizode Bušu je ostao suvenir – pištolj koji je kod Sadama nađen kada su ga američki specijalci otkrili u zemunici, nedaleko od njegovog rodnog mesta Tikrita. Navodno je istim tim pištoljem Sadam šenlučio kada je njegov otac izgubio na izborima od Bila Klintona, i Buš mlađi ga danas čuva u svom kabinetu. Irak je tog decembra 2003. polako već klizio u haos i bezakonje, pa je vest da je Sadam otkriven Buš dočekao s neskrivenom radošću. Ne samo zbog toga što je on uspeo u onome što njegovom ocu nije pošlo za rukom, da se dočepa Sadama, arhineprijatelja dinastije Buš, već je tada vladalo rašireno uverenje da Sadam na slobodi uspešno potpiruje pobunu protiv američkih vojnika. Takođe, američka administracija još nije izgubila svaku nadu da negde u Iraku postoji skriveno oružje za masovno uništenje, što je i bio neposredni povod za invaziju na Irak, pa su postojala očekivanja da će u američkom pritvoru Sadam priznati gde ga krije. I konačno, očekivalo se da će Sadam razotkriti svoje navodne veze sa Al kaidom, u šta je američka administracija pokušala da ubedi sopstvenu javnost i ceo svet, kao dodatno opravdanje za polazak u rat. Čim se ispostavilo da je u tom smislu beskoristan, Amerikanci su odlučili da je vreme da mu sude Iračani, mada je do samog kraja bio u američkom pritvoru.

BEZ USHIĆENJA: Ovoga puta, Buš nije bio toliko ushićen kao onomad, jer praktično više nema te dobre vesti iz Iraka koja bi mogla da pretegne nad vestima o bezakonju i spirali osvetoljubivog nasilja koja se širi zemljom. Budući iz Teksasa, američke države koja agilno praktikuje smrtnu kaznu, učestalije od drugih američkih država u kojima je ona još na snazi, niko nije očekivao da bi ga smrtna kazna kao instrument pravde preterano potresla. Uostalom, Amerika je tih dana već bila dovoljno potresena, jer je nekoliko dana pre Sadamovog pogubljenja ostala bez svoja dva velikana – bivšeg predsednika Džeralda Forda, koji je okončao sramnu Niksonovu eru, i Džejmsa Brauna, rodonačelnika soul muzike, od kojih se dugo i dolično opraštala. Buš je samo prafarazirao saopštenje koje je dao nakon što je Sadam Husein osuđen na smrt, izjavivši da je to "prekretnica na putu Iraka ka demokratiji", dodavši da je pogubljenje došlo na kraju jedne teške godine, kako za Irak tako i za američke snage. Više od 3000 američkih vojnika poginulo je u Iraku od trenutka kada je Buš zvanično proglasio mir. Procenjuje se da je samo tokom ove godine poginulo više od 12.000 iračkih civila, a sudeći po početku, ni ova godina mnogima u Iraku neće doneti sreću.

A onda je slika i prilika te "demokratije" na čijoj se prekretnici Irak navodno tako često nalazi obišla svet i zapljusnula medije širom Amerike. Već je i samo suđenje, koje je po oceni brojnih organizacija za ljudska prava, uključujući i Hjuman rajts voč, daleko i od najnižih standarda pravičnosti, nagoveštavalo mučan kraj. Ipak, prizori razularene grupe šiita koja ne prestaje da ponižava Sadama Huseina ni dok mu dželat stavlja omču oko vrata nisu ostavili ravnodušnim ni one koji istinski veruju da je svetu bez Sadama laknulo. Ispostavilo se da su ga američki stražari predali bandi za linčovanje, i da ceo čin nije nikakvo izvršenje pravde, već mučni čin osvete, u kome su Amerikanci saučesnici. U trenutku kada Buš zbog Iraka već hoda po tankom ledu, i kada se sprema javnosti i svetu da predoči novu strategiju za Irak, čija je okosnica slanje oko 20.000 vojnika kao pojačanje, Buš će imati mnogo muke da objasni ono što se u zoru tog 30. decembra dešavalo u sobi za vešanje zatvora u Bagdadu. Naime, kako je moguće da čovek s najviše krvi na rukama od bilo koga na svetu, koji je odgovoran za smrt više od milion ljudi, mahom svojih podanika, u tom trenutku bude dostojanstveniji od svih koji su učestvovali u tom mučnom činu, u ime pravde i demokratije?


 

Kompleksna ličnost

U pokušaju da ublaži šok od mučne slike ponižavanja Sadama Huseina na vešalima, portparol Bele kuće Toni Snou poručio je javnosti da bi svima bilo bolje da ne misle toliko na ta poslednja dva minuta Sadamovg života, već na prethodnih 69 godina.

Sadamu su se za života lepile razne etikete – da je ludak, zloćudni narcis, bagdadski kasapin… Istini za volju, Amerikanci su njegovom ličnošću počeli intenzivnije da se bave tek kada je izašao iz njihove milosti, nakon prvog rata u Zalivu. Sve vreme iransko-iračkog rata, Sadam je bio prijatelj SAD, a za to vreme je pod njegovom vladavinom i stradalo najviše ljudi. Na forumima raznih medija mogu se pročitati mnogobrojni komentari onih koji veruju da su Amerikanci dozvolili da mu se sudi na brzinu, i da na brzinu bude i pogubljen, upravo iz želje da se zataška taj mračni period njegove vladavine, tokom koje je stradalo na stotine hiljada ljudi, a uz prikrivenu pomoć SAD. Sadam je bio predmet proučavanja brojnih studija čitavih timova psihologa, koje se mahom slažu u tome da je bivši diktator bio kompleksna ličnost koju pokreće snažan instinkt za preživljavanje. No, Sadam se od mnogih drugih diktatora izdvajao i krvožednošću, i sam je učestvovao u mnogim ubistvima i mučenjima. Istorijski uzori su mu bili Mao i Staljin. Dok je bio u izbeglištvu u Egiptu, nakon neuspelog atentata na premijera Iraka 1959, proučavao je Staljina. Fasciniralo ga je kako je bivši sovjetski tiranin došao na vlast i kako se na njoj održao. On je na vlast došao 1979, što je ubrzo proslavio čistkom na kojoj bi mu i Staljin čestitao, naredivši streljanje dvadesetak visokoh zvaničnika partije Baas.

Lista Sadamovih zločina je predugačka za jedan ljudski vek, a osuđen je na smrt samo za jedan, za slučaj Dudžail iz 1982. godine. Sadam je naredio ubistvo 148 muškaraca u znak odmazde, jer su šiitski pobunjenici, iz pokreta Dava, istoimene partije premijera Malikija, u tom gradiću na njega pokušali da izvrše atentat u leto 1982. Irački Kurdi gnevni su što je Sadam pogubljen pre nego što je završeno suđenje za genocid u Anfalu, kada je bojnim otrovom 1988, ubijeno više od 100.000 Kurda. Broj mrtvih u iračko-iranskom ratu, koji je Sadam započeo godinu dana pošto je došao na vlast, procenjuje se na više od million.

Rođen je 28. aprila 1937, u kući od blata u siromašnoj porodici. Kao i mnogi ljudi njegovog kova, i Sadam je nosio traumu iz detinjstva. Oca nije poznavao, a očuh ga je maltretirao, pa je kao desetododišnjak pobegao kod ujaka koji mu je usadio ljubav prema panarapskom pokretu.

Rat protiv Irana jedva da se završio, i Iran i Irak nisu čestito ni prebrojali svoje žrtve, kada je Sadam 1990. krenuo u novu ratnu avanturu. Smatrajući da je odbranio zalivske zemlje od opasnosti od iranske islamske revolucije, od svojih bogatih suseda zatražio je da mu oproste dugove. Tražio je i da zalivske zemlje smanje proizvodnju nafte, kako bi cena nafte skočila. Kada se Kuvajt usprotivio, rešio je da ga napadne. Tada se bespovratno zamerio SAD, i to je bio početak njegovog kraja, iako ga Pustinjska oluja nije izbacila iz sedla.

Sadam je svojim zvaničnim biografima rekao da ga ne zanima kako ga narod doživljava danas, već kako će na njega gledati za 500 godina. U poslednjim godinama svoje vladavine umislio je da je novi Saladin, verzija iračkog Kraljevića Marka, legendarnog junaka koji je zagorčavao život krstašima, a mislio je za sebe i da je inkarnacija vavilonskog kralja Nabukodonosora, graditelja Semiramidinih vrtova.

Pri kraju svoje vladavine razvio je sklonost i prema poeziji. U njegovoj samici ostala je pesma, veruje se da ju je napisao kada je čuo smrtnu presudu. Pesma je puna cvetnih metafora i ljubavi prema sopstvenom narodu, ali i prkosa pred neprijateljima. U njoj stoji i stih: "Dajem svoju dušu za vas i naš narod/u teška vremena, jeftina je krv…".


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST