---

Ako je Koštuničina ideja bila da se odbijanjem da primi Ahtisarija pokaže kao veći Srbin od Tadića, onda je moje srpstvo na Tadićevoj strani. Samo sasvim mala deca veruju da ih niko ne primećuje kad stave jastuk na glavu pa ništa ne vide

Ekonomski patriotizam: Otkud to da Drakulića porede sa Onazisom

Prvi urednik koji je na redovnom nedeljnom kolegijumu "Vremena" izjavio da ćemo pričom o sastavljanju srpske vlade smoriti čitaoce uticao je na kompoziciju ovog broja. Odlučili smo se zato da novine otvorimo tekstom sa naslovom "Kako srušiti vladu?". To je tek podsetnik da ništa nije večno i da niko nije večan. Smatrali smo da to podsećanje nije na odmet u danima kada se primadone srpske političke scene iza scene šutiraju u cevanice.

Posle je bilo lako odrediti karakter broja. Iza tog teksta o rušenju sledi analiza onoga što u domenu politike i ekonomije čeka tu novu vladu i koje bi poželjne osobine morao da ima premijer. Tekst Jova Bakića ukazuje na potrebu da ličnost premijera mora u sebi da sadrži tri puta po dve osobine koje se, na prvi pogled, isključuju: mora biti autoritaran i – timski igrač, kao što istovremeno mora biti mudar i – brz, hrabar i – oprezan, do te mere da sam nadzire izbor ličnog obezbeđenja.

To je bio kao neki uvod u prikazivanje novog svedočenja Dejana Milenkovića, zvanog Bagzi, svedoka o dugoj, grabežljivoj ruci takozvanog zemunskog klana, koga tužilaštvo tereti za smaknuće jednog premijera.

Između tog ocenjivanja i prikazivanja objavljujemo analizu ovonedeljnih političkih zbivanja iz pera Milana Miloševića koji ulaže gigantski, hvale vredan napor da mirno piše o onome o čemu drugi galame i sve više psuju.

Tako, u glavnim crtama, izgleda nedelja za nama sastavljena i od vesti koje bi u srećnijim državama prodavale novine. Na primer, vest da je Zoran Drakulić kupio 257 teretnih brodova jednog austrijskog brodarskog preduzeća. Ima onih koji su ga odmah proglasili srpskim Onazisom. Da je Srbima više stalo do ekonomskog patriotizma nego do onih drugih oblika patriotizma koji, po pravilu, samo koštaju, a ništa ne donose narodu na polzu, setili bi se i kapetana Miše Anastasijevića, rodonačelnika ove privredne grane u Srba. To bi poređenje, čini mi se, bilo umesnije i politički mudrije. On je, Anastasijević, imao i nadimak Miša Slani, zbog monopolisanja trgovine solju, ali su iza njega ostale silne zadužbine narodu i činjenica da razlog tolikom zadužbinarstvu nije bilo samo to što je kapetan Miša imao meko, narodsko srce, već i to što je ondašnja vlada imala pametnu poresku politiku.

Kosovski početak i kraj: Prvo Amerikanci, a sada Finci

Ali, ne učimo mi dovoljno i dobro ni iz novije, a kamoli da nešto učimo iz starije istorije. Tako je pokojni Slobodan Milošević, u predvečerje raspadanja Jugoslavije i otvaranja kosovske rane, odbijao uporno i dugo uporne i duge pokušaje Vorena Cimermana, tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu, da izdejstvuje prijem kod onoga koji je tvrdio da narod niko ne sme da bije. Ne bih, sad na kraju kosovske drame, da poredim ondašnje odbijanje sa sadašnjim Koštuničinim odbijanjem da primi Martija Ahtisarija. Imam za to više razloga, a glavni je što je u prvopomenutom slučaju susret mogao biti od neke koristi, dok u ovoj reprizi takve mogućnosti nema.

Primio ga ili ne, Ahtisarijev papir o Kosovu cirkuliše u nadležnim kancelarijama, uključujući tu i kancelariju Borisa Tadića, predsednika Srbije. Koštunici malo pomaže što se maskirao u čuvara plaže u zimskom periodu i pozvao na politički bonton koji govori o tome da vlada u odstupanju obavlja samo tehničke poslove.

Ne bih da budem ciničan, ali nekako mi se čini da je Ahtisari vodio računa o tome i da se, s njegove tačke gledišta, i radi isključivo o tehnici. Da mu nije neprijatno, mogao bi taj papir da ostavi i na portirnici u Nemanjinoj ulici, samo da mu dežurni portir u vladi potpiše potvrdu o primitku.

Oko ovog slučaja postoji više škola mišljenja, a dve ekstremne, po suprotstavljenosti ocene dometa Koštuničine odluke, glase: to je Koštuničin manevar da dobije na vremenu i odloži rešavanje statusa Kosova, što nije nemoguće, ali nam niko ne objašnjava kakva je korist od toga, dok druga tvrdi da je to tek manevar kojim Koštunica najavljuje približavanje Srpskoj radikalnoj stranci, odnosno potez za koji veruje da mu povećava cenu u cenkanju oko premijerskog mandata.

Nisam sklon tome da se svaki inat proglasi koalicionim paktom s radikalima kojima je inaćenje, ponekad i zdravom razumu, pretežni oblik upražnjavanja politike. Nekad je inat dobar politički saveznik, ali ne bih rekao da to pomaže u ovoj situaciji. Ako je, kojim slučajem, Koštuničina ideja bila da se tim odbijanjem pokaže kao veći Srbin od Borisa Tadića, onda je moje srpstvo na Tadićevoj strani. Samo sasvim mala deca veruju da ih niko ne primećuje kad stave jastuk na glavu pa ništa ne vide.

Građanski savez: Zaneti izbornim profitom Čede Jovanovića

Svetski poslovi neće stati zato što će se ovi naši do kraja maja, kako sada stvari stoje, dogovarati oko sastava vlade sa ozbiljnim i sve češćim pominjanjem mogućnosti da se ide na nove izbore. Jednu od salonskih, da ne kažem kafanskih verzija raspleta oko izbora premijera, u formi analitičkog teksta plasirao je u "Politici" od utorka, 30. januara, Slobodan Antonić. To je scenario po kome nakon formiranja Narodne skupštine Boris Tadić podnosi ostavku na položaj predsednika, predsednikovanje državom preuzima novoizabrani predsednik Skupštine, Tadić postaje premijer i podržava Koštunicu na izborima za predsednika države.

Kao u onoj reklami u kojoj se komad plastike okači na bolna leđa, tako i ovo deluje blesavo, ali bi moglo da funkcioniše. Antonić s pravom konstatuje da je prepreka toj vrsti dogovora uzajamno nepoverenje između partnera, istorijsko i novostečeno, pa ideju više razigrava nego što je zagovara. Ali, ne bi bilo prvi put u Srbiji da se dogodi ono što izgleda najmanje verovatno.

Tako se i dogodilo da je Građanski savez Srbije rešio da se spoji sa Liberalno demokratskom partijom Čedomira Jovanovića. Građanski savez ličio je, do pre neku godinu, na pouzdanog baštinika jedne manjinske, kvalitetne opcije društvenog i kulturnog korektora i imponovao je upornošću da uz svu nemaštinu i napade opstane na tržištu političkih ideja. Valjda zaneti svežim izbornim profitom Čedomira Jovanovića, u njemu su prepoznali ono što su hteli da budu i ne primećuju da tu ima i onoga što nikada nisu bili.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---