---

Koštunica je odlučio da ne bude baš toliki tehničar, otpravnik vladinih poslova, pa je Vizneru otvorio vrata kabineta po istom pitanju po kome ih je zalupio ispred Ahtisarijevog nosa. Šta nam to sugeriše

Vreme tračeva: Koštunica u depresiji, Čeda i Velja u istoj vladi

Brže od vetra, pa čak i novca, beogradskom čaršijom struje tračevi. Imam dva sasvim nova. Po jednom, Vojislav Koštunica, premijer tehničke vlade, pao je u totalnu političku i svaku drugu depresiju, sedi u Belanovici i oplakuje Kosovo. Drugi trač još je neverovatniji: Velja Ilić, u skladu sa koalicionim sporazumom između DSS-a i NS-a, deli 47 koalicionih glasova ove grupacije u unapred dogovorenoj srazmeri i sa svojih 14 poslanika ulazi u koaliciju s DS-om, G17 plus, liberalnom koalicijom Čede Jovanovića plus osam "manjinaca" i eto nam manjinske vlade sastavljene od stranaka kojima je malo toga zajedničko, a i zbir im je nedovoljan, pa bi kao manjinska vlada sa podrškom 120 poslanika u parlamentu morali da obezbede da ih podrži Socijalistička partija Srbije.

Navodno, tako bi iz igre izbacili, Koštunicu, koji liže kosovske rane, a kad autore trača pitate otkud im takva ideja spremno će da tvrde kako Nemci pritiskaju Dačića kome je, tobože, mnogo stalo da uđe u nekakvu evropsku socijal demokratsku uniju, ili tako nekako, a da Amerikanci rade na Čedi Jovanoviću... dok Velja Ilić radi, valjda, sam na sebi.

Nije u maniru "Vremena" da se bavi tračevima, mada bi nam što se tiče para i tiraža bolje bilo da se prihvatimo ove discipline, a njihova upotreba u ovom tekstu trebalo bi da ima upozoravajuće dejstvo na kreatore javnog mnjenja koje, odnekud, veruje da je šaputanje o budalaštinama efikasan način komuniciranja.

Tako je navodno depresivni Koštunica, čovek koji je belanovački mir, uz domaći sir i kajmak, pretpostavio prijemu Martija Ahtisarija, odjednom trgnut iz političke obamrlosti i letargije primio Frenka Viznera, specijalnog američkog poverenika za Kosovo. Biće, ipak, da je tu nešto drugo u pitanju, a ne okolnost da je tehnički premijer, po savetu Vladete Jankovića, blagovremeno popio onu roze pilulu.

Koštunica je, kao racionalan političar, u meri u kojoj se u današnjem politički varljivom svetu može racionalnim smatrati političar koji ima viziju i čvrsta uverenja, odlučio da ne bude baš toliki tehničar, otpravnik vladinih poslova, pa je Vizneru otvorio vrata kabineta po istom pitanju po kome ih je zalupio ispred Ahtisarijevog nosa. Šta nam to sugeriše?

Ubijte poštara: Ko bi tugovao za Martijem Ahtisarijem

Sugeriše nam da je taktika Koštuničinog kabineta, vladinog i savetničkog, išla svesno u pravcu satanizacije Ahtisarija, računajući verovatno da ovaj birokrata – istina, visokog ranga – može biti ostavljen na cedilu sa svim svojim predlozima i papirima, ukoliko se velike sile o tome dogovore, ili, još verovatnije, ukoliko se ne dogovore. Nije bez razloga iz vlade svako malo išla neka epistola protiv Finca koja je najveći odjek imala u sadržajima domaćih medija zgodno svedočeći o srpskoj nepokolebljivosti.

Ahtisarijev poraz ne bi nikoga mnogo pogodio, verovatno ni njega samog, pa je halabuka koja se oko njega digla izvan racionalne spoznaje, osim ako nije deo pregovaračke taktike a, izgleda, jeste.

Viznera je bilo teško odbiti, tim pre što je izvadio avionsku kartu na relaciji Vašington–Priština–Beograd i krajnja destinacija – Moskva. Srpska politička elita, odnosno upravljački sloj nastao na onoj ustavnoj preambuli koja Kosovo, dok se drugačije ne izglasa, definiše kao sastavni deo Srbije, nema trenutno drugog uzdanja do u politiku Kremlja, koji bi mogao da uspori ili čak minira legalni okvir rešavanja statusa Kosova, kroz izmenu postojeće rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Srbi, kao i obično, mnogo očekuju od Rusa i dolaze u poziciju da im ceo ulog zavisi od jedne, ruske karte. To je loša politika ali, aman, ovaj put ne mora biti baš i pogrešna. Medved se uspravio na šape i ne igra više kako mu drugi svira. Oni koji su svikli da s nipodaštavanjem govore o propasti velike sile neka pogledaju tekst "Ekspanzija slavenske duše" na 54. stranici ovog broja "Vremena".

Ulaznica za istoriju: Velike sile i periferijski zmajevi

Kaže se da svaki američki predsednik, ukoliko dobije drugi mandat, želi da te poslednje godine vladavine iskoristi da bi ušao u istoriju. Što ne bi tako bilo i sa Putinom koji krcka poslednje ostatke drugog predsedničkog mandata i koji, verovatno, negde u dubini svoje "slavenske duše" traga za prilikom da se osveti onima koji su njegovu zemlju dugo držali u inferiornom položaju. Svi srpski apeli "ruskoj braći" u novijoj istoriji, onoj koja obuhvata period raspadanja Jugoslavije, dolazili su u najgorem trenutku po Ruse koji su se takođe raspadali. Nije bilo drugih šansi osim da se opiju zajedno sa onima iz Dume i da zajedno plaču nad raspadom državnog sistema, ekonomije i elementarnog socijalnog staranja.

Rusija se vratila na veliku scenu a to se zgodno poklopilo s američkim ratnim i moralnim posrtanjem od koga Buš, takođe pri kraju mandata, pokušava da naštancuje svoju istorijsku kartu, sve dublje tonući u irački pesak, u permanentnom ratnom, verskom i civilizacijskom sukobu.

Ali, to nikako ne znači da je Putin rešio da se s "ostatkom sveta" nadgornjava na Kosovu i naši ne bi trebalo da gaje velike nade da će Putin baš tu, na toj maloj balkanskoj sceni, izvlačiti svoju veliku istorijsku kartu. Njegov izbor za to je u ovom trenutku gotovo neograničen i verovatno mu izgleda neprivlačnim da na tom periferijskom polju odigrava krupne strateške poteze, mada, reklo bi se kad bi čovek verovao ovim našima, nije isključeno da će se tu testirati odnos snaga, da će tu biti održana neka pokazna vežba u obaranju ruku s verovatnim ishodom da će se rusko nećkanje odraziti na usporavanje procesa definisanja konačnog statusa Kosova.

Šanse da se tako nešto dogodi nisu baš velike, ali su veće nego da pomenuti u prvom delu ovog teksta sastave vladu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---