---

Urbana sociologija i antropologija >

Život i običaji Zemunskog klana

Nastavak svedočenja Dejana Milenkovića Bagzija u predmetu "Zemunski klan" ponovo je bacio svetlo – ovoga puta preciznije – na svakodnevni život i običaje najveće organizovane kriminalne bande ikada u nas. Taj život ima svoju estetiku, svoju etiku, svoju političku ekonomiju, svoju kulturu i umetnost. Film Scarface Brajana de Palme, u odnosu na ove naše, tek je površna skica života sitnih lopova sa Kube – neuverljiva, uostalom

Estetika Zemunaca i Zemunki najbolje se vidi na slikama sa poslovnih putovanja Duće Spasojevića i njegovih saradnika po belom svetu. Ljudi koji su krenuli da investiraju milione dolara u bilateralnu saradnju sa bratskom i prijateljskom Kolumbijom hodaju po Parizu očigledno blaženi u klizavim trenerkama, duksericama i patikama, kao da su u Surčinu, u Čumetovom kafiću u Kotobanji, guraju majice pod učkur od trenerki i ne osećaju se čudno. Prostačko odevanje – nažalost! – nije krivično delo, inače bi Bagzi i ostali (preživeli) svedoci-saradnici imali šta da ispričaju na sudu. Da su malo pazili na odevanje, možda bi ih francuska policija teže identifikovala; ovako bi bila dovoljna depeša iz Beograda u kojoj se kaže: "Drž’te dizelaše u klizavim trenerkama, sa zlatnim kajlama i krstačama." Jedini ustupak bila je radna jakna, crna "spitfajerka" iz butika Alfa: pod nju stanu još ceo "Heckler und Koch" i rezervni šaržeri, pored standardnih pištolja.

Njihove žene takođe se drže prepoznatljive mode: uzor je ono što deca u Beogradu zovu "sojka pinkuša". Dakle, visoke i tanke štikle su obavezne; onda dekolte, uske farmerke i što više zlata. Redovni posetioci Specijalnog suda već su se navikli na te prizore. Sudska straža, stroga prema novinarkama kad je o oblačenju po lepom vremenu reč, mirno propušta Zemunke u zlatnim sandalama bez prstiju i sa ogromnim štiklama; neke (Aleksandra Ivanović, Legijinica) ulaze i na službeni ulaz, iz dvorišta, na užas sudija i tužilaca.

Moguće naučne studije iz oblasti zemunske antropologije, prešle su, nažalost, u domen arheologije rušenjem čuvene zgrade u Šilerovoj. Sačuvano je premalo vizuelnih dokumenata o tom nalazištu, ali tužba koju su udovica Spasojević i udovica Luković podnele protiv države ukazuje da je izgubljeno neprocenjivo arheološko blago: mozaici, umetničke slike, artefakti raznih vrsta, sve to vredno novčanog ekvivalenta jedno pola tone heroina (sečenog). Uvid u slike i druge artefakte bio bi od ogromne pomoći istoričarima umetnosti, ali, avaj, to je sada nemoguće. Neka manje nervozna vlast bila bi od Šilerove napravila muzej Zemunskog klana, pa neka deca gledaju; ionako je zemunska kultura dominantna u ovom društvu.

Sa samim vrhuncima takve kulture došlo je do izvesnih problema, kao što ćemo videti.

CRNA CECO, ŠTA ĆEMO SAD?: Da su Svetlana, udovica Ražnatović i Dušan Duća Spasojević bili u bliskim i prijateljskim odnosima – zna se oduvek. Na sudu smo čuli da je Duća sa Cecom pakovao alibi za jedan od pokušaja atentata na Zorana Đinđića. Sada je Bagzi ispričao i da je Svetlana, udova Ražnatović, Dući praktično "tipovala" vlasnika TV Pink Željka Mitrovića za otmicu: "Pun ko brod... U džakovima iznosi pare" itd. To tipovanje kasnije je objašnjeno kao "nehotično" u izvesnim tabloidima. Nehotično ili ne, sve ukazuje na to da je udovica Ražnatović rutinski vodila sa zemunskim prijateljima iscrpne razgovore na razne teme. Ona će sama izjaviti da je smatrala da je bolje biti bliže, nego dalje, kad je o takvima reč: bolje da s njima bude u prijateljskim odnosima, nego da brine hoće li joj oteti decu za otkup; eto kako su se proveli Brena i Boba...

Koliko god takav stav bio praktičan i koristan (milion na zajam bez kamate, ej!), Željko Mitrović nije imao razumevanja za brižnu majku. Kad je bruka pukla, on je Cecu skinuo sa Pinka, žrtvujući tako jednu od najuspešnijih joint venture operacija na estradi ikad. Ražnatovićka sada pak demantuje da je ikada sa Zemuncima pričala o Željkovim parama, ali joj nekako ne veruju; isto tako se odrekla i svoje druge Stanislave Čočoroske, ali tek kad su ovoj uhvatili pola tone koke. Drama je strašna, ali se ne treba mnogo brinuti za aktere: niti će Ceca propasti bez Pinka, niti će Pink osiromašiti zbog nedostatka Cece, niti će ova svađa trajati večno: ljudi su, dogovoriće se. A ni Ceca neće ostati sama: ima ona svoje druge Legijinicu, Dućinicu i druge...

A u ekipu onih koje tabloidi zovu "momci sa asfalta" kad nabrajaju Cecine emotivne i društvene relacije, sad je upao i Ico Mateković: mi svi mislili da je on 11. marta 2003. dolazio kod Boška Jovića iz JSO-a (sada u Žandarmeriji) da svrši neka ozbiljna posla, a on išao na Cecinu žurku...

KO JE TU ŠEF?: Ispričao je Bagzi još jednu antropološki (ali i kriminalistički) zanimljivu priču: otmu oni tako onog jednog Sandžakliju i jedva iskamče 350.000 evra za njega (krivo ga procenili). Podele bratski i pošteno, lapo-lapo i odnesu Legiji njegov tal od 175.000 evra kući, u Filmski grad. A Legija onda kaže da to ide "šefu": gđa Aleksandra Ivanović pokupi pare sa stola i odnese ih. Bagzi ne kaže da li je gđa Ivanović pitala odakle tolike pare (dobro sad: njima 175 soma i nisu neke pare, ali ipak); svaka normalna supruga pitala bi muža odakle sad te pare. Nisu valjda Legija i Duća pisali kompjuterske programe za Majkrosoft, pa ih krenulo? Koliko se zna – nisu. Ta je epizoda dvostruko zanimljiva: antropološki, jer je još jedan dokaz da na Balkanu vlada lažni patrijarhat; kriminalistički, jer ukazuje na aktivnu ulogu Aleksandre Ivanović u poslovima svog muža i njegovih ortaka. Zanimljivo je da obe ove udovice, Dućinica i Kumovica, koje tuže državu za šest miliona evra heroinskih para utucanih u tu kućerinu u Šilerovoj (o slikama i da ne govorimo...) nemaju nikakav problem sa poreklom imovine, kao ni Legijinica. Rekao bi čovek da su im muževi bili engleski lordovi i zemljoposednici, a ne skorojevići i ulični dripci koji su se dohvatili heroina i otmica, pa ih je krenulo. Pokupi Aleksandra tih 175 soma, a da trepnula nije...

Ta okolnost aktivnog učešća u poslovima potvrđena je još jednim Bagzijevim iskazom: gđa Ivanović bila je aktivno uključena u isti združeni poduhvat nagovaranja Dejana Milenkovića Bagzija da lažno svedoči, sa advokatima Slobodanom Milivojevićem, Biljanom Kajganić i sa još nekim licima odranije poznatim organima gonjenja.

Sada posebna policijska radna grupa radi na proveri Bagzijevih navoda pred sudom, pa se treba nadati da će i te okolnosti biti rasvetljene.

MEĐULJUDSKI ODNOSI: Svaka civilizacija, pa tako i zemunska, nosi sobom faktore socijalne kohezije i sociometrijska pravila; ukratko – ko je tu glavni i ostali prateći detalji koji se tiču prehrambenog lanca. Ovde imamo slučaj poznat i kao kohabitacija: Duća i Zemunci s jedne, a Legija, JSO i Državna bezbednost s druge strane, a sve u – kako se to danas kaže – simfoniji, tj. sabornosti oko zajedničkog cilja – novca i moći. Duća Spasojević održavao je među svojima disciplinu gvozdenom rukom i političkom veštinom: s jedne strane ih je držao pod nadzorom i u mreži intriga i uzajamnih sumnjičenja; s druge strane, ubijao je bez razmišljanja i na uverljive načine svakoga u koga bi posumnjao. Tu i tamo oplavio bi od batina nekog od njih, tek da se vidi da ozbiljno misli. Legija je svoju Jedinicu već bio ustrojio po receptu francuske Legije stranaca i Srpske dobrovoljačke garde svog druga i uzora Arkana: izvršavaš i ne pitaš, kušuješ i slušaš, inače... Zna se da su neki pripadnici JSO-a izgubili glave na naročito surov način i da ti slučajevi nisu bili nikada rasvetljeni, uostalom, iako je reč bila o pripadnicima MUP-a.

Prema civilstvu, to jest ostatku sveta, Zemunci i JSO imali su stav grabljivca prema hrani: superioran i prezriv. A kako i ne bi, kad je iza njih stajala Državna bezbednost čije su legitimacije nosili? Pa obična policija nije smela ni da ih pogleda.

To je onda išlo ovako: sednu umetnici i razmatraju koga da otmu, jer im je ponestalo gotovine. Milija Babović je zgodan, a još puste i priču među policajce da je to naplata duga, jer da je Babović, kao liferant Pežoa za policiju dobro prošao... Miroslav Mišković je još bolji: pun ko brod... Vuk Bajrušević ima lovu... I tako dalje. To se lepo obavi, a Legija i njegovi daju obaveštajnu, tehničku i kontraobaveštajnu podršku. Uzmu se pare, Legija uzme pola, a pre toga se ponudi porodici otetog da ih teši i da im pomaže. A na kraju još i odvede Miliju Babovića u Šilerovu i upozna ga sa momcima koji su se trudili da ga izbave... Legija je svuda: teši ucveljene porodice otetih i iz helikoptera kontroliše da li su pare za otkup u torbi uredno ostavljene gde treba, da nisu možda obeležene i ne prati li ih policija. Prijateljstvo je, kako je davno rečeno, zanat najstariji. Pa kako je postupao sa porodicama žrtava otmica tako je na kraju postupio i sa ortacima: rekao je "Zasrali ste, ja idem", i nestao u pravcu Gruda.

Zasedali su Duća i Legija kao paše u Šilerovoj i primali u audijencije kojekakve čaršijske likove: jedni bi na zajam uz kamatu (slatko); drugi bi vezu za ovo ili ono (košta, brate!); treći bi da se dogovore oko zaštite investicija (korisno); četvrti da se ugrade u posao (videćemo); peti bi da vide ima li od Previšnje Naklonosti i neke političke koristi (lepo); šesti bi da budu primljeni u Prisustvo, tek da se zna da su tu bili (dobro je to). A svima je bilo najviše stalo da se njima ne pozabavi jednoga dana Sretko Kalinić, zver od čoveka i ubilac iz uživanja. Pozicija fenomenalna, ravna onoj Ivana Groznog i Staljina; sve možeš i sve ti je dopušteno, a lova pljušti.

A onda se nekakav premijer baš naoštri da nas rastera i pohapsi! Iz čiste pizme i pasjaluka da nam upropasti poslove koji donose hladnih trideset do pedeset soma evra nedeljno! I još našao onu "seljanku" (Legija dixit) Čumeta, što ga ne ukantasmo onomad kad smo mogli!

E, tu počinje ona velika igra čijem razvoju smo prisustvovali slušajući Bagzija na sudu, a čiji se kraj još ne vidi sasvim. Naime, Legija Ulemek i Duća Spasojević počeli su da se osvrću i traže saveznike, svesni da se obruč policije i BIA oko njih steže. Ravnajući se prema tada (2003) datim političkim koordinatama, igrali su kako su jedino politički mogli. Koliko im je uspelo – još se ne zna. Zna se, međutim, da su pokušavali jako. Tu istu kampanju pridobijanja politički prirodnih saveznika nastavili su i Legija i njegova žena i advokati-consiglieri Zemunskog klana i JSO-a sve vreme: od pokušaja atentata kod hale Limes, preko Legijine predaje, Bagzijevog izručenja i sve vreme suđenja zaverenicima za ubistvo Zorana Đinđića. Bagzijevo svedočenje bacilo je preciznije svetlo na tu smrdljivu priču i sada je ona u rukama policije i Specijalnog tužioca; indicija i saznanja da su počinjena određena krivična dela ima dovoljno.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---