---

Pozorište >

Iz bivšeg vremena

> Ivo Brešan, Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja
> režija Želimir Orešković
> igraju Miodrag Krivokapić, Predrag Ejdus, Branislav Tomašević, Marija Vicković i dr.
> Scena "Raša Plaović", Narodno pozorište, Beograd

Jedan od sigurno najpopularnijih komada naših bivših života i bivše zemlje vratio se na beogradsku scenu. U inscenaciji još jednog dragog povratnika, reditelja iz Zagreba Želimira Oreškovića, na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta izvedena je groteskna tragedija hrvatskog i jugoslovenskog "savremenog klasika" Ive Brešana – Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja. Prvi utisak koji ova predstava stvara jeste taj da je vreme stalo – kao da nije prošlo više od trideset godina od pojave ove drame, a više od pedeset od epohe koju, na izuzetno živopisan način, prikazuje.

I, zaista, scenografija Borisa Maksimovića i kostimi Marine Vukasović Medenice lociraju period neposredno posle završetka Drugog svetskog rata i ambijent seoske zabiti (u drami je reč o Dalmatinskoj zagori), u kome se odvija Brešanova priča o pripremama za amatersko izvođenje Hamleta u okviru kulturno-umetničkih aktivnosti, pripremama preko kojih se prelamaju problemi zloupotrebe vlasti i privrednog kriminala, kao i opšti, međuljudski odnosi i situacije analogne onima iz Šekspirove tragedije. Dekor realistički prikazuje neki zapušteni magacin, a kostimi, na isti način, dočaravaju epohu i milje, ali i diskretno tipski određuju, ponekad i nadograđujući tekst, pojedine likove: Mačkov dres provincijskog golmana, Bukarinin komesarski kožni kaput i čizme, Škokova savremena, ali hamletovski crna odeća... Da ne bi bilo nikakve zabune, na zidu visi Titova slika.

Tom stilu svojevrsne žanr-slike doprinos daje i rediteljevo potenciranje živopisne atmosfere, s dosta grupnih scena i, u okviru njih, prizora radničkog aktivizma i narodskog bančenja. Za prikaz takvog ambijenta, Orešković pronalazi punu potporu u samom tekstu, koga se, i inače, skrupulozno pridržavao; jedini veći dramaturški zahvat bilo je uklanjanje radio-izveštaja o socijalističkom preobražaju sela ili nenaprednom kazališnom repertoaru. Da su i ti delovi ostali, to bi, zaista, bilo mnogo; i ovako je retro-efekat predstave isuviše jak... U takav opšti ton uklapaju se i plastični, najčešće svedeni i na komičarski efekat usmereni tipovi: drčan i opasan partijac Bukarina Miodraga Krivokapića, narodski opora i životna udovica Majkača Nele Mihailović, isuviše karikirani oriđinale Šimurina Marka Nikolića.

Ali, kao što je već istaknuto, pisac određuje komad kao grotesknu tragediju. Dakle, pored dominantnog humorističkog efekta, koji proističe iz zaista grotesknog sudara jednog od najvećih književnih dela naše civilizacije i jednog veoma primitivnog sveta, Predstava Hamleta u Mrduši Donjoj ima i tragičke odjeke, one koji nastaju tako što život podražava pozorište, što se zlo iz Šekspirove tragedije pretače, u svojoj niskoj i bednjikavoj varijanti iz zagorske zabiti, u priču o proneveri zadružnih fondova i smeštanju poštenom seljaninu. U ovoj predstavi, taj dramski naboj prilično se ugušio u dočaravanju atmosfere i stvaranju komičkog efekta; tome je značajan doprinos dao Branislav Tomašević čiji je Škoko (iliti Hamlet), glavna žrtva u komadu, bio dramski neizdiferenciran i rastrojen – kao i Škoko u svom selu, ili Hamlet u svom Elsinoru – a sve to zbog tehničkih glumačkih manjkavosti: izuzetne krutosti, mehaničnosti, izostanka partnerske saradnje.

Nasuprot njemu, Marija Vicković je, meko i proživljeno, donela uverljivu dramsku ulogu; njena Anđa je bila gusto i nerazmrsivo klupko raznih osobina (baš nalik Ofeliji): devojačke privrženosti dragome, seoske sramežljivosti i pritajene koketnosti, poslušnosti prema ocu... Ipak, u ovoj predstavi se, po tragikomičkom volumenu koji ga čini gotovo glavnim junakom, izdvojio lik učitelja (Predrag Ejdus) koji nema snage da se suprotstavi primitivnim seljanima; pijan i (auto)ironičan, rezigniran i prezriv, servilan i zajedljiv – on je, i pored komičarskih preigravanja, bio tip šekspirovske lude (nije mu reditelj slučajno dao njenu kapu), koja vidi i zna više od svojih tiranskih gospodara, ali je nemoćna da bilo šta promeni.

Rediteljeva odluka da ne vrši nikakvo vremensko izmeštanje i ne sprovodi nikakvo značenjsko pomeranje, mogla je da bude motivisana različitim razlozima: od želje da se sačuva zaista živopisni kolorit dela (čiji je glavni sastojak jezik, kako u dijalozima tako i u brojnim pesmama), do stava da, i bez aktuelizacije, ova priča može da se dovede u vezu sa savremenim društvenim izvitoperenjima. Rizik od malignog mutiranja aktuelizacije u banalizaciju uvek postoji, ali je nekad i njega bolje preuzeti nego ponuditi jedno ovako konvencionalno i staromodno, iako zanatski korektno scensko čitanje. Pogotovu ako takva interpretacija, kao što je slučaj s ovom predstavom, otvara veliku dilemu da li je komad uspeo da preživi svoje vreme. Kada je danas ovako igramo, Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja ostaje površna satira jednog bivšeg, sada skroz bezopasnog sistema, dok njen motiv pozorišta koje potkazuje život, koji nije intelektualno produbljen, ionako teško prelazi nivo klišea. Zato se na kraju, kao posledica konvencionalnog tumačenja, otvara pitanje opravdanosti repertoarske odluke da se ovaj komad igra... Bar da nije bilo "simbola" s padanjem Titove slike! Danas, valjda, ima slika političara koje mnogo radije želimo da vidimo kako padaju sa zidova kabineta – recimo, premijerskog.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---