---

Četvrta godišnjica atentata na Zorana Đinđića >

Spora i ne sasvim dostižna pravda

Suđenje zaverenicima za atentat na Zorana Đinđića ušlo je uveliko u četvrtu godinu. Dokazni postupak je pri kraju i – ako ne bude novih momenata – završne reči optužbe i odbrane mogu se očekivati uskoro, a za njima i prvostepena presuda. Tek tada ćemo moći da znamo šta je sve u tu presudu ušlo, a šta je ostalo po strani. Naravno da je reč o ogromnom sudskom predmetu od istorijskog značaja i da postoji i pravilo ekonomičnosti postupka. Ali neke okolnosti, na primer struktura motivacije zaverenika i sa njom povezana predistorija atentata, spoljni krug logističke, političke i medijske podrške itd., zaslužuju malo detaljnije rasvetljavanje – koliko je to moguće sudu. Zastupnik Ružice Đinđić, advokat Srđa Popović, misli da je moguće i da optužnica daje mesta i razloga za takvo rasvetljavanje

Nije lako veću Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu (Specijalnom sudu), koje sudi u ta dva istorijska predmeta: atentatu na Zorana Đinđića i Zemunskom klanu. Pre svega, to je novoosnovani sud čiji je prvi predmet – ovaj predmet, najteži i najvažniji predmet u istoriji našeg pravosuđa. Sam po sebi, već je bio dovoljno težak za bilo koji sud; e, na sve to natovarile su se još neke otežavajuće okolnosti, o kojima kasnije. Sve u svemu: i policija i BIA i Specijalno tužilaštvo i sud učinili su mnogo i to što su učinili za svaku je pohvalu. Upravo to što su tako dobro uradili svoj posao obavezuje ih, međutim, na još jedan mali napor; mali, ali delikatan i potencijalno opasan: da uđu i u političku pozadinu atentata, da uđu i u prethodne radnje pripreme i da rasvetle logističku podršku i jatačke veze zaverenika. Kad neko kaže "Legija", taj neko, po prirodi stvari, mora da kaže i "Zvezdan", ali i da ide dalje – dok se može i po svim postojećim kriminalističkim indicijama.

ORUŽANA POBUNA I POSLEDICE: Advokat Srđa Popović, zastupnik Ružice Đinđić (kako se to pravnim rečnikom kaže: oštećene), bacio je pre nekoliko dana jedan poveliki kamen u tu pravosudnu sporu vodu koja bi trebalo da breg roni, ako je pravda dostižna, kako se to kaže. Sasvim iznenađujuće, izostao je uobičajeni kreket fiškalskih krastavih žaba, koje inače zaglušuju uši publici oko mnogo manjih i najčešće sasvim fantastičnih okolnosti u vezi sa tim predmetom ("treći do osmog metka", "drugi, treći" strelac, Meljak, Zvezdanovo priznanje i pikavci itd.). Adv. Popović je, naime, predložio izvođenje niza dopunskih dokaza u ovom postupku, sa namerom da sud rasvetli okolnosti koje – prema optužnici – ukazuju i na očiglednu produženu prirodu krivičnog dela atentata na premijera, kao napada na osnove državnog uređenja. Produženost se odnosi na takođe očiglednu vezu između prethodnih političkih i kriminalnih aktivnosti prvooptuženog i njegovih saučesnika i konačnog ishoda tog jedinstvenog, kontinuiranog i celovitog zločinačkog poduhvata – atentata na premijera. Nije tu reč samo o odvojenim epizodama naše novije istorije, kakve su zločini na Ibarskoj magistrali, u Budvi, na Fruškoj gori; nije tu reč samo o Petom oktobru niti samo o oružanoj pobuni JSO-a u novembru 2001; tu je reč o unutrašnjoj i prilično jasnoj logici koja povezuje sve te događaje u jednu jasnu i logičku celinu. Ta celina je, prema adv. Popoviću, produženo krivično delo napada na ustavno uređenje (nekada se to zvalo veleizdaja) kroz niz radnji međusobno funkcionalno i personalno povezanih.

Ukratko: zločinačka organizacija, povezana zajedničkim komercijalnim (heroin i otmice) interesima i krvlju (tuđom, ne svojom), rešila je da 2000. godine potraži nove političke zaštitnike. Privremeno, do proleća 2001, mirna, ta ekipa oko Legije Ulemeka i Duće Spasojevića pada u paniku kada tadašnji MUP i Državna bezbednost počinju da pokazuju ozbiljnu nameru da rasvetle njihove prethodne (Ibarska magistrala, Budva i Stambolić) i aktuelne (otmica Miškovića) poduhvate. Ima tu raznih zaostalih opasnih i nekontrolisanih elemenata iz političke i kriminalne sfere koje treba nekako neutralisati, pa tako gine Momir Gavrilović (u avgustu 2001), kao i još neka manje važna lica. Situacija se, međutim, naglo zgušnjava pošto je Legija najuren iz Službe i pošto je opasnost da bude uhapšen zbog Ibarske magistrale počela da raste. Znali su svi oni vrlo dobro koju hipoteku vuku za sobom (političku i kriminalnu) i da će im Đinđićeva vlada pre ili kasnije stati na rep; svi – od Mihalja Kertesa i Jovice Stanišića pa do Legije, Duće i ostatka bande. Svesni toga, oni započinju jedinstveni zločinački poduhvat koji će kulminirati atentatom na premijera u ludačkoj nadi da bi to moglo dovesti do državnog udara i tako produžiti njihov povlašćeni status patentiranih "patriota" i monopol na ubistva, otmice i trgovinu narkoticima.

Prvi otvoreni korak bila je oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije, u novembru 2001, baš nekako u vreme kada je Ulemek bio u opasnosti da bude optužen u već poodmaklom predmetu Ibarske magistrale. Bio je to istorijski ispit, na kome su pali mnogi: Vlada Srbije (cela; konkretno MUP i SDB), Vojska Jugoslavije, predsednik SRJ Koštunica i njegova stranka DSS, najveći deo medija i skoro sve stranke na vlasti. Svi su pristali, a neki podržali, krivično delo veleizdaje i svi su prihvatili nasilni svršeni čin kojim je kriminalna banda nametnula svoju volju i svoje ljude državi; svi su podlegli očiglednoj uceni i dopustili da silu državne prinude preuzmu samozvanci; dovoljna im je bila jeftina "patriotska" argumentacija. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati oni koji su to nazvali pravim imenom – oružana pobuna. Zločinačka organizacija onih koji su sklopili zaveru za atentat na Zorana Đinđića obezbedila je tom pobunom svoje pozicije u Državnoj bezbednosti (Bracanović & Co.) i stekla političku podršku DSS-a, Vojislava Koštunice i njegovog kabineta, ali i vojnih službi. Adv. Srđa Popović podseća veoma marljivo u svom predlogu za izvođenje novih dokaza na podršku predsednika Koštunice ("radna odela"); Radeta Bulatovića ("Pobeda patriotizma"); Ace Tomića (sastanak sa Legijom, Dućom i Mikelićem) i ostalih oružanoj pobuni. Štaviše, on podseća da je predsednik SR Jugoslavije propustio da izvrši svoju ustavnu dužnost i zaštiti ustavni poredak u svom svojstvu Vrhovnog komandanta. Srđa Popović podseća i na optužnicu u kojoj je Jovan Prijić tu tužnu epizodu otvoreno nazvao oružanom pobunom i na identičnu kvalifikaciju bivšeg generalnog inspektora MUP-a Vladimira Božovića.

TVRDE GLAVE I DUGI JEZICI: Ima u tom predlogu za dopunu dokaznog postupka još zanimljivih detalja. Nijedan nije nepoznat i nov, ali ih je trebalo skupiti, sistematizovati i logički uverljivo povezati. Recimo: otpor DSS-a promenama Zakonika o krivičnom postupku u saveznoj skupštini, što je bila direktna pomoć bandi; podrška Dragana Jočića onom blesavom "Otvorenom pismu" uspaničenog Legije, januara 2003; laži Ace Tomića kako je on "upozoravao" na opasnost po Zorana Đinđića još 2002. (nema ničeg napismeno, niti ima traga o tome); cirkus oko pokušaja atentata kod Limesa; onaj definitivno neukusni predlog Koštunice da se odmah posle ubistva Đinđića napravi "koncentraciona vlada", dat dok se Đinđić još nije bio doslovce ni ohladio.

Naredna delikatna okolnost na kojoj adv. Popović insistira jeste onaj skandal sa predajom Ulemeka, početkom maja 2004. kada on nije odveden u zatvor, nego u kabinet načelnika javne bezbednosti gde je satima vodio izvesne, danas vidimo više nego nepotrebne, razgovore sa ministrima Jočićem i Stojkovićem, direktorom Bulatovićem i, još najmanje, generalom policije Miloševićem. Prva dvojica prvo su demantovali da su uopšte s Legijom razgovarali, da bi kasnije skrušeno priznali da jesu i nabusito dodali da šta se to javnosti tiče; uostalom: pljunete nam pod prozor... Jočić je čak na kraju isfabrikovao jednu antidatiranu "službenu belešku" i njome se ustrelio u stopalo: Srđa Popović dokazuje da on u toj "službenoj belešci" datiranoj dve godine ranije, 2004, polemiše sa primedbama iz 2006. godine... O Zoranu Stojkoviću i ostatku Koštuničine vlade i kabineta i da ne govorimo; Dejan Mihajlov se već temeljito ugruvao na tom istom specijalnom sudu kad je priznao da je lažov; adv. Popović traži i da Aleksandar Tijanić kaže sudu ko je kada i kako "platio 50.000 evra Specijalnoj antiterorističkoj jedinici da strelja" Duću Spasojevića i Kuma Lukovića u Meljaku, 27. marta 2003, kad je već Tijanić u posedu takvog saznanja, kao što tvrdi. Tvrde glave i dugački jezici, brži od pameti, već su koštali DSS više nego što je trud vredeo. Dodamo li tome još jedan dokaz čije je izvođenje adv. Popović tražio nešto ranije – uvid u Bagzijeve razgovore sa adv. Biljanom Kajganić i drugima, o čemu je i sam Dejan Milenković Bagzi naširoko govorio na sudu – dobija se jasna slika o onome što još nedostaje da bi stvari bile nešto jasnije.

U međuvremenu su dva svedoka izgubila glave: Kujo Kriještorac, koji je identifikovao Vladu Milisavljevića Budalu u Gepratovoj na dan atentata i – što je neoprostiva bruka za policiju i pravosuđe – Zoran Vukojević Vuk, svedok saradnik, čiji je iskaz bio neprocenjiv. U međuvremenu je predsednik veća, sudija Marko Kljajević otišao, doveden je novi specijalni tužilac, jedan zamenik specijalnog tužioca je umro u zatvoru, jedan je otišao, a treći nije ponovo izabran, iako je bio najbolji od svih.

Teško da će predsednica veća Nata Mesarović prihvatiti sve predloge adv. Srđe Popovića za dopunu dokaznog postupka. On podseća da mu je u Specijalnom tužilaštvu rečeno da će postupak za krivično delo oružane pobune biti pokrenut "odmah po završetku" ovog suđenja, pa ćemo i to videti. Ima tu još nekih zanimljivih krivičnih dela, kao što je nagovaranje na lažno svedočenje, ali i nekih nedirnutih do sada, kao što je pružanje pomoći počiniocu teškog krivičnog dela; nikoga ne zanima gde je Ulemek bio 14 meseci (Dragana Jočića pre svega) i gde se muvao Bagzi dok ga nije uhapsilo.

Ne bi bilo dobro za ovu državu i ovo društvo da se sve te stvari zaborave i da pitanja koja adv. Popović postavlja ostanu bez odgovora.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---