---

Poluvekovni jubilej Evropske unije >

Kriza srednjih godina

Projekat evropskog ujedinjenja pokazao je čudotvornu moć tihe i postojane "promene režima", bez zaglušujuće buke tenkovskih gusenica i motora bombardera. Tvorevina jeste birokratizovana, propisi i uredbe koje na tonama hartije, u prevodu na 23 jezika, stižu iz Brisela, nisu svima najjasnije. Ipak, evropski eksperiment jedinstven je u svetu, i to jeste vredno slavlja

Kada je pre nekoliko godina Romano Prodi, tada predsednik Evropske komisije, danas premijer Italije, za ručkom u Beloj kući pokušao da impresionira svog domaćina Evropskom unijom nakon velikog proširenja, rekao mu je da će nova EU od maja 2004. godine imati više od 450 miliona stanovnika i da će se prostirati od Atlantika do Rusije. Džordž Buš mu je pomalo posprdno uzvratio: "To mu dođe kao Rimsko carstvo, Romano." Pre manje od tri meseca, carstvo se proširilo na Rumuniju i Bugarsku, primivši pod svoje okrilje više od 25 miliona novih dobrovoljnih podanika. A dugačak je i red onih zemalja koji kucaju na kapiju uz povike: "I mi hoćemo unutra!"

Da je Prodi kojim slučajem pre pola veka imao priliku tako nešto da kaže svom prethodniku De Gasperiju i još petorici državnika koji su u raskošnoj rimskoj palati potpisali Ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice, verovatno bi ga proglasili ludim. Dok su predstavnici Nemačke, Francuske, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga stavljali svoj potpis, pepeo na zgarištima posleratne Evrope još se nije bio ohladio, a kontinentom je lutalo na stotine hiljada izbeglica. A da su danas sa nama tadašnji nemački kancelar Konrad Adenauer i tadašnji francuski ministar spoljnih poslova Rober Šuman, nesumnjivo bi naredili da najbolji šampanjac i rajnsko vino poteku u potocima.

SIMBOLIKA: Bez brige, na velikoj proslavi u nedelju, na dan potpisivanja Rimskog ugovora, šampanjca će sigurno biti u izobilju. Zvuci Betovenove Ode radosti, himne EU-a, sigurno će na trenutak razgaliti mnoga srca, možda se čak za vatromet pobrinu najbolji majstori iz Valensije.

Ali, kad se društvo raziđe, malodušnost će se ponovo uvući u srca Evropljana. Na pragu proslave pola veka od nastanka onoga što danas nazivamo Evropskom unijom, Evropa nije u slavljeničkom raspoloženju. Zato je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso izabrao da slavlje počne u sportskom duhu, simboličnom utakmicom između Mančester junajteda i evropske Jedanaestorice, čiji je selektor bio predsednik UEFA Mišel Platini, a među kojima su se obreli i Ronaldo i Ronaldinjo. Evropski tim je izgubio sa 4:3 u gostima, a prihod je otišao u dobrotvorne svrhe.

Evropski lideri, njih dvadesetsedmoro, još muku muče šta treba da stoji u rođendanskoj čestitci, i poput đaka na pismenom ispitu koji svakog časa očekuje zvono za kraj, dobacuju jedni drugima papiriće. Svi se slažu da deklaracija treba da bude kratka, jasna i nezaboravna, u najmanju ruku kao Džefersonova Deklaracija o nezavisnosti; da na nekoliko stranica skicira poluvekovne uspehe EU-a i smernice za budućnost. Šta će stajati u Berlinskoj deklaraciji i ko je njen autor ili autorka, trenutno je jedna od najbolje čuvanih evropskih tajni.

Već i sam taj silni znoj na čelu lidera EU-a na kolektivnom pismenom zadatku pokazuje da je Evropa pomalo pogubila niti svoje priče. Većina Evropljana se danas više ne seća odakle su pošli, još manje ih deli viziju puta kojim dalje treba ići. Više ne znaju zbog čega danas imamo EU i čemu ona služi. Danas, a naročito ovde, vredi da se podsetimo epopeje.

OSVAJANJE SLOBODE: Istorija Evrope u poslednjih 65 godina jeste ujedno i povest širenja slobode. U Evropi su 1942. godine postojale samo četiri slobodne zemlje – Britanija, Švajcarska, Švedska, Irska – ali ni njihova sloboda nije bila na čvrstim nogama. Već je do 1962. godine veći deo Zapadne Evrope bio slobodan, izuzev Španije i Portugala. Iberijsko poluostrvo pridružilo se slobodnima 1982, čime su zbrisani i poslednji ostaci fašizma na evropskom tlu; isto je učinila i Grčka, ali je veći deo onoga što smo tada nazivali Istočnom Evropom bio na mračnijoj strani iza "gvozdene zavese". Danas je na kontinentu ostao još samo jedan podmukli autoritarni režim – u Belorusiji.

Kao što je danas uobičajeno da SAD nazivamo Amerikom, tako Evropom sve češće zovemo EU. Većina Evropljana danas živi u liberalnim demokratijama i uživa u blagodetima slobodnog tržišta koje nije savršeno, ali se svakodnevno usavršava.

Većina današnjih članica EU-a još pamti diktaturu. Italijanski predsednik Đorđo Napolitano još se živo seća Musolinijevog fašističkog režima. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso odrastao je u Portugalu pod Salazarovom diktaturom. Šef diplomatije EU-a Havijer Solana seća se kako se krio od Frankove policije. Od 27 šefova država i vlada koji će se u nedelju okupiti na proslavi u Berlinu, jedanaestoro je, uključujući domaćicu slavlja Angelu Merkel, do pre koju deceniju živelo u komunističkoj strahovladi. Ovaj jedinstveni projekat pokazao je čudotvornu moć tihe i postojane "promene režima", bez zaglušujuće buke tenkovskih gusenica i motora bombardera. Tvorevina jeste birokratizovana, propisi i uredbe koje na tonama hartije, u prevodu na 23 jezika, stižu iz Brisela, nisu svima najjasnije. Setimo se čuvenog propisa 1677/88 po kome prvoklasni krastavac ne sme biti zakrivljen više od deset milimetara na svakih deset centimetara, ili propisa 2257/94, po kome banana "ne sme biti abnormalno kriva", a mora biti duga bar 13,75 cm! Ipak, evropski eksperiment jedinstven je u svetu, i to jeste vredno slavlja.

No, Evropljanima to kao da više nije dovoljno. Nove generacije mir, slobodu i relativno blagostanje danas uzimaju zdravo za gotovo. Najsvežije istraživanje uglednog britanskog dnevnika "Fajnenšel tajms" pokazuje da blizu polovine građana Zapadne Evrope smatra da sada lošije živi nego ranije. Upitani šta im prvo padne na pamet na pomen EU-a, više od 30 odsto ispitanika navodi jedinstveno tržište, devet odsto ih glasa za demokratiju, dok njih 20 odsto EU poistovećuje sa birokratijom. Za utehu liderima EU-a, većina građana je i dalje na stanovištu da bi bez nje svima bilo gore.

LIDERI BEZ VIZIJE: Ono za čime Evropljani danas vape nisu ni gromoglasna obećanja, ni bombastične deklaracije. Ponajmanje je to novi ustav koji bi EU preko noći pretvorio u Sjedinjene države Evrope (floskulu koju je, gle ironije, prvi put upotrebio Vinston Čerčil pred studentima u Cirihu davne 1947), ili novi populizam kojim lideri pokušavaju da uteše uznemirene birače. Građani Unije danas vape za liderima sa jasnom vizijom o tome kakvu ulogu EU želi da ima u svetu u kome se globalizacija uveliko zahuktala. Većina Evropljana danas strahuje od terorizma. Ali, u kosti Francuza uvukao se i strah od horde "poljskih vodoinstalatera" koji će preplaviti njihovo prenatrpano tržište rada. U Italiji sa užasom gledaju na bale jeftinih krpa i krpica na kojima piše "Made in China".

Stare članice EU-a zatvaraju vrata i radnicima iz novopridošlih zemalja, a kamoli briljantnim umovima iz Azije. Ideja o evropskoj varijanti "zelenog kartona" još je u povoju. Za to vreme, najbolji odlaze tamo gde ih traže. Političari i birokrate zatvaraju oči pred krizom u koju su zapali evropski univerziteti, i pred činjenicom da oni najbistriji u sve većem broju preleću evropske naučne centre i odlaze u Ameriku na usavršavanje. Svaki treći profesor ekonomije na Harvardu stigao je iz Evrope. U Italiji, koja je članica još ekskluzivnijeg kluba G8, često je potrebno više od dva meseca da se osnuje firma, što u Kanadi traje dva, a u SAD četiri dana. U Francuskoj prosečan radnik radi 35 časova nedeljno, dok njegov kolega u Americi na radnom mestu provede duže od 40 sati. Gledano ugrubo, Evropa kaska za SAD, dok Južna Koreja, Vijetnam, Kina i Indija grabe napred krupnim koracima.

Strah i nesigurnost, koji su možda karakteristični za smenu vekova, stvaraju pogodnu klimu za jačanje desnog populizma, mesijanskih proroka poput Hajdara u Austriji, ili Le Pena u Francuskoj, koji biračima nude slatku pilulu uz koju će uplašeni moći da nastave da sanjaju snove o sjaju i blagostanju, u zamenu za lojalnost.

Ali – pet decenija je to jasno pokazalo – EU je proces bez konačnog ishodišta. U svojoj poluvekovnoj istoriji naučila je da proguta i "non" i "nei" i "no" i "nej", preživela je krizu "prazne stolice" koju je za sobom bio ostavio De Gol. Kad bi Evropa danas imala ubedljivije lidere, koji bi se sa jasnom strategijom odupirali talasu populizma koji je u dvorišta Evrope istovario voz globalizacije, budućnost bi izgledala malo jasnija, a i šampanjac bi lakše pao na prazan stomak.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---