---

Lični stav - Ravnoteža "levog" i "desnog" >

Srpska linija podele

Da su u novembru 2001. godine raspisani izbori, radikali i DSS bi bili dokusureni, a današnja politička scena i odnos snaga bi izgledao drugačije. Drugačije bi bilo i stanje u kome bi se danas Srbija nalazila

Ubrzo će se saznati kakva je tačno sudbina Plana o budućem statusu Kosova koji je Marti Ahtisari pripremio za Savet bezbednosti UN-a. Kada se to dogodi, počeće da se ozbiljno pregovara o novoj vladi Srbije. (Ozbiljni pregovori su oni na kojima pregovaraju direktno Tadić i Koštunica, a o kojima javnost zna malo ili ne zna ništa.) Znak za početak ozbiljnih razgovora daje Demokratska stranka Srbije (DSS) i Vojislav Koštunica, ali ključni akteri od koga zavisi da li će se vlada napraviti jesu Demokratska stranka (DS) i Boris Tadić. To je stranka od koje se do sada očekivalo i zahtevalo da čini ustupke. Ako DS nastavi da popušta DSS-u, vlade će biti; ako ne nastavi, ići će se na nove izbore. Za sada u javnosti postoje dve suprostavljene strategije o tome kako bi DS trebalo da se postavi kada ozbiljni pregovori počnu. Ovde će se razmotriti obe i objasniti zašto je jedna izvesnija od druge.

Prema prvoj strategiji, DS ne treba da popusti pred pritiscima DSS-a i Koštunici ne sme da ustupi mesto premijera. Za pravdanje te strategije najčešće se navodi jedno pogrešno mišljenje. Tvrdi se kako DS ima pravo na premijera zato što je dobio najviše glasova unutar "demokratskog bloka". Kao dodatak navodi se još i to da bi ustupanje mesta premijera Koštunici značilo "izigravanje volje birača". To se podupire "demokratskim pravilom" po kome u demokratskim sistemima premijera uvek ima stranka koja je osvojila najveći broj glasova. Taj argument je potpuno promašio temu. Jer, dokle god vlada proizilazi iz parlamenta iz koga je podržava većina (ma ko da je čini), dotle je ona demokratska, a volja građana nije izigrana. Nedemokratske su samo one vlade koje u parlamentu, odnosno u biračkom telu nemaju većinu, to jest one koje na vlast nisu došle izborima nego na neki alternativni način. To je jedino demokratsko pravilo koje je u ovom slučaju relevantno. Sve ostalo treba zaboraviti.

Postoji jedan drugi, ozbiljniji argument kojim se brani strategija nepopuštanja Demokratske stranke. Po njemu, DS ne treba da ustupi mesto premijera Koštunici, već treba da ide na nove izbore, jer se time dižu šanse da se nakon tih izbora formira vlada bez Koštunice. DS mora da pokaže odlučnost, ujedini se sa svim političkim snagama koje poštuju tradiciju 5. oktobra, stvori atmosferu koja je postojala u jesen i zimu 2000. godine, povuče liniju koja političko telo deli na reformatore i snage Miloševićevog režima i mobiliše građane koji su glasali protiv Miloševića (kada je za DOS glasalo oko dva miliona građana). S tom razlikom što će se ovoga puta s druge strane granice (u gubitničkom timu zajedno sa socijalistima i radikalima) naći i Koštuničin DSS.

Kao ilustraciju takvog načina razmišljanja pogledajmo kontinuum koji je predstavljen na crtežu 1.

Na krajnjoj desnoj strani kontinuuma nalaze se stranke koje su činile Miloševićev režim (SRS i SPS), do nje DSS, više levo od nje G17 plus i DS, a na potpuno levom kraku LDP i još neke manje stranke koje radikalno stoje na tradiciji 5. oktobra. Pretpostavimo da ovaj kontinuum treba da pokaže koliko je Srbija u normalnim okolnostima spremna da se reformiše, odnosno da nastavi sa onime s čime se započelo 5. oktobra. Zagovornici strategije nepopuštanja smatraju da linija rascepa treba da se povuče između DS-a i DSS-a. To, drugim rečima, znači da je biračko telo koje se nalazi levo od linije rascepa spremno na brze i radikalne promene proklamovane 5. oktobrom. Pretpostavlja se da ta strategija može da mobiliše otprilike dva miliona glasova (a u svakom slučaju malo više od milion i po ako želi da uspe), čime bi se omogućilo da se naredna vlada sastavi bez ustupaka bilo kome ko se nalazi na desnoj strani kontinuuma.

Pre nego što se kaže bilo šta o utemeljenosti ove strategije, recimo nešto i o konkurentskoj strategiji. Nazovimo je strategija kompromisa. Po njoj, linija rascepa ne prolazi između DS-a i DSS-a, već između DS-a i LDP-a. Šta je utemeljenje za ovakvo razmišljanje? Recimo da je to procena da najveći deo biračkog tela nije spreman za radikalne i brze promene koje se zagovaraju s leve strane. Da bi se zadržao na pobedničkoj strani, neophodno je naći se sa desne (konzervativne), a ne leve (radikalne) strane linije podele.

To, razume se, ne znači da na konzervativnoj strani nema razlika. Jedan deo građana, koji ne želi ništa da menja, glasaće za stranke koje su činile stari režim. Drugi deo, koji ima manje-više sličan stav, ali ima problem sa tim da se simbolički svrsta uz stranke starog režima, a istovremeno želi da živi u iluziji da se promena ipak desila, glasaće za DSS. Treći deo, u stvari, najviše odgovara duhu konzervativizma: to je deo građana koji jeste za promene, ali postepene i lagane, u kojima mu niko neće govoriti: "Ništa ne valjaš i zato moraš da izgubiš radno mesto"; "Podržavao si politiku ratnih zločina; klekni i izvini se!" Oni će glasati za DS koji momentalno stoji na toj strategiji. Takve promene su toliko spore da ponekad može da se čini kao da ih i nema. Ono što objedinjuje sve koji se nalaze sa desne strane linije rascepa jeste averzija prema riziku koji može da nastane sa brzim i radikalnim promenama.

To je sušta suprotnost onome što se nalazi na levoj strani kontinuuma. Tu se nalaze ljudi koji su spremni za brze i bolne promene i koji se lako prilagođavaju novim okolnostima i novom identitetu. Njima nije problem da prihvate činjenicu kako je neophodno suočiti se sa zločinima koji su tokom devedesetih počinjeni u njihovo ime. Zagovarači strategije kompromisa smatraju da se s druge strane linije rascepa na levom kraku kontinuuma danas nalazi manji broj građana. Evo kako taj rascep može da se prikaže na crtežu 2.

Strategija predstavljena na crtežu 2 počiva na uverenju da najveći deo građana ima otpor prema promenama. Reč "otpor" ne znači nužno da niko na desnoj strani kontinuuma ne želi da se promene dogode. Jedan deo želi promene, ali jedino ako one budu postepene i ako ne bole. To dolazi iz osnovih psiholoških i socioloških mehanizama po kojima se ponaša većina ljudi kada se suoči s problemom. Većina preferira da odlaže rešavanje problema, sve dok ih problem ne pritera uza zid. Kada se to desi, problem će rešavati polako i uz što manje štete, umesto brzo i bolno, kako je predlagano tokom 2001. godine. Da ti mehanizmi ne bi došli do izražaja, neophodno je da postoje hrabre i mudre političke vođe koje su sposobne da ih anuliraju i od ljudi izvuku spremnost za žrtvovanje. Ali takvih vođa danas u Srbiji nema. Takvo je, jednostavno, stanje stvari. To je razlog što DS smatra da je dobitna kombinacija da se nađete sa desne, a ne leve strane linije rascepa, tj. da s onim strankama koje su vam na tom kontinuumu najbliže uđete u koaliciju i popuštate koliko je razumno dok se koalicija ne formira.

Odavde dolazi da je kolicija DS–DSS sa Koštunicom na čelu izvesna. Zagovarači strategije nepopuštanja, međutim imaju još jedan kontraargument. Krajem 2000. i tokom 2001. godine većina građana bila je s leve strane linije. Jer kako bi se drugačije objasnilo to što je na septembarskim izborima 2000. godine ukupno dva miliona građana glasalo za DOS. Tada je izgledalo da je ogromna većina u Srbiji spremna da brzo i radikalno promeni Srbiju. Strategija nepopuštanja počiva na uverenju da je to i danas tako ili da bi lako moglo da bude tako samo kada bi se DS pokazao kao beskompromisan. Ali ključno pitanje za razrešenje ove dileme je – da li je to danas zaista tako?

Događaj od 5. oktobra i atmosfera koja je trajala narednih godinu dana može da se protumači kao ponašanje koje važi u vanrednim okolnostima. U takvim okolnostima jeste bilo moguće postaviti temelje za dublje i brže promene. Sada smo, međutim, u normalnim okolnostima. Peti oktobar je bio izazvan Miloševićevim pokušajem da ukrade glasove. Zašto bi se automatski mislilo da protivljenje krađi glasova istovremeno znači i pristanak na gubitak radnog mesta, saradnju sa Hagom, privremeno srozavanje životnog standarda, gubitak privilegija i mogućnost da se ništa ne radi, a i dalje drži radno mesto? Ko god zagovara strategiju kompromisa, po kojoj je celishodno naći se na delu kontinuuma koji biračima nudi postepene i bezbolne promene (a ponekad i odsustvo promena), smatra da je momenat kada su se DSS i Koštunica mogli baciti sa gubitničke strane linije rascepa prošao. Ili da barem danas nije takav momenat. Postojala je jedna prilika posle 5. oktobra kada je to moglo uspešno da se uradi – 21. novembra 2001. godine, kada su štrajkovale "crvene beretke". Tada je bila poslednja šansa da se pobeda koja je izvojevana 5. oktobra spasi, a svi oni – kao Koštunica i DSS – koji su se tu našli iz nužde ili slučajno bace na desni, gubitnički krak kontinuuma. Da su u novembru 2001. godine raspisani izbori, radikali i DSS bi bili dokusureni, a današnja politička scena i odnos snaga bi izgledao drugačije. Drugačije bi bilo i stanje u kome bi se danas Srbija nalazila.

Kao što znamo, to se nije desilo. Danas ima nekoliko objašnjenja zašto. Verovatno je najprihvatljivije ono po kome je ključan čovek – kome danas mnogi s pravom pripisuju vanserijske sposobnosti – koji je to mogao da uradi nije za tako nešto imao hrabrosti. Ili možda nije mogao, jer tadašnja njegova stranka i vlada koju je vodio za to nije imala kapaciteta. Ili možda zato što ni tada za tako nešto nije bio momenat. Bilo kako bilo, ako on nije imao hrabrosti da još jednom učestvuje na izborima gde bi se odlučivalo između "nas i njih" kada je za to bio momenat, Boris Tadić i današnji DS mogu s pravom da se zapitaju zašto se to od njih zahteva danas kada se čini da je taj momenat prošao.

Nedavno je jedan advokat koji zastupa oštećenu stranu u sudskom procesu ubistva Zorana Điniđića rekao da srbijansko društvo danas nema snage da se suoči sa celom istinom o ubistvu premijera. Pre njega je isto to, samo pokušavajući da objasni zašto Mladić još nije u Hagu, rekao šef Državne bezbednosti. Obe ličnosti nalaze se na suprotnim stranama linija podele u bilo kojoj varijanti kontinuuma predstavljenim na crtežima u ovom tekstu. Kad se to primeni na pregovore oko formiranje nove vlade Srbije, može da se kaže kako današnje srbijansko društvo, zajedno sa svojim političkim vođama, nema snage da se menja brže i dublje. Takvo je, čini se, stanje stvari.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---