---

Zagrebački forum i Panevropski naftovod >

Balkanski energetski most

Posle skoro petogodišnjih priprema, analiza i pregovora, u Zagrebu je svečano potpisana multilateralna Deklaracija o Panevropskom naftovodu Konstanca–Trst (cevovodu poznatom pod engleskom skraćenicom PEOP) u kojoj se daje politička podrška ovom velikom projektu

Pismeni izraz interesa za "južni energetski most preko Balkana" od crnomorskih luka, u koje stiže kaspijska i uralska nafta, do Transalpske mreže naftovoda (TAL), na koju bi se na terminalu kod Trsta (po sistemu cev na cev) priključio PEOP, konačno je srećno usaglašen u okviru Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi (SEECP). Zanimljivo je primetiti da je SEECP svojevrstan nastavak poznatog Pakta o stabilnosti, kome postupno ističe rok, ali se od njega razlikuje po tome što nije bukvalno nametnut od sila van regiona, nego je izvorno iniciran od samih balkanskih država (utemeljen je u Sofiji, 1996. godine), pre svega u funkciji njihovog pridruživanja Evropskoj uniji.

Do poslednjih dana proteklog marta bilo je neizvesno hoće li Deklaraciju o PEOP-u potpisati i Slovenija, koja je pre godinu dana, takođe u poslednji čas, odložila u Trstu već zakazano potpisivanje Memoranduma o razumevanju država zainteresovanih za naftovod. I sada se, izgleda, Janšin kabinet dugo kolebao da li da potpiše ovaj multilateralni dokument, koji je, naravno, manifestnog karaktera i, sam po sebi, ne nameće efektivne obaveze državama potpisnicama. Prema pisanju ljubljanskih i zagrebačkih novina, ključnu ulogu u lobiranju za slovenački pristanak na PEOP odigrao je Henri Oven, navodno blizak samoj porodici američkog predsednika Džordža Buša, a i, što se čini još važnijim, energetskim džinovima – Dženeral elektriku, Čajna nešenel oil korporejšnu, Ševron Teksaku i Britiš petroleumu. U stvari, u ovim napisima je u suštini nabrojan niz potencijalnih, bolje reći poželjnih investitora u gradnju PEOP-a, za koju bi trebalo okupiti kapital težak najmanje 2,2 milijarde dolara (a neki eksperti smatraju i čitave 4,2 milijarde dolara, kada se građevinskim radovima pridruže svi ostali troškovi aktiviranja cevi ukupno duge blizu 2000 kilometara, od čega treba izgraditi preko 1300 kilometara).

CILJANJE TRŽIŠTA: Dobri beogradski poznavaoci skrivenog diplomatskog natezanja oko potpisa Janšine vlade na dokument dobre volje za PEOP, međutim, smatraju da je uloga profesionalnog lobiste Ovena dramatizovana i da je na iznenadno priključivanje Slovenije balkanskom energetskom mostu najviše uticao pritisak iz Brisela, jer se ovaj projekat južnog naftovoda Starog kontinenta ne može posmatrati mimo interesa Evropske unije da na neki način "parira" drugim kopnenim linijama snabdevanja Mediterana sirovom naftom iz Rusije, a tankeri na Sredozemlju nude se ne samo evropskim nego svim svetskim kupcima. U stvari, mogla bi se čak postaviti hipoteza da je ovaj diplomatski korak ka PEOP-u u Zagrebu, učinjen i kao jedan od mogućih odgovora na druge međunarodne akcije i projekte koji idu za tim da se kopnom zaobiđu sve zagušeniji moreuzi Bosfor i Dardaneli, te da se preko Balkana (pretežno) ruska nafta doturi do neke od eksportnih luka na Mediteranu, za šta je Evropa manje zainteresovana i od Rusije i od naftnih džinova u SAD (koji diriguju najvećim delom svetskog tržišta nafte).

U tome je, zapravo, i razlika između projekta PEOP i projekta naftovoda Burgas–Aleksandropulos, koji je, inače (bar što se tiče dokumentacije), već dospeo do faze kada za njegovu izgradnju postoje sve odluke, pa i nedavni svečani potpis ruskog predsednika Vladimira Putina dat u Atini. No, da li je definitivno obezbeđen i potreban finansijski kapital za ovaj krupni projekat – to je već drugo pitanje, na koje se obično odgovor dobija samo na najvećim svetskim novčanim berzama. Kao što je poznato, u vlasništvu nad budućim naftovodom Burgas–Aleksandropulos Rusija je tražila i dobila 51 odsto, a Bugarska je projektu pristupila tek kada je dobila pravo da svoju četvrtinu može preprodati (Amerikancima).

Pojednostavljeno, PEOP ne izvodi kaspijsku (dakle ne samo rusku) sirovu naftu na svetsku pijacu, to jest neće je ponovo pumpati u tankere, na primer na Jadranu, kako bi se dalje prodavala na moru i okeanima, nego će biti direktno spojen sa već postojećim cevovodima za snabdevanje rafinerija u Evropskoj uniji. Njegovo tržište će biti ciljano evropsko.

Imajući, očigledno, na umu sve mnogostruke ne samo ekonomske, nego i političke reperkusije Deklaracije o PEOP-u, organizatori zagrebačkog balkanskog energetskog skupa naslovili su ga prilično rogobatno: "Jugoistočna Europa – energetski most između Rusije, Mediterana, kaspijske i bliskoistočne regije i Europske unije". Kad se bolje pogleda ovaj naslov, oni koji nisu diplomatski profesionalci, uočiće da je tu sve nabrojano (da se niko ne naljuti), pa da otuda treba biti oprezan prilikom prognoziranja konačne sudbine ovog projekta – zbog uopštenosti i u pogledu potencijalnih isporučilaca sirove nafte, i u specifikaciji zainteresovanih kupaca te nafte.

POROĐAJNE MUKE: Istina, ne može se reći da su pripreme za PEOP vremenski duže i sporije od sličnih projekata u svetu i na Balkanu, pa da on, u tom smislu, ima manje izgleda za skoru realizaciju. Faza pregovaranja i stvaranja institucionalnih pretpostavki, kao i neophodnog usaglašavanja zakonskih okvira predstavlja najdužu fazu realizacije ovakvih projekata. Zato Slobodan Sokolović, pomoćnik ministra energetike Srbije, koji je naš član međudržavnog komiteta za PEOP od njegovog osnivanja, ističe da je veoma dobro što je ovom ministarskom izjavom otvoren prostor za dalje usaglašavanje pet država u akcijama koje bi vodile izgradnji naftovoda, pa i osnivanju međudržavne kompanije koja bi se tim bavila.

Zbog svega toga podsetimo kroz šta je PEOP već prošao. Počelo je potpisivanjem ugovora između predstavnika hrvatske vlade i USTDA agencije o izradi studije opravdanosti izgradnje naftovoda Konstanca–Omišalj–Trst (CPOT naftovod) u avgustu 2002. godine. Potom je o toj ideji, u septembru iste godine, u Bukureštu potpisan protokol između Hrvatske, Rumunije i Srbije, pa je na osnovu INOGATE okvirnog sporazuma stvoren osnovni pravni i finansijski okvir za početak aktivnosti na PEOP projektu. Na osnovu tog protokola, u junu 2003. godine, formiran je Međudržavni komitet za praćenje realizacije projekta. Te iste godine, u decembru, formirano je savetodavno telo International Advisory Board (IAB), koje je sledeće dve i po godine bilo finansirano od strane Međunarodne finansijske korporacije (IFC).

U periodu 2003–2006. godine, ovaj projekat je prolazio kroz različite faze. HLP Parsons studija o CPOT naftovodu pokazala je tehničku i ekonomsku opravdanost izgradnje naftovoda kapaciteta 41,5 miliona tona godišnje na pravcu Konstanca–Omišalj, sa krakom prema Trstu, ali ona nije dala pouzdane podatake o potrošnji nafte u zoni potencijalnog tržišta. Procenjeni godišnji izvoz od 15 miliona tona sirove nafte preko luke Omišalj, kao i pet miliona tona potrošnje preko terminala u Trstu, nisu, i pored predračunske ekonomske opravdanosti, bili naročito atraktivni da privuku pažnju investitora. Istovremeno, pojavljuje se ozbiljno osporavanje ideje naftovoda kod "zelenih" nevladinih organizacija u Hrvatskoj i Sloveniji. Taj otpor nastavio se na prethodni žestok otpor ideji povezivanja luke u Krku sa čuvenim naftovodom Družba (Rusi, inače, i dalje "pritiskaju" Hrvatsku da prihvati ovaj projekat, koji je nazvan Družba-Adrija). Osnovni protiv razlog koji su isticali zeleni kod oba projekta bilo je korišćenje luke Omišalj kao eksportne luke, pošto u tom slučaju tankeri moraju pre tankovanja nafte da ispuste prljave balastne vode iz svojih utroba (u zoni Kvarnera), a one su neizbežan teret praznih brodova na njihovom putu do luke utovara (kad je luka samo uvozna, ekološki rizici su daleko manji).

EVROPSKI PROJEKAT: Imajući to u vidu, Međudržavni komitet je u novembru 2004. godine u Bukureštu promenio koncepciju, trasu i naziv projekta. Naime, usaglašeno je da trasa naftovoda ide u terminal kod Trsta (a ne na Krk) i da se tamo obezbedi direktna konekcija sa postojećom evropskom mrežom (TAL naftovodima), te da promenom naziva izrazi svoju punu evropsku orijentaciju. Naime, prethodna trasa CPOT naftovoda u suštini se zasnivala na konceptu eksporta Tengiz nafte za američko tržište. Nova trasa naftovoda, kako se počelo isticati, u potpunosti potvrđuje da je PEOP deo evropske mreže naftovoda, odnosno evropski deo energetske infrastrukture koja je "pretpostavka energetske sigurnosti Evrope".

Inače, predloženi koridor PEOP naftovoda preko Balkana u velikoj meri prati postojeće koridore rumunske mreže naftovoda, trasu bivšeg Jadranskog naftovoda na teritoriji Srbije, odnosno Janafa na teritoriji Hrvatske. Da je ta "promena koncepcije" bila podržana iz Brisela vidi se i po tome što je Evropska unija, kroz Phare program, odobrila Vladi Rumunije 2,1 milion evra za izradu detaljne studije trase PEOP-a na teritoriji ove države. Projektni zadatak ove studije obuhvatio je i detaljna istraživanja potencijalnog apsorpcionog kapaciteta evropskog tržišta.

U februaru 2005. godine, u Bukureštu, Hill International Consortium predstavio je rezultate ove studije, prema kojoj je analiza tržišta pokazala da je prethodna procena o maksimalnom kapacitetu naftovoda od 45 miliona tona sirove nafte godišnje u stvari samo minimalni scenario i da je kapacitet naftovoda od 60 miliona tona godišnje, sa gledišta ekonomičnosti, najoptimalniji kapacitet PEOP naftovoda. Ova ocena zasniva se na projekcijama raspoloživih količina sirove nafte u lukama Crnog mora, kao i na projektovanoj potrošnji sirove nafte u gravitirajućem području Centralne Evrope posle 2020. godine. Istovremeno, procenjeno je da će posle 2020. godine izvoz sirove nafte iz luka Crnog mora zahtevati dodatne kapacitete transporta između 130 i 190 miliona tona sirove nafte na godišnjem nivou, ako se ima u vidu da je maksimalni kapacitet transporta kroz Bosfor na nivou od 80 miliona tona nafte godišnje.

Prema mišljenju iznetom u spomenutoj analizi, ekonomičnost PEOP-a ne zavisi od izgradnje i kapaciteta alternativnih balkanskih i drugih naftovoda koji bi zaobilazili Bosforski moreuz, što će reći iznosi se tvrdnja da PEOP i ovi nafovodi nisu konkurentni, već mogu biti i kompatibilni, kako po kapacitetu tako i po gravitirajućim tržištima. U tom smislu ističe se da projektovani kapaciteti naftovoda Burgas–Aleksandropulos (35 miliona tona godišnje) i Burgas–Valona (37,5 miliona tona godišnje) u optimističkom scenariju nisu u mogućnosti da obezbede potrebni kapacitet za transport raspoloživih količina sirove nafte u crnomorskim lukama do Mediterana (a pri tom drugi pravci i ne ciljaju samo evropsko tržište).

PITANJE NASLEĐA: Na Petom zasedanju Međudržavnog komiteta koje je održano u maju 2005. godine proširen je sastav komiteta sa predstavnicima Italije i Slovenije, jer je te godine postala aktuelna ponuda italijanske grupe privatnih investitora za formiranje kompanije koja bi trebalo da razvije predinvesticionu studiju, važnu za privlačenje potencijalnih investitora. No, oni su za male pare tražili prevelika prava u budućem naftovodu. Zatim je došlo do spomenutog odustajanja Slovenije, u proleće 2006. godine, u završnoj fazi pred zakazano potpisivanje Memoranduma o razumevanju u Trstu. Tehnički i ekonomski PEOP može da zaobiđe teritoriju Slovenije, da se cev položi po dnu međunarodnih voda u Tršćanskom zalivu, pa ona izlaskom iz projekta praktično ne smanjuje ekološke rizike (jer umesto kopna, može biti ugrožena njena obala), a gubi mogućnost uticaja na njegovu realizaciju (zato se, valjda, sada i vraćaju PEOP-u).

Ima i drugih tipično eks-jugoslovenskih opasnosti koje mogu da ugroze stabilnost "balkanskog energetskog mosta" i one su upravo ovih dana izronile na površinu. Povod im je dala nedavna zvanična izjava iz Sarajeva da Federacija Bosne i Hercegovine po osnovu jugoslovenskog nasleđa polaže pravo na trećinu vrednosti nekadašnjeg Jugoslovenskog naftovoda (Juna), koji je kasnije u Hrvatskoj preimenovan u Jadranski naftovod (Janat), pošto su osnivači June 1974. godine bili INA, Naftagas i Energoinvest.

Na ovu izjavu pre neki dan reagovao je visoki funkcioner Ministarstva gospodarstva Hrvatske Željko Tomšič, koji je ustvrdio da su osnivači June uplatili samo oko šest odsto od ukupne veličine investicionog kapitala, te da je Jadranski naftovod otplatio osnivačima iz BiH i Srbije ono što je bio dužan, te da sam vraća stare međunarodne zajmove za izgradnju naftovoda. Uz to, dodao je i ocenu da je neprihvatljiv srpski stav da se pitanje imovine nekadašnjeg novosadskog Naftagasa na teritoriji Hrvatske mora rešavati u paketu sa hrvatskim potraživanjima od Elektroprivrede Srbije, povodom finansijskih ulaganja u termoelektranu u Obrenovcu i prateći rudnik.

Na drugoj strani, istog dana, na sednici Skupštine NIS-a a.d. u Novom Sadu (29. marta) doneta je odluka da se Vladi Srbije uputi "predlog da menadžment kompanije započne sa preduzimanjem svih potrebnih radnji koje će obezbediti povraćaj imovine ove kompanije koja se nalazi na teritoriji Republike Hrvatske". Kako se ističe u saopštenju sa ove sednice, istovremeno je rešeno da se zaštite svi interesi NIS-a a.d. i u Jadranskom naftovodu, kao projektu koji je izgrađen sredstvima kompanija sa prostora bivše SFRJ, uz učešće i preduzeća iz Srbije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---