---

Astronomska opservatorija >

Ćudljivo nebo iznad kote 253

Na 120. godišnjicu postojanja, najstariji naučni institut u Srbiji je podmlađen i okrenut uspešnim teorijskim istraživanjima. U međuvremenu, institut održava Veliki refraktor i gradi astronomsku stanicu na planini Vidojevici

Na vrhu zvezdarske šume, iznad okretnice autobusa sa linije 65, tamo gde strma Volgina ulica izbija na zeleni plato, kraj reda poludovršenih, nejednakih kuća, koje se spuštaju niz padinu ka reci, iza drvenih stolova za izletnike, žbunja i igrališta za boćanje, nalazi se tihi ulaz u beogradsku Astronomsku opservatoriju, sa grbom i prepoznatljivim natpisom Omnia in numero et mensura.

Podignuta na koti 253, jednoj od najviših tačaka Beograda, opservatorija je najstariji naučni institut u Srbiji. Nekada, dok grad dotle nije bio stigao, ovo brdo se zvalo Veliki Vračar. Upravo zbog toga što je na njemu podignuta prva srpska opservatorija, brdo je vremenom prozvano Zvezdara, što je odavno postalo ime za tamošnju beogradsku opštinu.

I dalje na njenom vrhu, Astronomska opservatorija Beograd će 7. aprila, dva dana po izlasku ovog broja "Vremena", napuniti 120 godina postojanja, što će biti povod za razne manifestacije, naučne skupove, specijalna astronomska izdanja i sveukupno preispitivanje uloge astronoma u oblikovanju kako srpske nauke tako kulturne i ratne istorije Srbije, koja, inače, prema opservatoriji uopšte nije bila blaga. Pripremajući se za godišnjicu, astronomi su, između ostalih aktivnosti, otvorili svoja vrata i reporterima "Vremena".

MRAK ISPOD REFLEKTORA: Iza ograde opservatorije, na površini od 4,5 hektara, iz parka prepunog rastinja, među stazama bez uličnih lampi izviruje sedam astronomskih paviljona u kojima su smešteni teleskopi i razni drugi instrumenti. Dugu ogradu oko astronomskog parka opasuje uski asfaltni put sa koga se ka severu otvara vidik na Dunav. Na drugoj strani je zvezdarska šuma, prijatno mesto gde danju borave porodice sa decom, šetači i rekreativni sportisti, ali koje noću posećuju razne "čudne" osobe još čudnijih sklonosti.

Upravo u to doba, astronomi u opservatoriji, u potpunom mraku osmatraju nebo i vrše merenja čiji uspeh zavisi od sve većeg, takozvanog svetlosnog zagađenja neba. Međutim, ponekad im društvo prave članovi lokalnog boćarskog kluba koji za noćne partije neposredno uz ogradu opservatorije, koriste ni manje ni više nego – reflektor obešen u krošnji stabla, uništavajući mrak i ometajući naučna merenja.

Mada su astronomi u dobrim odnosima sa komšilukom, taj bizarni detalj možda najbolje osvetljava 120 godina istorije opservatorije. Posle uništavanja opreme u Prvom i Drugom svetskom ratu, požara tokom NATO bombardovanja, politički postavljanih direktora, spletki, zanemarivanja, izgradnje naselja u blizini, odlaska mladih stručnjaka i potpunog osiromašenja devedesetih, na kraju, naučni rad astronoma u ovoj ustanovi sputavaju i lokalni boćari.

No, beogradska opservatorija je ipak uspela da ostane najveća astronomska ustanova u regionu, a otkako se, uz podršku Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine, prešlo na izdašnije projektno finansiranje i sa dolaskom novog rukovodstva u poslednjih pet godina, situacija je značajno poboljšana – podmlađen je istraživački kadar, instrumenti se održavaju, veze sa svetskim astronomskim ustanovama nikad nisu bile bolje, a po broju objavljenih, pre svega teorijskih radova, ova institucija je izbila među vodeće u Srbiji.

Zbog takozvanog svetlosnog zagađenja, sama posmatranja sve se ređe obavljaju na Zvezdari, ali se opservatorija "uklopila u međunarodnu saradnju" kako bi astronomi dobili pristup velikim svetskim teleskopima koji daju kvalitetne rezultate. Između ostalih, naši astronomi svakih par meseci nekoliko večeri koriste veliki teleskop u Bugarskoj, raspolažu i resursima Evropske unije na Kanarskim ostrvima i u Čileanskim Andima.

"Nebo nam je bar svima zajedničko", rekao je za "Vreme" doktor Zoran Knežević, direktor Astronomske opservatorije Beograd, koji je i sekretar komiteta za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije, što je najviša funkcija koju ima jedan naš naučnik u međunarodnoj zajednici astronoma. Pored toga, Knežević je jedan od retkih živih ljudi u Srbiji po kome jedan asteroid nosi ime (vidi okvir).

"Ove godine zapravo slavimo tri jubileja", objasnio je Knežević, navodeći kako se u 2007. godini, uz 120 godina od osnivanja, navršava 75 godina od preseljenja na sadašnju lokaciju na Zvezdari, ali i 150 godina od rođenja Milana Nedeljkovića, prvog direktora opservatorije i pionira srpske astronomije.

MALA ASTRONOMIJA: Mada su prva naučna otkrića na teritoriji Srbije bila astronomska, sa osamostaljenjem od Turske, ova nauka se nije razvijala brzo poput fizike, matematike, građevinarstva i medicine. "Moreplovstvo, premer zemlje i određivanje i održavanje tačnog vremena, te glavne primene ‘kraljice nauka’ devetnaestog veka, nisu bile od značaja za Srbiju toga vremena", napisao je astronom Jovan L. Simovljević u članku "Astronomija do 1947. godine".

Astronomija je značajno oživela tek pošto se naučnik Milan Nedeljković (1857–1950), 1884. godine vratio iz Francuske gde je kao državni stipendista bio na studijama. Nedeljković ubeđuje tadašnje vlasti i pokušava da osnuje opservatoriju, da bi mu to uspelo 1887. godine. Dekretom ministra prosvete Kraljevine Srbije, 25. marta po julijanskom, to jest 7. aprila 1887. godine po gregorijanskom kalendaru, osnovana je Astronomska i meteorološka opservatorija Velike škole. Njen prvi upravnik je Milan Nedeljković, koji na tom mestu ostaje do 1924. godine.

Opservatorija je prvobitno bila smeštena u porodičnoj kuća Ernesta Gajzlera na Vračaru. Kasnije je preseljena u zgradu u Karađorđevom parku, gde je danas Republički hidrometeorološki zavod. Zanimljivo je da su na Vračaru zbog toga u to doba otvorene kafane Velika i Mala astronomija.

Međutim, primarni zadatak ove ustanove nisu bila astronomska istraživanja. "Sam Nedeljković se više bavio meteorologijom nego astronomijom", rekao je Zoran Knežević. Inače, Nedeljković je 1899. godine bio smenjen zbog političke nepodobnosti, ali ga je kralj Aleksandar ipak vratio na to mesto godinu dana kasnije. U tom prekidu, opservatorijom je upravljao drugi veliki astronom tog doba, Đorđe Stanojević (1858 –1921), prvi srpski astrofizičar, a kasnije i rektor Univerziteta, između ostalog zaslužan i za elektrifikaciju Beograda..

Tokom okupacije u Prvom svetskom ratu, direktor postaje Viktor Konrad iz Beča. Pri povlačenju iz Beograda, Austrijanci uništavaju sve instrumente u opservatoriji. No, posle rata, Nedeljković pokreće novu inicijativu – da se astronomska opservatorija odvoji kao posebna ustanova, a da se kroz naplatu ratnih reparacija nabave naučni instrumenti koje Srbija nije mogla sama da kupi. Dozvolu za nabavku Nedeljković dobija od Ministarstva vojske i mornarice u maju 1922. godine i odmah kreće u Nemačku.

Posle odlaska u penziju profesora Nedeljkovića, upravu nad ovom opremom i opservatorijom preuzima astronom Vojislav V. Mišković (1892–1976). Zahvaljujući njegovom zalaganju, grad Beograd daje opservatoriji lokaciju na koti 253, gde 1930. godine počinje izgradnja prva četiri paviljona. Nova opservatorija se otvara 1932. godine, u nju se donose instrumenti koje je nabavio Nedeljković i tada, pod upravom Miškovića na njoj počinje intenzivan naučno-istraživački rad.

Zanimljivo je da je kompleks Astronomske opservatorije tada izgrađen po projektu češkog arhitekte Jana Dubovija, koji je bio član grupe arhitekata modernista. Upravna zgrada je jedna od prvih modernističkih građevina u Beogradu i danas je zaštićena kao spomenik kulture.

Međutim, tokom Drugog svetskog rata, opservatorija je opet pretrpela veća oštećenja. Posle rata su paviljoni obnovljeni, a pored postojeća četiri, izgrađena su još tri. Sa dolaskom devedesetih, astronomija je u potpunosti zanemarena, nije bilo sredstava, instrumenti nisu obnavljani i vrlo su slabo održavani, a većina mladih astronoma je napustila zemlju. Tokom NATO bombardovanja, jedna jedinica Vojske Jugoslavije bila je smeštena u opservatoriji; srećom, opservatorija nije bombardovana, ali je u paviljonu gde su vojnici odložili opremu došlo do požara i stradao je jedan teleskop koji nikad nije obnovljen.

VELIKI REFRAKTOR: Od 2002. godine postignuti su značajni pomaci u standardu i radu opservatorije – primljeno je više od deset mladih istraživača, instrumenti su dovedeni u radno stanje, a broj naučnih radova je počeo da raste. Ovu svoju godišnjicu opservatorija dočekuje u uzletu, mada se naslage istorije vide na svakom koraku. Sadnice koje su posađene još prilikom izgradnje, danas su se pretvorile u pravu šumu oko upravne zgrade opservatorije. Tridesetak metara od nje nalazi se veliki beli paviljon sa sfernim krovom u kome je smešten najveći teleskop u Srbiji – Veliki refraktor.

Iznad ulaza se nalazi reljef koji prikazuje Helija, boga Sunca, a hodnik dalje vodi do velike, okrugle prostorije u kojoj se nalazi masivno postolje teleskopa. Tri metalna stepeništa vode do drvenog pokretnog poda koji se velikim mehanizmom sa lancima i zupčanicima pokreće zajedno sa sfernim krovom paviljona. Na postolju koje izlazi iznad ovog poda, nakošeno stoji Veliki refraktor, debela metalna tuba duga deset metara koja je usmerena ka trenutno zatvorenom otvoru na sfernom krovu. Na vrhu je veliki objektiv, a na dnu, ispod okulara, vide se razni instrumenti. Ovde se danas, inače, postavljaju CCD kamere, pomoću kojih se snimaju nebeska tela koje teleskop prethodno uveličava.

Mada su zidovi u paviljonu sveže okrečeni i ofarbani, a Veliki refraktor se i danas uspešno koristi za posmatranje tela u Sunčevom sistemu, stara stolica za osmatranje i neki delovi opreme podsećaju na muzejske eksponate, što na neki način ovi instrumenti i jesu. Veliki refraktor je u posedu opservatorije još od njenog preseljenja na sadašnju lokaciju 1932. godine. Tada ga je Milan Nedeljković poručio od nemačke firme "Zeiss", a troškovi njegove izgradnje su plaćeni kao ratna odšteta iz Prvog svetskog rata. U to doba gigantski instrument donet je na Zvezdaru u delovima gde je spojen i postavljen u svoj paviljon.

"On je po prečniku objektiva i danas jedan od najvećih refraktora u ovom delu Evrope", rekao je za "Vreme" doktor Milan Ćirković, astrofizičar koji nas je proveo kroz astronomski park i objasnio da se na ovom teleskopu tokom 75 godina rada došlo do mnogo važnih otkrića, ali "da se ne može tvrditi kako su bila epohalna".

Teleskopi se inače dele na dva tipa, reflektore i refraktore, već prema tome kako uvećavaju likove zvezda. Veliki refraktor ima prečnik objektiva 65 centimetara i od njega su veći samo refraktori sa prečnikom 120, 100 i 80 centimetara kakvih ima samo nekoliko u Evropi. Ovaj broj zapravo određuje koliko svetlosti teleskop može da primi i fokusira, što je presudno za dobru vidljivost. Žižna daljina Velikog refraktora je 10,55 metara.

Malo niže od Velikog refraktora na pločniku se može videti solarni časovnik bez gnomona. Milan Ćirković kaže da je u planu njegova restauracija i desetak metara dalje pokazuje mali refraktor u takozvanom Sunčevom paviljonu. Ovde se vrlo intenzivno obavljaju merenja aktivnosti i osobina Sunca, kojima rukovodi dr Ištvan Vince, jedan od najiskusnijih domaćih astronoma. S druge strane se nalazi paviljon sa astrografom, gde se posmatraju mala nebeska tela i gde je tridesetih godina došlo do niza značajnih otkrića asteroida (vidi okvir). Pored ovih, u opservatoriji postoji automatski teleskop sa objektivom od 40 centimetara za praćenje tranzita Venere, a pri dnu parka se nalaze instrumenti Matematičkog fakulteta koji služe za nastavu studenata.

U opservatoriji i danas postoji Časovna služba koja se nekad brinula o određivanju tačnog vremena, ali budući da su preko interneta svima dostupni podaci sa atomskih časovnika, njena uloga je danas prilično zanemarena. "Malo ko u Srbiji misli da mu je potrebno tačno vreme", rekao je Ćirković, navodeći kako danas vlada veća zbrka u merenju vremena nego pre sto godina, a da se satovi na televizijama razlikuju i za po nekoliko minuta.

NEBESKO ZAGAĐENJE: Opservatorija ima tri odeljenja – za astrofiziku, dinamičku astronomiju i astrometriju. Pored pratećeg osoblja, trenutno u njoj radi 38 aktivnih astronoma istraživača, koji realizuju osam naučnih projekata.

Teorijska istraživanja su, naravno, najaktivniji segment rada opservatorije, a u njoj se proučavaju nebeska mehanika, planetologija, dinamička astronomija, zvezdani i galaktički sistemi, astrofizika i kosmologija. "Po broju astronoma u odnosu na populaciju, mi smo u znatno boljem položaju nego zemlje okruženja. Popravili smo starosnu strukturu", rekao je Milan Ćirković, objašnjavajući da je dolaskom mladih istraživača pre nekoliko godina, raspodela po godinama "postala bimodalna".

Međutim, pored istraživača i pratećeg tehničkog i administrativnog osoblja, u krugu opservatorije žive i građani koji nemaju nikakve veze sa astronomijom. U paviljonima opservatorije postoje stanovi koji su bili namenjeni astronomima dok je opservatorija bila daleko od grada, ali su potom bili izdati građanstvu i sada su u vlasništvu stanara. "To je neprirodna simbioza profesionalnih astronoma i stanovnika", rekao je direktor Zoran Knežević, dodajući da to ipak nimalo ne ometa istraživanja.

"Grad se prirodno sve više širi, raste kvalitet osvetljenja, svetlosno zagađenje je sve veće i mi tu ništa ne možemo. Mada i danas spada u vrhunske teleskope u svojoj klasi, vreme je pregazilo Veliki refraktor. S vremenom će u penziju i od njega će biti napravljen muzej", objasnio je Knežević, navodeći kako je danas svuda u svetu normalno da se opservatorije podižu daleko od naselja.

Prateći svetsku praksu, Astronomska opservatorija trenutno podiže jedan svoj teleskop daleko od naseljenih mesta, na planini Vidojevici kod Prokuplja. Ovde se, na nadmorskoj visini od 1150 metara gradi mala astronomska stanica. "U potrazi za dobrim astroklimatskim uslovima, išli smo po celoj Srbiji", rekao je Knežević, objašnjavajući da su najviši planinski vrhovi neupotrebljivi za postavljanje teleskopa zbog turističkih objekata, a da na drugim mestima postoje avionski koridori, dok su uslovi na Vidojevici optimalni.

U direktorskoj kancelariji visi mapa Srbije sa dve obeležene lokacije – Zvezdarom i Vidojevicom. Sedeći ispod nje, Knežević je naveo da će, kad bude dovršena, stanica na Vidojevici ispunjavati tri zadatka i služiti za posmatračke aktivnosti koje budu moguće sa raspoloživom opremom, za obuku mladih astronoma kojima je neophodno iskustvo da bi kasnije dobili vreme na velikim teleskopima, kao i za nastavu studentima.

"Astronomija je skupa nauka", istakao je Knežević, dodajući da sredstva uložena u nju nikad nisu uzaludno potrošena, jer za razliku od drugih disciplina, astronomska oprema uvek daje nove rezultate. "U svemiru uvek ima nešto novo", zaključio je Knežević. Astronomska opservatorija, ustanova iz koje se pruža naš pogled ka nebu, predstavlja reprezentativnu nacionalnu tekovinu. Zbog novih saznanja, ali i zbog svih nedaća kroz koje je prošla, u budućnosti ne sme ponovo biti zanemarivana.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---