Tri stvari

maja kaluđerović

Zamišlja se koješta, u mladim danima.

Pitanje zdravlja sasvim je trivijalno, ne postavlja se ni u jednom scenariju koji umišljamo da zaslužujemo, u zoni je posvemašnje nedokučivosti, nesagledivosti, nepojamnosti.

Pitanje novca proveje katkad, mada sasvim usput, i pozdravlja se klimoglavom, u smislu: dobro nam došli, novci, evo baš smo vas očekivali, nismo ni sumnjali da ćete stići i to u iznosu dovoljnom za zadovoljenje najosnovnijih potreba: egzotična putovanja, pristojno popunjen ormar i punu biblioteku, za početak.

Pitanje ljubavi je, rekla bih, vazda bilo na prvom mestu – najveća nepoznanica, osnov na kom se čitava budućnost gradi ili slama. Pitanje budućeg životnog partnera, pitanje međusobne podudarnosti, razdaljina uspešno prevaljenih, izazova uspešno prevladanih i, konačno, pitanje dugogodišnjeg zajedništva iz kojeg se rađa lep i nadaren porod, pa se lagano uvećava imetak i zadovoljno i spokojno ulazi u srednje godine, od kojih se dalje ni u mašti ne odmiče ka nezamislivim zabranima sumornog i pažnje nedostojnog starenja.

No protok vremena donosi kojekakva iznenađenja. Desi se da se pokoja krta država razbije u paramparčad, desi se da se plate primaju u zamrznutoj peradi i mleku u prahu, desi se da padne pokoja bomba pa četvorogodišnjem detetu kažete da grmi, desi se sve to i prođe. Bude lepših dana. Nova se deca rađaju, babe i dede sele se u manje stanove, odrasla im se deca kuće, ponekom posao dobro krene, prodaju se znanje i umeće i tako se zarađuje, ne pilićari se naokolo u burazerskim poduhvatima.

Vreme počne da se skuplja; od ponedeljka do nedelje nema više punih mesec dana – kao onomad dok smo bili školarci – prođe nedeljica za dan, pa i kraće. Život se pretvori u radnu akciju, brak u zajednički mirotvorački poduhvat, ali ono prijatelja što se nije raselilo je tu, odani su i spremni na večerinke uz crno vino, deca se druže i nema značajnih pritužbi, makar ne za onog koji ne dopušta da ga obeshrabre detalji.

Dakle, ljubav smo našli, to je stvar svršena, nema se šta dalje sitničariti ni pridikovati. Para ima koliko ima, bude više, bude manje, ne za redovne obilaske drugih vremenskih zona, ali do Grčke i Turske se dobaci, srećni smo.

Ali na zdravlje se i dalje računa bespogovorno, takoreći implicite; dopre pokoji glas da se ovaj ili onaj ne oseća baš najbolje, no hajd’ sad, biće bolje, čaj, limun, med, pa nek’ se javi kad ozdravi.

A onda se desi nama, razmaženom svetu neodraslom u doba tačkica i informbiroa, nestasalom u nekoj zabiti gde se živi bez igde ičeg pa se ljudi snalaze kako znaju i umeju – a bude i da znaju i da umeju – desi se nama gajenim i zalivanim, odškolovanim i odnegovanim u spokoju velegrada i bezviznog režima, da nam se razboli neko blizak. Prolaze dani, pa nedelje, pa meseci, lekovi jedni-drugi-treći, a nema tačne dijagnoze. Biće valjda, čekamo. Ne pišem ovde da raskrilim srce, već da priznam i podelim golemu slabost moju pred ovakvim jednim iskušenjem.

Nema udžbenika za savlađivanje ove životne lekcije. Nema tega za jačanje snage koja se ne meri mišićima, ni sata što broji otkucaje srca u minuti po prevaljenoj razdaljini između dva straha. Dvoumice se granaju i množe: državno zdravstvo, privatno zdravstvo, šta se pita, šta se ne pita, ko je najbolji, kako do njega doći, ima li taj sve što mu treba, valja li mu platiti, nedostaje li ova sprava, onaj lek, na kojoj granici sprava ili lek čekaju, kada će stići...

Stojim, dakle, nevešta i slaba, rašrafljenih udova koji samo što ne pootpadaše i ne rasuše se na sve strane a da niko ne primeti, stojim tako, prividno još uvek u jednom komadu i pitam se – je li moguće da me je priroda obdarila s tek toliko snage da preguram raspad države koji mi nije odneo krov nad glavom, sankcije koje me nisu svele na kost i kožu, bombardovanje što moje najdraže nije lišilo života, i nekolicinu životnih turbulencija koje iz ove perspektive mahom deluju tako beznačajno da me je sram i da ih pomenem – dakle, da li je moguće da mi iza svega toga ništa snage nije preteklo za prave, lične životne potrese, od kojih su neki sasvim neizbežni?

Spadam li u takozvanu nejač?

Moj bračni sapatnik raspolaže uverenjem žarkim i tvrdim kao kremen-kamen da će sve biti u redu jer sve mora biti u redu – uverenjem koje je, po meni, tako neosnovano, dokazima nepoduprto, slepim optimizmom uzneseno, da me niti teši, niti umiruje.

I tako, dok kuckam po tastaturi i šaljem reči u crn etar, bez primisli da ikom saopštavam išta novo, čini mi se da bi za sve one meni slične, što povremeno jadikuju nad svakojakim uskraćenostima i svekolikim nemogućnostima koje niti bole, niti donose duboki jad, od nemerivog značaja bilo da svakim svojim dahom, mišlju i postupkom slave jedno jedino – trajno i sveto zdravlje svojih najmilijih, pa onda i svoje. I da tome, u okviru mogućnosti, poduče svoju malu, bespomoćnu i naivnu, ili skoro pa odraslu, buntovnu i nepoverljivu decu. A za ljubav i pare već ćemo se snaći, uz ponešto truda, domišljatosti i dobre volje. Za to nam doktori ne trebaju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST