---

140 godina od odlaska Turaka iz Srbije >

"Deligrad" niz Dunavo

Godina 1867. bila je osma godina druge vladavine kneza Mihaila Obrenovića. Godina u kojoj kraljica Viktorija vlada britanskom imperijom, car Napoleon III Francuskom, car Aleksandar II Rusijom, kancelar Bizmark Prusijom, car Franc Jozef Austrijom, a do dve godine unazad predsednik Sjedinjenih Američkih Država bio je Abraham Linkoln; sve značajna vladarska imena koja će obeležiti XIX vek

A Srbija ima svog kneza Mihaila Obrenovića III ili Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Sa suprugom Julijom obišao je Evropu, a u zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljice Viktorije i cara Napoleona III.

Vođenje aktivne spoljne politike, koju je započeo knez Miloš za druge vladavine, nastavio je njegov treći sin knez Mihailo (prvi Milošev sin Petar umro je odmah po rođenju, a drugi sin Milan vladao je 1839. godine samo 26 dana pre nego što je umro). Tokom Mihailove druge vladavine rešavani su mnogi srpsko-turski sporovi. Međutim, rad Preobraženjske skupštine iz 1861. godine, vojne pripreme (opremanje i manevri) i još nekoliko manjih pitanja znatno su pogoršali odnose, što je već sledeće godine dovelo do četvoroiposatnog bombardovanja beogradske varoši od strane turske artiljerije sa kalemegdanske tvrđave. Već jula te iste 1862. godine, na konferenciji u carigradskom predgrađu Kanlidži, rešavano je pitanje položaja Turaka u Beogradu i ostalim utvrđenim gradovima u Kneževini Srbiji. Po odlukama Konferencije Srbima su uskoro predate užička i sokolska tvrđava, ali su pod upravom Turaka ostale i dalje tvrđave Beograd, Šabac, Smederevo, Adakale i Kladovo.

TATARIN STIŽE: Turska vlada se dugo opirala da Srbima ustupi ostale utvrđene gradove. Međutim, pod pritiskom Srbije i naročito evropskih sila, Porta je popustila. Veliki vezir Mehmed Ruždi-paša je poručio srpskom knezu, preko beogradskog zapovednika Ali Riza-paše, januara 1867. godine, da će pitanje tvrđava biti rešeno u korist Srbije ako poseti Carigrad i učini poklonjenje sultanu Abdulu Azisu. Ova ponuda iznenadila je i srpsku vladu i samog kneza. Porta se plašila nacionalne politike srpske vlade, posebno prema susednoj Bosni i Hercegovini, pa je ovim ustupkom praktično kupovala mir. Od srpske vlade, a posebno od njenog kneza, očekivalo se da svojim ponašanjem služe za primer okolnim narodima. Ovim su praktično počele pripreme za drugu posetu kneza Mihaila Carigradu.

Zvanična ponuda je stigla u subotu 4. marta (svi datumi su po starom kalendaru) u 5 sati po podne, kada je Tatarin Rista Prendić stigao brodom iz Carigrada. Silan svet ga je dočekao na savskom pristaništu. Jedini uslov koji su Turci postavili za ustupanje preostalih utvrđenih gradova bio je da se na tvrđavama zadrži turska zastava, kao znak turskog suvereniteta.

Potom je, 14. marta, knez objavio narodu Proklamaciju, da je dobio utvrđene gradove na upravu i da će otići u Carigrad da se lično zahvali sultanu, u svoje ime i u ime srpskog naroda.

Veliki vezir Mehmed Ruždi-paša iz straha da ustupci Srbiji ne izazovu nemire u Turskoj, podneo je ostavku na svoj položaj, pa je na njegovo mesto došao Ali-paša, a za ministra spoljnih poslova Fuad-paša. Miroljubiva vlada imala je da dočeka srpskog kneza.

U subotu 18. marta izjutra knez je prvo svratio u Sabornu crkvu, gde mu je mitropolit Mihailo (Jovanović) očitao molitvu za srećan put, zatim sišao na Savu gde ga je ispratilo više od dvanaest hiljada ljudi i u 9 sati isplovio parobrodom Deligrad za Carigrad. Knez je usput svuda lepo predsusretan, a u Varni je prešao na Sultanov parobrod Sultaniju i njim doputovao u prestonicu Carstva.

Knez Mihailo je sa brojnom svitom i uz pratnju beogradskog zapovednika stigao u Carigrad u utorak 21. marta u 4 sata po podne. Sultan je izrazio želju da gosta odmah primi, što je knez prihvatio i odmah po pristajanju, direktno sa lađe, otišao u audijenciju. Razgovor je bio dug, protkan međusobnim uvažavanjem.

Nakon prijema u tek sagrađenoj sultanovoj rezidenciji Dolmabahče, na samoj obali Bosfora, knez i pratnja smešteni su u raskošnu palatu Mašalak.

KRALJEVSKI U STAMBOLU: Tri dana kasnije, prilikom druge audijencije, sedam godina mlađi domaćin dodelio je svom gostu najveći turski državni orden Osmaniju, sav u briljantima, a kao lični poklon podario mu i pet divnih arapskih konja, znajući da su konji kneževa velika pasija. Inače, Turci su bili izuzetno predusretljivi prema srpskom knezu i, po dogovoru, poštedeli ga svih mogućih političkih razgovora. Knez je ovlastio samo Jovana Marinovića, uglednog člana svoje pratnje, da može da razgovara sa velikim vezirom Ali-pašom i sa Fuad-pašom o političkim pitanjima. Oni su razgovarali o tekućim problemima, s ciljem da dve države, posle velikih razmirica, uspostave što prisnije odnose.

Knez je boravak u Carigradu iskoristio da poseti i carigradskog patrijarha Grigorija VI. Skoro svakog dana bili su organizovani prijemi. Pažnja koju su i strani poslanici i turski državnici ukazivali srpskom vladaru nije ličila na pažnju iskazivanu vazalu. Knez je bio svuda kraljevski dočekan.

Na dan kneževog odlaska iz Carigrada, 30. marta 1867, sultan Abdul Azis je predao u ruke knezu Mihailu Ferman kojim mu poverava sve tvrđave u Srbiji. Knez je zatim isplovio iz Carigrada, istim parobrodom kojim je i došao – Sultanijom.

Za razliku od prethodne (u zimu 1839/1840. godine), ova poseta je bila na višem nivou i sa mnogo više ukazanog poštovanja prema Srbiji i njenom knezu. Sam knez govorio je Marinoviću o prvoj i drugoj poseti: "Onda sam imao za obitalište našu malu kuću u Džebaliji, a sad carsku palatu u varoši i drugu carsku palatu na Bosforu. Onda sam nekoliko nedelja čekao dok me je sultan udostojio primiti me, a sad sam na carskoj jahti odmah od sultana primljen bio, pa tek posle u određeni mi kvartir odseo; onda je trebalo po nekoliko dana čekati dok me koji od velikaša primi, a sad mi svi velikaši sutradan po mom dolasku redom na podvorenje dođoše i svi se utrkuju koji će mi veću uslužnost ukazati." Ova razlika, iskazana u tome, kako je isti vladar u dva navrata priman, ukazuje na povećan ugled Srbije i njenog vladara za nepune tri decenije. Sam knez ostavio je najlepši utisak na turskom dvoru, i kod članova turske vlade i kod evropskih diplomata.

POVRATAK I ODLAZAK: Pri povratku knez Mihailo je proveo tri dana u Rumuniji, posetivši kneza Karla, a u Beograd se vratio 4. aprila. Na dočeku je bilo još više sveta i još svečanije u odnosu na ispraćaj. Beograd je bio okićen zastavama, vencima i slavolucima. Na ulicama su bila uparađena deca iz svih beogradskih škola, muških i ženskih. Ima porodica koje su čak iz Segedina došle da pozdrave kneza i vide slavljenički Beograd.

Kada se pet okićenih parobroda (neki su knezu otišli u susret) pojavilo Dunavom od Višnjice, zagruvali su počasni topovski plotuni. Oko pola šest knez se, u pukovničkoj uniformi i primetno pocrneo od puta, provezao glavnim ulicama. Na gromoglasne i radosne uzvike: Ura i Živeo, knez je skinuo kapu i otpozdravljao svetu, i levo i desno od puta.

Svečanost obnarodovanja carskog fermana obavljena je u Beogradu, na Kalemegdanu, 6. aprila 1867. godine. Srpska i turska vojska bile su uparađene na gradskom polju (današnji Kalemegdanski park). Prisutni su bili svi diplomatski predstavnici u Srbiji, mitropolit Mihailo, zapovednik beogradske tvrđave Ali Riza-paša i svi istaknuti srpski političari. Knez se pojavio u 10 časova u nadvojvodskoj (đeneralskoj) paradnoj uniformi. Carski ferman je pročitan prvo na turskom, a zatim na srpskom jeziku. Potom je Ali-paša predao knezu Mihailu ključeve preostalih utvrđenja. Ceremonija se završila svečanim ulaskom kneza Mihaila (na konju kog je dobio od sultana u Carigradu) i jedne streljačke čete u dotadašnje tursko utvrđenje. Beograd i cela Srbija slavili su tog i narednih dana veliki uspeh, postignut diplomatskim sredstvima, a ne ratom.

Turci su svoje trupe počeli da izvlače iz utvrđenja još krajem marta, a poslednji turski vojnik napustio je Srbiju 24. aprila 1867. godine. Taj odlazak knežev sekretar Milan Đ. Milićević, u svojim Spomenima na te dane, opisao je ovako: "Na Kneževim karucama, izveze se iz Grada na Savu, te se ukrca u parobrod, Riza-paša sa svojim haremom, i s celim štabom. Srpska vojska pucnjavom iz topova, svi ministri, i mnogi Beograđani ispratiše te Turke do Save. A malo pre pašina polaska lađa Deligrad odveze niz Dunavo poslednje nizame od turskog gradskog garnizona." Time je okončano vekovno prisustvo turske vlasti na prostorima Srbije. Bio je to jedan od značajnih uspeha srpske države, koja je sve više postajala ozbiljan vojni i politički činilac na Balkanu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---