---

Zločin >

Ubice u školama

Kada prođe medijska oluja i sećanja na zločine počnu da blede, retko ko se zapita šta se dogodilo sa preživelima, da li su u stanju da nastave koliko-toliko normalan život

Svet je u ponedeljak obišla vest da se ponovo dogodio masakr; ovog puta u Bleksburgu, na Tehničkom univerzitetu Virdžinije, SAD. Ovaj zločin odmah je probudio sećanja na masakre u srednjoj školi "Kolumbajn" u Litltonu, Kolorado, 1999. i u univerzitetskom kompleksu u Ostinu, Teksas, 1966. godine. Pouzdanih podataka o napadu je malo, informacije su prilično konfuzne, a pitanja ima na pretek. Osim činjenice da se radi o najvećem napadu na jednu obrazovnu instituciju u SAD u poslednjih 80 godina (više žrtava odneo je samo masakr u mestu Bat, u Mičigenu, 1927), za sada se sa velikom sigurnošću može reći da su se dogodila dva odvojena incidenta u razmaku od oko dva sata, da je bio najmanje jedan napadač, Čo Seung Hui (23), naoružan sa dva pištolja (kalibara 9 mm i .22), koji je na kraju izvršio samoubistvo i da je u prvoj pucnjavi dvoje ljudi izgubilo život, dok je u drugom napadu smrtno stradala 31 osoba, uključujući i izvršioca. U ovom trenutku mnogi važni detalji su i dalje nepoznati, počev od identiteta napadača. Osim želje da se saznaju pojedinosti vezane za masakr u Virdžiniji, ovi tragični događaji i pretnje nameću pitanja o prirodi takvih zločina i onima koji ih čine.

Kada je 3. januara ove godine u srednjoj školi "Fos" u Takomi kraj Sijetla Daglas Čantabuli (18) sa tri hica iz neposredne blizine usmrtio Samnanga Koka (17), jedno mišljenje moglo se čuti od gotovo svakog stručnjaka: pitanje je kada će, a ne da li će neko ponovo izazvati krvoproliće u nekoj obrazovnoj ustanovi. Kriminalističari i psiholozi ukazivali su da je ovaj nemili događaj veoma zabrinjavajući, pogotovo s obzirom na to da smo samo u poslednja četiri meseca 2006. godine bili svedoci tri slučaja ekstremnog nasilja i dve pretnje napadom na škole. Kimvir Džil (25), naoružan poluautomatskom puškom, upao je 13. septembra u Doson koledž u centru Montreala i ranio 19 osoba, od kojih je jedna studentkinja preminula u bolnici; 2. oktobra Čarls Roberts (32) upada u školu u jednoj od zajednica hrišćana Amiša, u selu Peredajs u Pensilvaniji, ubija četiri devojčice i pomoćnicu učiteljice i teško ranjava šest učenica; 20. novembra u Emsdetenu u Nemačkoj učenik Sebastijan Bose (18) ranjava 37 osoba u pucnjavi u školi "Brat i sestra Šol"; 24. novembra berlinska policija privodi sedamnaestogodišnjaka koji je na internetu pretio da će napasti svoju školu, a 5. decembra Ministarstvo kulture nemačke pokrajine Baden-Virtemberg upozorava sve škole da je nepoznati mladić na jednom internet forumu pretio nasiljem u jednoj školi.

ZAŠTO: Šta je navelo adolescenta ili odraslu osobu da ubija nedužne učenike i studente? Stručnjaci se slažu da su motivi i pokretači nasilja brojni, složeni i međusobno povezani, i da se ne može reći da je jedan događaj ili jedan uzrok odgovoran za pojedinačno delo nasilja. Čak i kada se čini da ne postoji razlog, kao kada je Brenda Spenser posle napada na školu preko puta svoje kuće kao razlog navela da "ne voli ponedeljke", on ipak postoji, ali ga je ponekad teško racionalno objasniti. Neki od najčešćih razloga koji navode mlade ljude da "odjednom počnu da pucaju na druge" mogu biti bes i osećaj bespomoćnosti zbog toga što su i sami žrtve fizičkog i verbalnog nasilja od strane svojih vršnjaka, emocionalne i druge traume koje su doživeli u porodici ili društvu, kao i duševna bolest. Međutim, nijedan od navedenih razloga nikada nije jedini koji dovodi do tragedije.

Dok odrasli koji upadnu u neku obrazovnu ustanovu i počnu da pucaju na đake ili studente najčešće svoje napade izvode iznenada i bez velike pripreme (poput slučaja Čarlsa Vitmena, koji predstavlja školski primer takozvanog afektnog ubice), kod adolescenata uočavamo dugotrajne pripreme za zločin, koje oni često najave mnogo pre nego što će napasti. Tako je Sebastijan Bose još 2004. godine na jednom internet forumu napisao da ozbiljno razmišlja o tome da počini masakr. Ova karakteristika se pravilnim pristupom može iskoristiti kako bi se predupredio barem jedan deo potencijalnih napada. Poznato je i da nasilje često rađa novo nasilje. Zato je veoma važno uspešno se boriti protiv nasilja u porodici i zaštititi decu od svih negativnih uticaja koje na njih mogu imati kako društvo tako i njihova najbliža okolina.

REAKCIJA: Kada neko naoružan upadne u školu i počne da puca ili uzme taoce, zadatak je policije da zaustavi i, ako je moguće, razoruža i privede počinioce. Postoje dva široko prihvaćena načina da se ovo izvede. Jedan je da se pokuša s pregovorima za predaju, a drugi da specijalno obučena jedinica što pre uđe u objekat u kome se napad događa i pokuša da razoruža ili likvidira počinioca. Koja će od ovih taktika biti primenjena u pojedinačnom slučaju, zavisi od date situacije. Kada policija stigne na lice mesta, najvažnije je da što pre sazna sve što može o zgradi koja je poprište napada i o samom izvršiocu. Ako se ustanovi da je napadač izuzetno labilna osoba, ili informacije ukazuju da je neko već ranjen ili smrtno stradao, policija se obično odlučuje da odmah interveniše. Ako pak uoče da ima mesta da se pokušaju pregovori sa izvršiocem, obraćaju se najbližem stručnjaku za pregovore u ovakvim situacijama i njemu prepuštaju inicijativu u daljem toku operacije. Jedan od važnih faktora u donošenju odluke o postupanju u konkretnoj situaciji jeste i procena policije o tome da li je napadač svestan prisustva policije ili njegovog obima.

Pošto se situacija razreši, na scenu obično među prvima stupaju političari, što često više škodi nego što pomaže. Njihov angažman se možda najbolje da opisati aforizmom H. L. Menkena da "za svaki problem postoji rešenje koje je jednostavno, zgodno i pogrešno". Ilustracije radi, nakon nedavnih događaja u Nemačkoj, neki političari su požurili da kao glavnog krivca označe kompjutersku igricu "Kaunterstrajk", koja je, uzgred budi rečeno, jedna od najomiljenijih kod stotina hiljada mladih širom sveta, i zatraže njenu hitnu zabranu. "Takozvane ego-šuter igrice mogu biti problematične, jer mogu da dovedu do pogrešnog odnosa prema nasilju, ali kada je o pucnjavama u školama reč, ove igrice imaju veoma sporednu ulogu", kaže dr Frank Roberc sa berlinskog Instituta za prevenciju nasilja i primenjenu kriminalistiku, i dodaje: "Nijedan adolescent nije postao ubica zato što je igrao ego-šuter igrice. Te igrice kod nekih mladih ljudi koji već imaju mračne fantazije podstiču nasilno ponašanje. Kod takvih osoba, dakle, prvo nastaju devijantne fantazije, a onda igrajući određene igrice oni povećavaju svoju želju i spremnost na nasilje. Pitanje zabrane je političko pitanje. To je zgodan način da političari pokažu da čine nešto konkretno. Međutim, mnogo bi korisnije bilo poraditi više na integraciji mladih u društvo, stvarati radna mesta i pružiti im osećaj smisla u životu."

PREVENCIJA: Stručnjaci ističu da je kod slučajeva nasilja u školama, kao i kod drugih oblika nasilničkog ponašanja, najvažnije preventivno delovanje. Naravno, to podrazumeva da je prethodno potrebno upoznati se sa karakteristikama ovog oblika nasilja i osoba koje ga vrše. Prvi problem je razlikovanje mladih ljudi koji iz različitih pobuda prete da će nešto učiniti i onih koji zaista nešto smeraju. "Kod mladih ljudi koji se zaista spremaju da napadnu svoju školu, na primer, primećujemo da oni svoje planove dugo pripremaju i razrađuju, a za to vreme često doživljavaju razočarenja i neuspehe, koje nisu u stanju da prevaziđu. Kada se tome dodaju određeni izazovi, na primer odsustvo željenog priznanja od okoline i razočarenje u ljubavi, i pošto vide da drugi mladi ljudi koji su učinili nešto slično nedeljama ne silaze sa naslovnih strana, što oni tumače kao dobijanje željenog priznanja, satisfakcije, postoji realna opasnost da kada se prekine i poslednja nit koja ih spaja sa društvom, oni krenu da izvrše planirani zločin. Imamo primer Roberta Štajnhojzera, koji je počinio masakr u Erfurtu. On nije imao gotovo nikakve kontakte sa drugim ljudima, osim sa svojim roditeljima. Pošto ih je tri meseca lagao da ide u školu, a to vreme provodio u jednom kafiću, kada je došlo vreme da se polaže matura, shvatio je da će njegova laž biti otkrivena i da će time izgubiti i tu poslednju vezu sa svetom oko sebe. Tada je odlučio da počini zločin. Takav scenario nalazimo kod mnogih sličnih tragedija", objašnjava dr Frank Roberc.

Postavlja se, naravno, i pitanje da li postoji i koliki je rizik da se kod nas dogodi sličan zločin, pogotovo ako u obzir uzmemo slučaj Dragoslava Petkovića, koji je u Vlasenici, u Republici Srpskoj, ubio jednog profesora, ranio profesorku, a zatim izvršio samoubistvo. "Ako posmatramo činjenice o dosadašnjim zločinima ovog tipa, možemo zaključiti da se većina njih odigrala u razvijenim i bogatim zemljama Zapada", kaže profesor psihologije na oksfordskom univerzitetu dr Oliver Bredik, i dodaje: "S druge strane, najviše sličnih zločina dogodilo se u SAD, u zemlji sa mnogo i lako dostupnog oružja, što je slučaj i na postkonfliktnim prostorima, poput zemalja bivše SFRJ. Zato je veoma teško preciznije odrediti stepen rizika za neko područje ili državu."

Studija FBI-ja koja je detaljno analizirala takozvane pucnjave u školama identifikovala je neke od indikatora koji mogu biti od koristi u prepoznavanju potencijalnih izvršilaca, poput povlačenja u sebe ili osećanja izolovanosti i odbačenosti, zatim znakova koji upućuju na to da je dete žrtva fizičkog ili psihičkog zlostavljanja od strane vršnjaka, kao i činjenice da dete nije u stanju da podnese kritiku. Kao dodatne pokazatelje koji treba da zabrinu roditelje i pedagoge FBI navodi fasciniranost nasiljem na filmu i televiziji, ispade besa, narcisoidnost, netolerantnost, nihilizam, potrebu da se stalno bude u centru pažnje, česte promene raspoloženja, devijantan smisao za humor, zloupotrebu alkohola i droge i preterano interesovanje i bavljenje vatrenim oružjem. Ipak, moderna nauka nije u stanju da sa potpunom sigurnošću identifikuje one koji će pokušati da "nasilje donesu u školu".

MEDIJSKA SLIKA: I kada je reč o slučajevima ekstremnog nasilja u obrazovnim ustanovama, mediji su često na meti kritike, kako široke javnosti tako i stručnih krugova. Novinarima se, između ostalog, zamera da suviše pažnje posvećuju počiniocima, a premalo žrtvama zločina. "Veoma je pogrešno reći da je neki mladić pucao u svoje drugove zato što je patio zbog nesrećne ljubavi i tu staviti tačku. Nasilje i njegovi uzroci su mnogo složeniji. Opasno je i kada se u medijima od izvršilaca stvara neka vrsta heroja ili antiheroja", ističe dr Roberc. "To može znatno povećati rizik da mlad čovek odluči da ponovi to što su oni učinili. Zbog toga je odgovornost medija velika." Kao dokaz da je ovde reč o veoma ozbiljnoj i realnoj opasnosti može poslužiti i činjenica da su mnogi počinioci u proteklih sedam godina bili "inspirisani" napadom Erika Herisa i Dilana Klibolda na srednju školu "Kolumbajn" u Litltonu, Kolorado, u aprilu 1999. godine. Još jedna opasnost proizlazi iz razvoja novih medija i sistema komunikacije, poput interneta i mobilne telefonije, jer oni omogućavaju brzu i jednostavnu komunikaciju miliona ljudi, i olakšavaju i samim počiniocima da dirketno i bez ikakve kontrole svoju "poruku" prenesu ogromnoj publici, pa samim tim i drugoj deci. Zato se često može čuti kako stručnjaci upozoravaju i savetuju da roditelji treba da znaju šta njihova deca rade, koji ih problemi muče i da stalno insistiraju na otvorenom i iskrenom razgovoru o svim temama. Veoma je važno, naglašavaju eksperti, da i druga deca obrate pažnju i ozbiljno shvate svaku eventualnu pretnju koju izgovori neki njihov drug ili poznanik, i o tome bez ustezanja obaveste svoje roditelje, pedagoge i policiju.

Kada prođe medijska oluja i sećanja na zločine počnu da blede, retko ko se zapita šta se dogodilo sa preživelima, da li su u stanju da nastave koliko-toliko normalan život? Mnogima su bile potrebne godine da makar privremeno i delimično potisnu jeziva sećanja; neki nisu uspeli da se izbore sa preživljenim – odali su se piću, drogama ili su čak podigli ruku na sebe. Većina ipak uspeva da pronađe svoj put u životu, a neki, poput Endrjua Mareja koji je sa osam godina preživeo masakr u osnovnoj školi u Danblejnu u Škotskoj, a sa 17 godina osvojio US open u juniorskoj konkurenciji, dostižu i sam svetski vrh.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---