Balet >

Od Holandije do Švedske

ivana milanović hrašovec

IV Beogradski festival igre

Uopšteno govoreći, iako smo posle ovogodišnjeg izdanja Beogradskog festivala igre naučili da "nije zlato sve što sija", program festivala je, da citiramo možda i najbolju učesnicu Taliju Paz, divan i impresivan – jer je isključivo plesni, što je retkost u svetu.

Impresivan je najviše zbog toga što smo za kratko vreme imali priliku da vidimo dve trenutno vodeće evropske trupe savremenog plesa, Holandski plesni teatar i Kulberg balet iz Švedske, kao i umetnicu koja zauzima sam igrački vrh, Taliju Paz iz Izraela. Sada, pri kraju zbiranja utisaka, iz njihovih gostovanja mogla bi se izvući i važna paralela koju nam je festival ponudio. Dok je Holandski plesni teatar oličenje stila koreografa Jiržija Kilijana, stila već zaokruženog u vremenu (što nikako ne znači prevaziđenog, već vrhunskog svetskog mejnstrima), Kulberg balet je oličenje koreografskog razmišljanja koje više pripada budućnosti. Koreografije Maca Eka i Johana Ingera iz Kulberg baleta odišu najmodernijim senzibilitetom, koji sledi specifičan intelektualizam, "težak" i usporen ritam, sliveni pokret, višeznačenjsku scenografiju koja je čak i ideološki i dramaturški pokretač predstave. Nema temperamentne muzike, nema jakog kolorita, niti grubo ispričane priče, postoji samo tanana nit koja gledaoca mami, obuhvata i vodi putem koreografove zamisli. Među inače odličnim igračima Kulberg baleta svojevremeno je bila i Talija Paz, koja je važila za najbolju igračicu u trupi, i koja dan-danas inspiriše koreografe. Stil ove samostalne umetnice rođene u Njujorku, sveden i artistički, gipkost tela kakvu do sada nismo videli, kao i njena duhovitost, proizveli su utisak da je reč o scenskoj heroini koja bezmalo menja sve oko sebe. Originalnu i osvežavajuću predstavu dala je i trupa Pretty Ugly Tanz iz Nemačke. Amanda Miler, koreograf i osnivač ove trupe napravila je Žizelu koja je zapravo treš-parodija Žizele Marijusa Petipa. Muzika je Adolfa Adama, likovi su parodično kopirani, igračke deonice trapavo izvedene i postavljene naglavačke. Igra je uprošćena i rasklimatana klasika, pri tome inteligentno i zabavno osmišljena.

Ostatak festivala bio je manje-više razočaravajući. Poznati francuski koreograf savremenog plesa Tijeri Malanden (Balet Bijaric) ponudio je preambiciozan i monoton "rimejk" klasičnog plesa, koji je spasila pre svega zanimljiva scenografija – trouglasti stolovi. Nacionalni balet iz Praga, srećom, izveo je i prelep savremeni komad Petra Zuske, međutim, završni komad (onaj u kome učestvuje i pas) nagonio je svakog vernog gledaoca da pobegne sa lica mesta, od banalnosti i kiča na bini i od milozvučnog jaukanja publike na svaku pojavu i lavež psa. Ismael Ivo je na Festival došao sa svojim radom Delirijum detinjstva koji je nastao pre 17 godina i možda bi najbolje bilo da smo ga videli pre isto toliko vremena. U američkom Tulza Baletu gledali smo osrednje i loše igrače, te su oduševljenoj publici izgleda promakli njihovi često nespretni i grubi pokreti. Najviše očekivani rad Devet Sinatrinih pesama slavne Tvajle Tarp bio je i najveće razočaranje. Nekoliko parova plesača pod svetlećom disko kuglom na podijumu za igru, u piruetama i kostimima nalik revijalnom umetničkom klizanju, verovatno je poslednja stvar koja se mogla očekivati od američke koreografije. Kako zbog samog izvođenja, tako i usputnih tehničkih problema, prestanka muzike, spuštanja zavese, ponavljanja komada, suštinu ove koreografije teško je razabrati. Veru u vrhunsku umetnost festival je vratio na svojoj završnici, gostovanjem švedskog Kulberg baleta, u inat čak i tržišnoj orijentaciji Sava centra koji je festivalsku publiku nemilice propuštao kroz špalir trešteće svadbarske muzike. Jer, pogodilo se da je Kulberg balet u subotu, isto kad i neka svadba.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST