---

Kada bi Koštunica & co. ovo "hirotonisanje" Naumova predstavili kao konceptualni akt političkog larpurlarizma, veoma bih cenio takav potez. No, oni su isuviše filistri za tako nešto

Pre Petog oktobra sve je bilo tako lako i jednostavno: znalo se ko su Naši, a ko Njihovi, a bogme se znalo i koji su oni između. Oh, zar je bilo i takvih? Kako da ne, i to čak sedmorica! Svi su, dakako, bili članovi Demokratske stranke Srbije. Štaviše: njih sedmorica su bili svi članovi Demokratske stranke Srbije... Trojica su sačinjavala Mudro Rukovodstvo – Koštunica, Janković, Šami – i za njih smo svi znali, dok su preostala četvorica bili Članstvo. Zašto baš četvorica? Ta, zato što je nekako logično i nekako je red da članstva bude više od rukovodstva. Pa su ona trojica negde na’vatali četvoricu neopreznih prolaznika (njihove familije još ih uzalud traže). Ta četvorica su, doduše, bili savršeno anonimni likovi, nevidljivo su podrivali Sistem, i tek posle pada Miloševića ćemo saznati njihova vrla imena: Jočić, Mihajlov, Bakarec... i još jedan, valjda onaj sa ušima. DSS je u to vreme, barem u Beogradu, bio poznat prevashodno kao ugostiteljski objekat, tamo u Svetogorskoj, gde su i mnogi stanovnici impresuma "Vremena" (potpisnik included) rado zalazili, predvođeni pokojnim Urošem Komlenovićem; hamletovska dilema glasila je "’oćemo li u Srpsku kafanu ili u DSS?", ali je DSS obično odnosio prevagu: tamo je jeftinije. Posle se – avaj, prekasno! – pokazalo da je jedna od sporednih aktivnosti DSS-a bilo i bavljenje s politiku, u vidu stranke. Kad su saznali da i to može da bude profitabilno, ništa više nije moglo da ih zaustavi... The rest is history. A kako ta istorija izgleda, gledali smo cele protekle nedelje, u direktnom prenosu. Osetljiviji su navlačili i gas-maske.

Kako god bilo, protutnjaše nekako i ta Četiri Kondorova Dana na čelu Skupštine, bilo je tu telefonskog lupanja čvrga i zavrtanja ruku na raznim belosvetskim jezicima, na koncu je jedan vrli doktor pravnih nauka javno izeo ono što se načelno ne jede, i tako smo, ura!, dobili "vladu demokratskog bloka". Za koji ćemo se i dalje uredno praviti da postoji, pošto smo lepo videli i ko je i šta je alternativa toj iluziji. Pa dobro, ako smo početne, "porođajne" muke nekako prebrodili, sada nam preostaje samo da se opustimo i zabavimo... Do sledećeg zemljotresa, na koji – sa ovako veselom posadom – bezbeli nećemo dugo čekati. A stranka novo-starog premijera dala nam je pregršt povoda za zabavu. Naime, pitam se kako je Koštunica raspoređivao ministre za novu vladu? Dobro, Jočićeve akcije su na režimu fiksnog kursa, ali šta je sa ostalima, plutajućima? Reklo bi se da se povukao u Belanovicu, zatvorio se u špajz – među tegle sa slatkim od drenjina i skorelim kitnikezom od prošlog leta – i ceduljice s njihovim imenima ritualno turio u šajkaču, promešao, probajao, pa zatim izvlačio žrebanjem; svako drugo objašnjenje, naime, bilo bi mnogo sumanutije. E, tako je, u tom žrebanju, ispalo da će, između ostalih čudesa, dosadašnji ministar energetike ostati u Vladi, ali kao – ministar vera. Pa dobro, i vera je neka vrsta energije, ne kaže li se da onaj ko Veruje može da – nadahnut hidrocentralnom snagom svoje vere – pomera brda i doline? Obaška što je ta energija vrlo dragocena, te otuda i skuplja od električne struje po najvišoj tarifi, kao što dobro zna svako ko je u poslednje vreme silom (ne)prilika stupao u poslovne relacije sa bilo kojim bradatim muškarcem izrazito ekstravagantnog odevnog stila.

Kada bi Koštunica & co. ovo hirotonisanje arhimandr... pardon, arhiministra Radomira Naumova otvoreno predstavili kao konceptualni akt političkog larpurlartizma, veoma bih cenio takav osvežavajući potez. Naravno, oni su isuviše filistri za tako nešto. Pa su zato krenuli s prenemaganjem u stilu "Naumov peva u crkvenom horu", i tome slično. Pa šta – i ja pevam u kupatilu, pa me to ne kvalifikuje ni za operu, ni za vodoinstalatera. No, budimo malo ozbiljni: pravi je smisao te poruke nešto drugo: Naumov je prakticirajući vernik. To je, dakle, ono što ga uistinu kvalifikuje za njegovu novu dužnost.

I u Trulom Komunizmu, sećam se dobro, postojali su "ministri vera". Njihovo je bilo da budu neka vrsta oficira za vezu između režima i verskih zajednica, što je samo po sebi OK. No, bilo je sasvim nezamislivo da ministar vera bude vernik: to su uvek bili pravilno orijentisani drugovi marksisti, koji su na preživele ostatke "opijuma za mase" gledali kao na dijalektički fenomen. Uzgred, o toj složenoj materiji su sve naučili na kratkim kursevima u Kumrovcu, koji su im ostali u najlepšem sećanju: danju usavršavanje u dijalektičkom materijalizmu, svečeri štipanje podnapitih drugarica iz bratskih republika, a može i pokrajina. Moglo bi se čak reći da su ministri vera bili "veći" ateisti od drugih: morali su biti takvi, da ih klasno-ideološki neprijatelji ne dovedu vo iskušenije. E sad, jedino što se promenilo dolaskom demokratije-na-srpski-način jeste puki svetonazorni predznak: u našem etnokratsko-klerikalnom postkomunizmu nezamislivo je da ministar vera bude ateista; štaviše, nezamislivo je čak i da to bude neko ko je vernik, ali "privatno", bez paradiranja naokolo. Svi naši "demokratski" ministri vera – a nisu svi bili iz DSS-a – više su se ponašali kao izaslanici Crkve (i to jedne: SPC) u Vladi, nego obrnuto. Mada im Crkva nije davala platu, nego vi i ja. Onaj veseli Radulović se, da izvinete, i dizajnirao tako da se lepo moglo videti kako nikada neće prežaliti što nije postao seoski paroh u Perlezu, Mokrinu ili Iđošu, pa da lepo podruku s pop Spirom pravi huncutarije!

Šta se svim ovim hoće kas’ti? Tja, samo to da se ovde i dalje sve menja samo zato da bi sve ostalo isto. Zato je svojevrstan "DSS mentalitet" bio i ostao idealna mera naše malograđanštine, kojoj je prirodni "klasni" cilj da se svi podavimo u njenoj žabokrečini. Uh, samo kad bi mi pao šaka onaj ko je nahuškao onu sedmoricu da batale ugostiteljstvo, video bi taj svog Boga!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---