---

In memoriam – Ingmar Bergman (1918–2007) >

Prizori iz podnošljivog pakla

Nečinjenje ustupaka nikome i ničemu, a najmanje sebi, načinilo ga je verovatno najvećim. Sa Bergmanom film je doživeo vrhunac. Posle Bergmana film je, ako ga još ima, nešto sasvim drugo

Na početku Sedmog pečata (1957) vidimo dvojicu konjanika koji se vraćaju iz krstaškog pohoda, viteza Antoniusa Bloka i njegovog štitonošu Jensa. U jednom trenutku oni ugledaju kraj puta čoveka koji spava. Štitonoša mu ljubazno postavi pitanje, ali ovaj ne odgovara. Jens silazi s konja i kreće ka njemu, dodiruje ga po ramenu, a kada čovek napravi pokret, štitonoša hitro povlači ruku. U sledećoj sceni vidimo da je ono za šta smo poverovali da je usnuli čovek zapravo leš koji se raspada, iskeženih zuba sa rupama umesto očiju. Blok, međutim, to ne vidi. Jens se vraća, poteže vodu iz čuturice, penje se na konja i njih dvojica ćutke nastavljaju put. Posle izvesnog vremena vitez pita: "I, da li ti je pokazao put?" "Ne baš", odgovara štitonoša. "Šta je rekao?", pita Antonius Blok. "Ništa", kaže Jens. "Zar je nem?" "Ne, gospodine, ne bih rekao. U stvari je bio vrlo rečit." "Jel?", blago se začudi vitez. "Da, bio je rečit", nastavlja štitonoša, "ali to što je rekao bilo je prilično obeshrabrujuće." Potom štitonoša počinje da peva: "Jednog trenutka si veseo i živahan, / narednog puziš sa crvima. / Sudba je užasan dušmanin / A ti si, prijatelju moj, njena sirota žrtva." "Jel moraš da pevaš?", pita vitez. "Ne", kaže Jens i ućuti. Nastavljaju da jašu.

Iz ogromnog opusa Ingmara Bergmana (41 film, za većinu je sam napisao scenario) moguće je izvući ko zna koliko jednako upečatljivih, uzbudljivih scena, ali ova, i to iz filma koji je Bergman uprkos nedostacima (kako je sam govorio) voleo, sažima svu njegovu poetiku: o čemu god da govori, makar i o onome o čemu se ne može puno reći, o smrti (pa verovatno otud i ta opsesivna, gotovo pa bismo rekli nordijska potreba za govorom o nerecivom, ta strindbergovska opsednutost ludilom i smrću), to mora biti "zanimljivo" i "zabavno". "Zanimljivo" i "zabavno" Bergmanove su reči. Ne, dakle, duboko, metafizičko, filozofsko, teško, precizno, nego baš zanimljivo i zabavno. Kada su ga jednom pitali šta je najvažnije u filmu, bez mnogo oklevanja odgovorio je da film ne sme biti hermetičan, odnosno da mora biti zanimljiv i zabavan. Kada pomislimo na njegove filmove, međutim, reč "zabavan" teško da bi ušla među prvih deset koje će nam pasti na pamet, a rečeno (samo)određenje ("zanimljiv" i "zabavan") verovatno bismo pripisali njegovoj ekscentričnosti: šta je zabavno u filmu Krici i šaputanja (1972), recimo, u kojem 90 minuta gledamo (i slušamo) ženu koja umire od raka? Zabavno je isto onoliko koliko je zabavno tako nečemu prisustvovati i u tzv. stvarnosti. I isto je toliko zanimljivo.

Ovde bi, sada, bilo najlakše ispaliti salvu opštih mesta o tome kako umetnost (naravno) nije isto što i stvarnost, kako ona transcendira stvarnost, kako je udvaja, preoblikuje, kako je umetnost autonomna oblast koja ne potpada pod zakone one "stvarne stvarnosti", te da ona, umetnost, živi po sopstvenim pravilima, zakonima, zahtevima, koje ćemo poštovati, kojih ćemo se pridržavati, inače ćemo, jel’, biti kažnjeni nezanimljivošću, dosadom i beznačajnošću. Osim, dakle, što je reč o nizu opštih mesta, ovde je sve manje-više u redu. Malo ko ne bi ovo potpisao, ali bi Bergman, slutimo, ovakvo teoretisanje dočekao prilično mrzovoljno. Ne zato što nije voleo filozofiju, naprotiv, ali u pojmovnim konstrukcijama, naročito ako su one postale deo ošteprihvaćenog vokabulara, nema ničeg od onog što je ovaj ledeni i strasni, vedri i mračni Nordijac radio čitavog života, da bi iz svojih opsesija i radosti, iz svojih vernosti i svojih izdaja, iz svoje opčinjenosti i svoje samorazarajuće sumnje, stvorio jedno od tri verovatno najfascinantnija filmska dela. Bergman, zapravo, kao da je čitavog života pokušavao da se zabavlja, da sadržaje koje je živeo pretoči u podsticaje vredne življenja. Jer, zamoljen da prokomentariše sopstveni život, Bergman je suvo odgovorio: "podnošljivi pakao". I možda bi baš u ovom izrazu, u ovom lakonskom odgovoru trebalo potražiti korene njegove poetike u kojoj, zvučaće čudno, zapravo nema metafizike. Da li je tome kumovalo njegovo protestantsko vaspitanje (videti Fani i Aleksandar, 1982), ili pak otpor tom i takvom vaspitanju, tek, Bergman je mnogo dublje bio zaronjen u psihoanalitičke zaplete, u rad nesvesnog, u pojedinačnosti, u subjektivne igre nego u bilo kakav osećaj onostranosti koji je tako neponovljivo vodio Robera Bresona ili Andreja Tarkovskog. Umesto da sažima opštosti, Bergman je samo pokušavao da svoje protivrečnosti, sopstvena ludila i mrakove ne toliko pomiri, koliko da im pronađe ležišta (da se ne bi prelivala), da im obezbedi miroljubivu koegzistenciju, da ih pacifikuje do te mere da pakao koji mu priređuju bude, ipak, koliko-toliko podnošljiv. Taj napor, paradoksalno, rađa i zanimljivost i zabavu. Jer, gde bi se drugde moglo pronaći išta zanimljivo do na izvoru čiste inteligencije suočene sa samom, sobom i gde bi moglo biti išta zabavno ako ne na mestu gde se rečena inteligencija, izbezumljena od straha od smrti, suočava sa smrću onako kako je to učinjeno u Kricima i šaputanjima.

Sve to nije pomoglo kritici da, recimo, u njegovoj Personi (1966) ne traži metafizičke dubine koje sa Bergmanom, međutim, nemaju nikakve veze. Kao što metafizike nema u Devičanskim izvorima (1960), iako je mnogo toga u slutnjama, kao što, uprkos prisustvu smrti, ničeg onostranog nema ni u Divljim jagodama (1957), tom tako psihoanalitičkom filmu koji sa lakoćom nadilazi sva psihoanalitička opšta mesta u međuvremenu ih dovodeći do krajnjih granica, tako ni u Personi, toj igri sa blizanaštvom, toj odi posvećenosti, nema metafizike. Tome nasuprot ima neponovljivog Bergmanovog majstorstva da bez ikakvih specijalnih efekata kao svrdlom uroni u subjektivno, u ono jedinstveno i neponovljivo. Možda bismo, sledeći Bergmana, mogli da kažemo kako je zanimljivo samo ono što ni ne pokušava da bude zanimljivo, a zabavno samo ono čemu ne pada na pamet da bilo koga zabavlja. Upućenost na sopstveni izraz, razmotavanje sopstvenih opsesija, način na koji će sve to biti rečeno, dakle prizori iz jednog podnošljivog pakla, bilo je ono što je zanimalo Bergmana. Nečinjenje ustupaka nikome i ničemu, a najmanje sebi, načinilo ga je verovatno najvećim. Sa Bergmanom film je doživeo vrhunac. Posle Bergmana film je, ako ga još ima, nešto sasvim drugo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---