---

Kosovski pregovori >

Prosto pravilo trojno

Licitacija je uzela maha: dugi pregovori kao na Kipru ili u Palestini, podela, ili neki drugi fantastičan scenario...

Desetog avgusta počeo je da teče novi rok od 120 dana, posle koga, 10. decembra, posrednička trojka Kontakt grupe (Nemac Išinger, Amerikanac Vizner i Rus Harčenko) treba da podnese izveštaj generalnom sekretaru UN-a o rezultatima nove runde pregovora Beograda i Prištine. U početku predstavnici Beograda i Prištine neće se sretati direktno, u Beču 30. avgusta posrednička trojka treba najverovatnije da se odvojeno sretne sa srpskom delegacijom, a za drugu polovinu septembra pominje se i mogućnost njihovog direktnog susreta.

Išinger je izazvao nesporazum i pobudio maštu kartografa i analitičara kada je u Prištini rekao da je trojka spremna da prizna i rešenje o podeli Kosova, ako ono bude rezultat dogovora. Harčenko je tezu o podeli nazvao otvorenim podmetanjem, pošto je reč samo o tome da su posrednici saglasni da priznaju svaki, pa i najneverovatniji kompromis koji zadovoljava obe strane, uključujući i pomenutu podelu Kosova ili neki drugi podjednako fantastičan scenario.

Pre nego što se Išinger korigovao (nije siguran da su ga dobro shvatili), iz Beograda je poručeno da podela ne dolazi u obzir – što i nije čudo jer pregovarački aksiom Beograda je celovitost Srbije, a ulazak u licitacije te vrste ozbiljno bi potkopao polaznu pregovaračku poziciju. U atmosferi nastaloj posle polaganja ruske zastave na dno mora ispod leda na severnom polu, kada su Amerika, Kanada i malena Danska ustale u odbranu nepovredivosti teritorije ledenog Arktika, Beograd će sigurno nastaviti da se protivi tome da se teritorija Srbije seče kao rođendanska torta.

Državni sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju Dušan Proroković kaže da je ideja o podeli podmetačina, a da se pre godinu dana pojavila u prištinskoj štampi u kojoj se govorilo o razmeni zone M (Mitrovica) za zonu B (Bujanovac), a da se o tome u Beogradu jedino govorilo 2001. godine, i to mnogo više iz okruženja pokojnog premijera Đinđića nego od njega samog. O idejama o podeli Kosova nema mnogo javnih tragova sem predloga koji je Dobrica Ćosić predočio Bori Joviću 1990. i jednog govora akademika Despića.

PROTIV PODELE: U srpskoj štampi, kao i u zapadnoj, analitičari posle povratka trojke učestalo javno raspredaju o različitim poznatim rešenjima. Dušan Janjić iz Foruma za međuetničke odnose tvrdi u štampi da su SAD i Evropska unija neformalnim kanalima uputile Srbiji predlog o međunarodno legalizovanom suverenitetu Kosova, nešto nalik na rešenje po kojem su Ukrajina i Belorusija, dok su bile u okviru SSSR, imale svoje stolice u UN-u. Neki od srpskih pregovarača (ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samardžić, a ranije nešto neodređenije i premijer Vojislav Koštunica) nedavno su inače pominjali mogućnost da Kosovo dobije pravo pristupa Svetskoj banci i MMF-u, ali ne i stolicu u Ujedinjenim nacijama. Nešto od tog mehanizma se očito primenjuje u praksi. O asocijaciji i pridruživanju Brisel posebno pregovara s Beogradom, a posebno sa UNMIK-om. Ugovor o slobodnoj trgovini CEFTA koji Srbija kao potpisnica treba najesen da ratifikuje, potpisao je UNMIK u ime Kosova, što su u srpskoj skupštini kritikovali radikali.

Pominje se ideja o konfederaciji, što se u Beogradu odbacuje kao varijacija na Solaninu asistenciju u razgradnji SRJ.

Licitira se i mogućnost otvaranja procesa stalnog pregovaranja pod međunarodnim nadzorom, kakav je slučaj s Kiprom i Palestinom.

ALAND: Dr Srđa Trifković iz Instituta Rokford kaže u intervjuu za "Glas" da bi rešenje moglo da se zasniva na konceptu dvojnog suvereniteta, uporedivog sa sporazumom Londona i Dablina o rešavanju konflikta u Severnoj Irskoj, ili sa statusom Šveđana na Alandskim ostrvima.

Na Alandskim ostrvima na kraju Prvog svetskog rata 1918. Finska je garantovala suštinsku autonomiju prilično jakom švedskom secesionističkom pokretu, a švedsko kulturno i lingvističko nasleđe garantovala zakonom. Finski suverenitet na ostrvima potvrđen je 1921. odlukom Društva naroda. Finski parlament je 1951. usvojio Akt o autonomiji, a amandmanima na njega 1993. potvrdio autonomni status. Alandska ostrva (Ahvenanmaa) su se pridružila EU-u zajedno sa Finskom 1994.

Zanimljivo je podsetiti se tih detalja zato što je Išinger pored one nejasne napomene o podeli, rekao i to da u odsustvu sporazuma Beograda i Prištine evropska vrata neće biti tako otvorena kako bi se svi u regionu mogli nadati. To nije prvi put da se Kosovo u evropska perspektiva ultimativno povezuju: Nedavno je Kušner slično nešto rekao, ogradivši se da je to njegovo privatno mišljenje.

Takva uslovljavanja EU nije primenjivala kada je 2004. usvojila stanovište da od 13. februara 1975. podeljeni Kipar može da se učlani u EU – to samo njegov međunarodno priznati grčki sektor, ako se ne postigne sporazum o federaciji sa novembra 1983. samoproklamovanom Turskom Republikom Severni Kipar.

EVROUSLOVLJAVANJA: Većina vladajućih političara u Beogradu je i dalje u blaženom uverenju da su te dve teme razdvojene i međusobno neuslovljene, što se iz Brisela povremeno zvanično i ponavlja. Čule su se, doduše, procene (Đelić, neki lideri G17 plus) da bi otimanje Kosova Srbiji umanjilo njene evropske perspektive, a radikali se tokom čitavog leta rugaju "dosmanlijama" na temu "šta vam sve rade vaši prijatelji". Doskorašnji član srpskog pregovaračkog tima Leon Kojen upozorio je krajem prošle nedelje da bi nametnuta nezavisnost Kosova, koju bi mimo Saveta bezbednosti UN-a priznale Amerika i EU, za duže vreme zaustavila evropsku integraciju zapadnog Balkana, a da u tom slučaju sama Srbija više ne bi imala ni ustavnih ni političkih mogućnosti za nastavak procesa priključenja Evropskoj uniji.

Branislav Ristivojević, portparol DSS-a, je posle Išingerovog probnog balona izjavio da Srbija neće dati ne 15 odsto, nego ni stopu svoje teritorije u zamenu za članstvo u bilo kojoj međunarodnoj integraciji ili u Evropskoj uniji.

Bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović kritikuje takve pretnje tvrdeći da one nemaju veliku težinu čak ni kao pregovarački adut, jer Srbija nema gde nego u Evropu. Jedno istraživanje Stratedžik marketinga govori pak da preovlađujući deo ovdašnjeg javnog mnjenja smatra da Srbija ne treba da se odrekne evropskog cilja čak i ako izgubi Kosovo, na šta su reagovali kosovski Srbi. Ruski ambasador u Beogradu Aleksejev kaže da Rusija svoju podršku Srbiji oko Kosova ne uslovljava tako što bi tražila da Srbija ne ide u Evropu.

Politika piše da u okruženju predsednika Tadića vlada uverenje da Evropljani ipak neće podleći američkom pritisku da se jednostrano prizna nezavisnost Kosova.

Jedna dimenzija te Išingerove ultimativne opomene je ipak vredna razmatranja. Do sada je od strane međunarodne uprave rađeno samo na razdvajanju Kosova od Srbije, a nije bilo podsticaja Beogradu i Prištini da organizuju makar privremene zajedničke institucije, mada je život davao povoda za to – oko 200.000 Albanaca je u Nišu podiglo srpske pasoše, a trgovinski saldo Beograda s Prištinom je 250 miliona evra suficita...

PLATFORMA TROJKE: Posle posete trojke Beogradu i Prištini sa zvanične strane se čuju poznati stavovi, ali se u Beogradu posebno naglašava to da posrednici neće predlagati rešenja, i da rezultat zavisi od Beograda i Prištine. Harčenko je pomenuo nekoliko detalja koji objašnjavaju platformu "trojke" – kaže da je principijelno važan element te platforme puna privrženost Rezoluciji 1244. Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i principima Kontakt grupe, a da je jedan od principa to da nema prejudiciranja ishoda. U Kontakt grupi se odlučuje konsenzusom, pa ne stoji teza da Rusija tu može da bude zaobiđena.

Pred razgovore predsednika Srbije Tadića i premijera Koštunice s posredničkom "trojkom" o nastavku kosovskih pregovora u petak 10. avgusta u Beogradu, uglavnom se znalo da na sastanku posredničke trojke i eksperata Kontakt grupe u Londonu nije bilo dogovora oko osnove pregovora, da se o suštinskim pitanjima razgovaralo tek na privatnoj večeri.

U nekim novinskim izveštajima se naglašava da Nemac Išinger traži da pregovori krenu od toga da Kosovo osam godina nije pod upravom Srbije, a da je Rus Bocan Harčenko ponavljao da se kao osnova mora uzeti Rezolucija 1244.

Zapaženo je i to da Harčenko konstatuje da je Ahtisarijev plan propao, a da Amerikanac Vizner ponavlja da bi, u slučaju da pregovori do 10. novembra ne daju rezultat, taj plan ipak mogao da bude primenjen, što i Evropljani govore na pola usta. AP citira neimenovanog zapadnog diplomatu u Prištini: "There is nothing to negotiate...", "Nema o čemu da se pregovara". Sledi poruka da rešenje mora biti nametnuto. Srpski odgovor na jednostrano priznanje nezavisnog Kosova je poništavanje takvog akta. To za posledicu može imati nepriznavanje dokumenata, onemogućavanje komunikacije, itd. Sve to nije mnogo analizirano, mada se tu i tamo u zapadnoj štampi može pročitati i procena da bi srpska izolacija otežala održivost Kosova čijih 20 odsto dohotka dolazi od donacija, a donatorska konferencija je odložena do daljeg.

Jedna Viznerova izjava pred početak pregovora govori o tome da se pregovori nastavljaju da bi Amerikanci Rusima pokazali da između Beograda i Prištine nema saglasnosti.

Zanimljivo je da je 14. avgusta organizovan video-most Moskva–Vašington–Tbilisi na temu "Priznanje nezavisnosti Kosova, poseban slučaj ili pravni presedan" na kome ruski, američki i gruzijski eksperti i političari raspravljaju o tome da li će Kosovo biti presedan za ostale nepriznate teritorije Južnu Osetiji i Abhaziju. Neka se pripreme...

Srpski ministar Zoran Lončar pozvao je Sjedinjene Američke Države da budu nepristrasne, a u nekoliko izjava (Lončar, Jočić) ponavlja se tvrdnja o namerama NATO-a da na Kosovu stvori svoju državu. Kad se već javno polemiše s Amerikancima, dobro bi bilo kad bi Beograd poslao u Vašington još nekog visokog emisara da ih pita zašto oni zapravo tako gorljivo drže albansku stranu. Bivši američki ambasador u Beogradu Montgomeri u svojoj kolumni u "Danasu" polemički pominje i to da neke evropske diplomate počinju da razmišljaju ne o rešenju, već o dugoročnoj kontroli zamrznutog konflikta, a da na pitanje o rizicima zbog albanskog nestrpljenja sledi odgovor da je to američki problem.

Tuga svetskog policajca.

To, sad, budi asocijaciju na onaj događaj u Juniku 1998, kada se Holbruk izuo pred pripadnicima albanske secesionističke gerile.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---