---

Kriminal >

Dve zle pare

Nakon nevolja na letovanju, Andrija Drašković i Sreten Jocić zajedno su proslavili povratak u Beograd na splavu Ambis

U mnoštvu preplanulih putnika koji su prošlog utorka sleteli na surčinski aerodrom, dvojica su imali poseban tretman. Andrija Drašković vratio se sa prinudnog letovanja u Bariju privatnim avionom kompanije Pink, pocrneo i nasmejan, a na aerodromu ga je dočekala četa telohranitelja u četiri vozila (dva džipa, BMW i blindirani audi 7). Istog dana, uz nešto manje pompe, redovnom linijom iz Tivta vratio se Sreten Jocić, u javnosti poznat kao Joca Amsterdam. Za razliku od Draškovića, Jocić je na moru boravio dobrovoljno, ali je letovanje u Budvi morao da skrati nakon što ga je tamošnja policija privela i uljudno zamolila da se odmara negde drugde. Okolnost da su oba ova "kontroverzna biznismena" sa različitih polazišta sletela istog dana nesumnjivo je slučajna, ali dobro ilustruje kako su se njihove sudbine preplele u nerazmrsiv čvor.

Osim što su sličnih godina, neobjašnjivo bogati i dobro čuvani, Drašković i Jocić imaju još mnogo toga zajedničkog. Obojica su veliki deo života provela u inostranstvu (Drašković uglavnom u Italiji, a Jocić u Holandiji), obojica su tokom devedesetih pružala dragocene usluge Miloševićevoj tajnoj policiji i na to ime dobila izvestan imunitet. Obojica se u javnosti povezuju sa velikim poslovima sa narkoticima i sa mnoštvom likvidacija u zemlji i inostranstvu, dok im pred Okružnim sudom u Beogradu teku postupci zbog ubistva: tužilaštvo tereti Jocića da je u julu 1995. godine podstakao Miodraga Prodanovića i Bojana Milosavljevića da u beogradskom kafiću Dambo ubiju Gorana Marjanovića zvanog Goksi Bombaš, dok se Draškoviću po četvrti put sudi zbog ubistva Zvonka Plećića Pleće u restoranu Knez septembra 2000. I konačno, obojica imaju dobre izglede da ih, uprkos mnogobrojnim dokazima, sud oslobodi.

ZATVOR ZA SUNČANJE: Drašković je uhapšen 11. marta na frankfurtskom aerodromu, tokom presedanja na letu za Dubai, na osnovu četiri godine stare optužnice tužilaštva u Bariju, koje ga je sumnjičilo za učešće u masovnom švercu cigareta iz Crne Gore za Italiju tokom druge polovine devedesetih (vidi "Vreme" broj 846). Posle dvomesečnog boravka u ekstradicionom pritvoru u Nemačkoj, i još četiri meseca u Bariju, Drašković je pušten zbog nedostatka dokaza. Još od trenutka hapšenja, u beogradskoj štampi se spekulisalo da bi Drašković, koji mnogo zna o nekadašnjim poslovima ljudi bliskih Milu Đukanoviću sa ogrankom mafije pod nazivom Sakra Korona Unita, mogao biti ponuđen status pokajnika, odnosno svedoka-saradnika, pod uslovom da otvori dušu. Sada je izvesno da se Drašković na suđenju pripadnicima Sakre Korone neće pojaviti ni kao optuženi ni kao svedok, ali to ne isključuje mogućnost da je italijanskim organima ispričao štošta zanimljivo u vezi sa nekim drugim ljudima i aranžmanima. Draškovićevi poslovni partneri verovatno bi pametno postupili ako bi neko vreme izbegavali da putuju u Evropsku uniju uopšte, a u Italiju posebno, čisto zlu ne trebalo.

Inače, ako su Draškovićeva preplanulost i opušteno raspoloženje indikator da je u zatvoru u Bariju imao povlašćen tretman, to mu ne bi bilo prvi put. Tokom četvorogodišnjeg boravka u sremskomitrovačkom zatvoru živeo je kao u hotelu: boravio je u izdvojenom paviljonu nalik na letnjikovac, sa toplom vodom, televizijom, telefonskom vezom, vikendima na slobodi... Bivši osuđenici kažu da je imao i poslugu, zapravo osuđenike koji su ga obezbeđivali jer je navodno postojala opasnost da će biti likvidiran. Proces za ubistvo Plećića pak nesumnjivo će ući u istoriju srpskog pravosuđa: nakon što je pred brojnim svedocima pucao Plećiću u leđa i u glavu, Drašković je prvo osuđen na devet godina zatvora, a zatim na dvanaest, da bi nakon što je predmet vraćen na ponovno suđenje dobio sedam i po godina. Vrhovni sud je tu presudu ukinuo i vratio predmet na ponovno suđenje, a zatim je 2004. na osnovu novih veštačenja i drastično izmenjenih iskaza svedoka presuđeno da je u pitanju bila – nužna odbrana. I ta presuda je oborena, a ako se ispostavi da je Draškovićev advokat Veljko Delibašić u pravu kada kaže da će njegov klijent ponovo biti oslobođen, onda će to biti jedinstven slučaj pravosnažno utvrđene sudske istine da je u samoodbrani čoveka moguće ubiti s leđa.

Navodno zbog priče da je bio naručilac ubistva Željka Ražnatovića Arkana, Drašković je i van suda imao mnogo neprilika: u oktobru 2004, takoreći tek što je dospeo na slobodu, priređena mu je zaseda iz koje se jedva izvukao. Dok se Drašković vozio u koloni od tri impozantna BMW-a, negde između isključenja za Ikarbus i Kvantašku pijacu, sustigao ga je mercedes sa vojnim tablicama iz koga je na kolonu otvorena vatra iz dve automatske puške. Po svemu sudeći, atentatori nisu znali u kom je BMW-u bio Drašković, čiji je vozač uspeo da utekne iz zaustavljene kolone i odveze šefa na bezbedno mesto. Posle besomučne rafalne pucnjave obavljene u brzoj vožnji napadači su takođe odjurili. Bilans: ubijen je Dejan Živančević (25) iz Brusa, vozač jednog BMW-a, trojica pripadnika Draškovićevog obezbeđenja su ranjena, među kojima Dejan Tukić (34), inače šef Draškovićevih telohranitelja, dok su Vladimir Kmezić (32) i Nebojša Đorđević (35) prošli sa lakšim povredama. Nedugo posle napada na kolonu u šumi pored Ulice izletnički put blizu Zemuna, atentatori su zapalili mercedes u kome su ostavili obe automatske puške. I automobil i tablice bili su ukradeni, a atentatori nikada nisu uhvaćeni.

Osim sa podzemljem, Drašković je imao problema i sa beogradskom policijom, koja ga je više puta privodila tražeći neprijavljeno oružje i oduzimala mu oklopljene automobile ("Ne mogu oni toliko da mi uzmu koliko ja mogu da kupim", govorio je Drašković). Poslednji put mu se to dogodilo početkom marta, svega nedelju dana pre nesrećnog puta u Dubai, kada je zaustavljen u Francuskoj ulici i priveden na duži razgovor. Želja da se skloni iz Beograda odvela ga je na neplaniran odmor u Bari.

JADRANSKA STRAŽA: Dok se Drašković sunčao u južnoj Italiji njegov prijatelj i poslovni partner Dragan Jocić činio je to isto sa druge strane Jadrana, kao gost sebi sličnog biznismena Branislava Brane Mićunovića. Eto još jedne niti koja povezuje Jocu i Andriju: Mićunovića Italijani potražuju kao učesnika u istom švercerskom poslu za koji su sumnjičili Draškovića, a bliske veze Mićunovića i Draškovića otkrivene su i tokom rada anketnog odbora savezne skupštine u vezi sa ubistvom ministra odbrane Pavla Bulatovića. Pored toga, lider radikala Vojislav Šešelj svojevremeno je tvrdio da je Mićunović pripremao atentat na njega, a da je izvršilac trebalo da bude Drašković.

Zanimljivo je da se Jocić, kao i Drašković, na moru sunčao u prisustvo zatvorskog stražara, samo što je Draškovića stražar čuvao po dužnosti, dok je Jocić svog doveo iz Beograda kao privatno obezbeđenje, a uz njega i dva pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, od kojih je jedan bio naoružan službenim pištoljem. Izgleda da se budvanska policija malo uznemirila zbog prisustva Jocića i ekipe na tamnošnjem primorju, u blizini mesta gde letuje crnogorska politička i finansijska vrhuška, pa su i Jocića i telohranitelje priveli da se raspitaju da nisu slučajno došli po nekakvom poslu. Nakon što su se uverili da je pištolj pronađen kod jednog od telohranitelja službeni, a da je Jocić na moru radi odmora, pištolj su vratili, a beogradske goste posavetovali da promene letovalište. Sada se crnogorska štampa bavi pitanjem zašto je pištolj vraćen, jer je crnogorska policija po zakonu bila dužna da oružje oduzme, s obzirom da nije bilo prijavljeno na ulasku.

U Srbiji je, međutim, jedino list "Blic" našao za shodno da se pozabavi pitanjem šta jedan zatvorski stražar i dva aktivna policajca rade u društvu čoveka koji je u Holandiji osuđivan zbog narkotika, a u Srbiji je pod istragom za ubistvo. Navodno je stražar već dobio otkaz, ali do predaje ovog teksta u štampu nije bilo moguće dobiti informaciju da li su policajci čuvali Jocića po službenom zadatku ili u privatnom aranžmanu. I jedno i drugo predstavlja pokazatelj u kojoj je meri policija, uprkos zaklinjanjima ministra Dragana Jočića u suprotno, još uvek kriminalizovana.

Kada je reč o Jocićevom procesu za ubistvo, stvari stoje ovako: Sreten Jocić je osumnjičen da je svojevremeno angažovao dvojicu policajaca, Bojana Milosavljevića i Nenada Dragišića da ubiju Goksija Bombaša, što su oni 18. jula 1995. godine i učinili usmrtivši uzgred i Bombaševu devojku Jelenu Đorđević. Jocić je, tvrdili su policajci na suđenju, pribavio dva heklera i zeleni automobil sa italijanskim registarskim tablicama izričito napomenuvši da oružje posle likvidacije Gorana Marjanovića bace u Dunav. Oni su, međutim, u saradnji sa još dva policajca, Zoranom Đorđevićem i Miodragom Prodanovićem, istim oružjem počinili razbojništvo i od vlasnika kafane "Kod Tome", blizu Golubačke tvrđave, oteli 10.000 maraka. Umesto u duboku vodu, bacili su heklere u plićak i pokušali da uteknu. Policija ih je pohvatala blizu Požarevca i našla bačene heklere. Veštaci su utvrdili da su tim oružjem ubijeni Goksi i Jelena. Na suđenju optuženoj četvorici u optužnici se pojavilo ime Sretena Jocića sa naznakom "nedostupan". Tek nakon što je na osnovu holandske poternice uhapšen u Bugarskoj i izručen Holandiji, pa nakon odslužene kazne vraćen u Srbiju, istraga protiv Jocića je otvorena. U međuvremenu su, međutim, trojica od četvorice osuđenih policajaca promenili iskaze i više ne terete Jocića, dok je četvrti, Zoran Đorđević, nestao bez traga.

ŽURKA U AMBISU: I tako su se, posle silnih peripetija, Drašković i Jocić ponovo našli u Beogradu, kao dve zle pare koje se uporno vraćaju. Kad ih je već život ovako srećno spojio, red je bio da proslave zajedno, pa je za tu priliku zakupljen splav Ambis, gde je veselo društvo uz pesmu i šampanjac "kristal" ostalo do zore. Obojica su, po svemu sudeći, shvatili da je kod kuće ako ne najbolje, onda bar najbezbednije.

S tim što pomenuta proslava sasvim sigurno ne označava kraj ove priče, s obzirom na predstojeća suđenja, ali i neke druge okolnosti. Zanimljivo je, na primer, da se u društvu Jocića i Draškovića sve češće viđa Hadži Dragan Antić, bivši direktor Politike i čovek od poverenja porodice Milošević, koji je posle petooktobarskih promena par godina boravio na Kubi, a danas poseduje kubanski bar u centru Beograda.

I konačno, videćemo da li će ljudi iz Draškovićevog poslovnog okruženja, naročito oni koji rade na prometu izvesnog popularnog biljnog preparata koji se proizvodi isključivo u Južnoj Americi, poverovati da ovaj o tim poslovima ništa nije ispričao u Bariju, i da su ga Italijani pustili na lepe oči. Pored svih ostalih osobina koje ih vezuju, Drašković i Jocić su zahvaljujući razgranatim vezama u policijskom podzemlju godinama živeli kao svetski ljudi, a sad su se na sredini životnog puta obreli u ovdašnjoj maloj bari, više nemaju gde. Obojica iz ličnog iskustva odlično znaju kakve zverke plivaju u toj mutnoj vodi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---