---

Kad se politički život svede na medijsko pitanje, tu sreće nema. A ako ćemo ponovo osvajati slobodu koju smo jednom osvojili, zabadava nam je bilo i prvi put

Staro i novo: Zločin i intervju sa zločincem

Lila Radonjić, moja drugarica, unapred da kažem, direktorka i glavna urednica produkcijske kuće Mreža, dobila je nagradu Fondacije "Maja Maršičević-Tasić", koja se već sedam godina dodeljuje ženama koje su "osvojile slobodu". Bio sam u Skupštini Beograda na ceremoniji svečanog uručenja. Čak sam dao i neku izjavu tipa da je gospođa Radonjić primer da se televizijski mogu spojiti glamuroznost i politička pamet, ali sam se zabrinuo tek kad sam došao kući.

Otkud bilo ko, pa makar to bila odluka žirija jedne privatne fondacije, veruje da se ovde, ponovo, sloboda osvaja preko medija? Prva dobitnica nagrade bila je Olja Bećković, a 2001. nagradu je osvojila Goranka Matić, urednica fotografije u "Vremenu", mada je dnevni list "Politika" u broju od utorka predstavlja, u nabrajanju dobitnika, kao svoju urednicu. To je nekako za prve dve godine dodeljivanja nagrade bilo u redu. Novinarke, makar bile i urednice, nosile su breme slobode kad već nije imao ko drugi. Onda je u naredne četiri godine nagrađivan doprinos u sferama koje nisu striktno medijske, a to je bio dokaz da se ovo društvo neće zauvek baviti pojavnim oblicima političke i kulturne stvarnosti.

Da se odmah razumemo, ja o Lili Radonjić mislim sve najbolje, ali mi se nekako ne dopada da se pitanje slobode nameće kao pitanje medija. Nije Lila Radonjić kriva što nagradu nije dobila neka žena koja se bavi molekularnom biologijom, sociologijom ili humanitarnim radom. Radonjićka je tu nagradu, kako je i rečeno na promociji, mogla da dobije i pre sedam godina i u narednih sedam godina, ali je taj kolektivni glas žirija, nekako, osetio da je pitanje slobodnih medija, poštenog i kredibilnog odnosa prema javnosti, i dalje suštinsko pitanje u Srbiji.

Meni to liči na nazadovanje. Kao da nam je neko ponovo podmetnuo da se bavimo ogledalom a ne predmetom. Potreba da se otvaraju stara pitanja u novom okruženju, najbolji je svedok da se društvo sporo menja. Razni "kuriri", "pravde" i "fokusi", potpomgnuti gramzivošću, zlobom i ideološkim nagonima, a nadahnuti primitivizmom i neznanjem, odigravaju ulogu "trojanskih konja" gde se razgovor o Kosovu zamenjuje medijskom manipulacijom o Kosovu, kažnjavanje korupcije ćaskanjem o korupciji, zločini se zamenjuju intervjuima sa zločincima, a ljudi optužuju po svakakvim osnovama i bez ikakvih dokaza. Kad se politički život svede na medijsko pitanje, tu sreće nema. A ako ćemo ponovo osvajati slobodu koju smo jednom osvojili, zabadava nam je bilo i prvi put.

Minović: Ovo će trajati godinu dana

Pobednik na Osmoj sednici, oko čega su se ovih jubilarnih dana svi razgalamili, dobio je pravo da kontroliše odjeke i reagovanja. Bilo je pitanje gde sebe smestiti u trenutku kada je brutalnija strana preuzela kontrolu nad javnim govorom. Prešao sam u "Borbu". U istom danu ugovor o preuzimanju potpisali su i Nenad Briski i Mirko Klarin, obojica iz "NIN-a". Bio je to prvi transfer od 1945. godine iz "Politikine" u "Borbinu" kuću.

Ne treba idealizovati tadašnju "Borbu" kako su neki skloni da čine. I ona je bila pod dominantnim uticajem državnih organa, savezne vlade pre svega, ali se barem jasno deklarisala za ciljeve strukturalnog redifinisanja jugoslovenskog društva, a reforme Ante Markovića ličile su na svetlost na kraju tunela.

Noć uoči prelaska u "Borbu" zvao me je Žika Minović, tada direktor i glavni urednik "Politike", i odgovarao me od prelaska, rečima: "Neće ovo da traje duže od godinu dana", misleći pritom na agresivnost i primitivizam uređivačke politike koja je uglednoj kući bila koliko nametnuta toliko i samonikla iz glava onih "Politikinih" kadrova koji su Osmu sednicu dočekali kao priliku da od ničega postanu nešto.

Dobro, trajalo je to znatno duže od godinu dana, a vidim, sluteći po medijskoj pažnji o događaju koji se odigrao pre dvadeset godina, da na izvestan način traje i sada, mada ovi mladi znaju za ovog Pavlovića, što zastupa male akcionare, a da listom nisu čuli za njegovog oca Dragišu Bucu Pavlovića.

Imao sam priliku polovinom devedesetih da gotovo šest sati divanim o toj Osmoj sednici s Ivanom Stambolićem, u potkrovlju njegove kuće u Beogradskih bataljona, i nisam ni od njega saznao ništa novo što bi bacilo svetlo na pozadinu ovog događaja, osim Ivanovog iskrenog čuđenja da su ga izdali prijatelji, oni za koje se osnovano sumnja da su ga u trenucima histerije i političkog straha i ubili.

U tom smislu i Osma sednica je mrtva stvar i koga više zanimaju priče o nekakvim ključevima od stanova kojima su kupovani glasovi, naglim dodelama ambasadorskih sinekura i drugih javnih položaja.

I od Osme sednice starije je saznanje o ljudima kao kvarljivoj robi i niko nije bio baš mnogo iznenađen kada su Ivanovi trabanti, oni koji su rado kao svoje citirali njegove populističke doskočice – tipa "ne pljuj u bunar iz kog piješ vodu" ili "ima onih drugova kojima je stalo samo do na se, u se i poda se", ako se to tako piše – postali govornici na mitinzima i pratioci onog "sa suncem u kosi".

Toliko o sećanjima. Prelazim na zaključak koji je aktuelniji od onoga što se događalo pre dvadeset godina. Taj period je doba najvećeg lutanja u novijoj srpskoj istoriji, valjda zato što je izgledalo kao stremljenje ka velikom cilju. Pronađen je vođa, dokazano nasilan i bezobziran. Oni koji su ga prihvatili i izvikali hteli su baš takvog, što verovatno znači da su znali kakvi poslovi predstoje. Citiram pokojnog Stojana Cerovića iz teksta od pre deset godina: "Neobjašnjivo lakomisleno prihvaćena su literarno zgodna a proizvoljna i ni na čemu zasnovana tumačenja o željama i ciljevima Srba, o njihovoj snazi i tuđoj slabosti, o spoljnom svetu, Zapadu i Rusiji..."

Mislite o tome.

Očevi i deca: Da li je Slobodan kriv za Marka

I za kraj sasvim kratko. Da li je u redu pominjati da je uhapšeni Luka Bojović sin Vuka Bojovića, direktora Beogradskog zoološkog vrta? Da li je u redu pisati da je Darko Lilić sin Zorana Lilića? Da li se u pisanju o Slavnićevom sinu treba baviti i selektorom košarkaške reprezentacije? Da li treba naglašavati da je onaj Karić što je umalo ubio ženu u kolima, baš taj Karić čiji je otac...? Da li je Slobodan kriv za Marka? Da li smo krivi za našu decu? Mislim, ponekad, da njima veća kazna i nije potrebna.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---