Intervju – Lorand Heđi, selektor 48. Oktobarskog salona >

Potreba za intimnošću

sonja ćirić

"Ne verujem u internacionalni jezik, verujem u autentičnost svake ličnosti. Zato u mojoj selekciji ima toliko različitih stilova vizuelnog izraza. U svima njima tražio sam poruku, mikronarativ, a kriterijum mi je bila tema, a ne da li se neki jezik uklapa u internacionalne tokove ili ne"

Na upravo otvorenom međunarodnom Oktobarskom salonu u Beogradu, učestvuje 87 umetnika iz 13 zemalja. Svi oni prenose publici neki svoj "Mikronarativ", neku privatnost svog sveta, zbog čega je Lorand Heđi, umetnički direktor Salona, tako i naslovio svoju selekciju. Lorand Heđi, poreklom Mađar, jedan je od najznačajnijih evropskih kustosa i istoričara umetnosti, čovek za koga kažu da zna sve i svakog u savremenoj umetnosti, Beogradu poznat kao direktor Muzeja moderne umetnosti iz Sent Etjena čiji nam je deo kolekcije bio u gostima ovog proleća.

"VREME": Gostovanje vašeg muzeja u Beogradu bila je prilika za međusobno upoznavanje vas i beogradske publike. Da li ste selekciju ovogodišnjeg salona prilagođavali ovdašnjem ukusu i obrazovanju?

LORAND HEĐI: Ne znam mnogo o vašoj publici, više znam o umetnicima, i nisam vodio računa o obrazovnom niti bilo kom drugom nivou lokalne publike. Da je to tačno, ukazuje i činjenica da sam na Oktobarski salon pozvao mnogo umetnika koji nisu poznati, mada ima i poznatih. Većina umetnika pripada srednjoj i mlađoj generaciji, i njihova imena neće uzbuditi publiku jer se za njih još ne zna. Ali, ja volim kako oni rade. To su umetnici koji izlažu deset-petnaest godina, i većinu poznajem, zapravo znam lično svakog umetnika Salona, izuzev nekoliko iz Srbije s kojima me je upoznao i koje je predložio koselektor Saša Janjić. Mlađa generacija umetnika pre ovog salona nikad zajedno nije izlagala na nekoj većoj internacionalnoj izložbi. Neki među njima su se ovde u Beogradu prvi put upoznali, i to im je bilo izuzetno interesantno. Znate, veoma dobar osećaj stvara saznanje da oni osećaju zašto sam ih pozvao, što poštuju jedan drugog, i što niko nije iznenađen zašto je tu ovaj umetnik, a nije onaj.

Jedna od karakteristika vašeg izbora su ženski autori.

Da, i sve autorke su odlične. Do sada nisam mogao zajedno da ih predstavim, i izuzetno mi je drago što mi se sada pružila ta prilika. Na primer, tu je brazilska umetnica Marina Perez Simao, koja živi u Francuskoj i radi divne akvarele o deci, neku vrstu svoje uspomene na to vreme, na providnom papiru koji možete da pomerate. Zatim, Sandra Vaskez de la Hora iz Čilea, koja živi u Nemačkoj, pa Rut Barabaš iz Francuske – sve one rade crtež i akvarel veoma ličnim, intimnim, emocionalnim vizuelnim jezikom. Deniza Lehocka, umetnica iz Slovačke, pravi divne crteže i akvarele, lične vizije i fantazme koje nekad prikazuju prirodu, nekad ljude, ili Žuža Mojzer iz Mađarske, koja meša ljudska i životinjska tela pokazujući permanentnu transformaciju jednog u drugo. One su moji favoriti. Ima i drugih, takođe pripadnica mlađe i srednje generacije. Fransoaz Petrović, na primer, koja je Francuskinja srpskog porekla, slika akvarele dece koja se mogu činiti ili kao lutke ili kao deca. Ili Lora Lankaster iz Škotske, Katerina Vincurova iz Praga – sve su one deo neverovatne nove generacije, sve ih zanima akvarel i ljudsko telo. Video sam ih odvojene, na različitim izložbama, i veoma me je iznenadilo kako izgledaju ovako zajedno. Na mojoj prethodnoj izložbi, "Đardino" u Napulju, učestvovale su neke od njih, ali sam posle toga upoznao i nove umetnice i sada sam ih pokazao zajedno da reprezentuju jednu novu vrstu mikronarativa, vrstu ličnog, senzitivnog, intimnog jezika koji želi da postane deo drugih priča, deo nas, pozivajući nas da ih pratimo u osmatranju malih realnosti.

Zar ima mesta za takve "male realnosti" u vreme globalnih tema koje, priznaćete, dominiraju?

Da, zato što mislim da se savremena umetnost bavi trenutnim realnostima, i time ona deluje. Potrebna nam je intimnost, jer u ovom veoma agresivnom svetu umetnost treba da prezentuje drugačije modele života, fragilnost, intimnost, antimonumentalnost. Zato ja preferiram svet umetnosti sa mnogo suptilnosti i poetskih, intimnih izjava. Generalno, bilo je teško sprovesti takav stav kroz celu izložbu, ali ipak ovde nema monumentalnih radova, nema tema o globalnim problemima, već intimnih i efemernih radova, ali prelepih i nežnih. I izabrane skulpture su takve. Pogledajte Dva jelena Paola Grasina, izuzetno emocionalni rad, ili belu, krhku, skulpturu devojke koja plače, engleskog autora Greja Kevina Fransisa, ili Gloriju Fridman sa grupom ljudi koji umesto lica imaju časovnik, što je asocijacija na prolaznost i nestajanje. Tu je i rad Hje Sukju, divna poezija polomljenog belog porcelana spojenog zlatnom niti, kao i Korejka Je Sukjung, koja kombinuje neonsko svetlo sa tekstilom, malim ženstvenim tašnama, delovima odeće, i ta poetska vizija svakodnevice propuštena kroz takvo svetlo postaje divna snažna romantična vizija.

Zar se umetnici, upravo kreiranjem svog mikrosveta, ne udaljuju od publike?

Ne verujem da ova vrsta ličnog mikrokosmosa ima taj problem zato što je on sličan bilo kom i bilo čijem mikrokosmosu. Mislim da je potpuno apstraktan sistem previše težak za razumevanje. Geometrijske forme, na primer, šta mi one daju, šta je njihova poruka? Ovi mikrosvetovi imaju mnogo poruka zato što su one emocionalne, i poručuju "sledi me, pokazaću ti moj univerzum". U umetnosti zasnovanoj na geometrijskom jeziku, nema mesta za emociju.

Da li ste autore iz Srbije izabrali zbog evropskog u njihovim radovima, ili ste hteli da istaknete njihove lokalne osobenosti?

Ne, ništa od toga, birao sam ih isključivo zbog njihovih radova. Kao što sam već rekao, većinu sam poznavao dugo godina: Mrđana Bajića, Uroša Đurića, Miletu Prodanovića, i već sam izlagao njihove radove na prethodnim izložbama. Sada me je Saša Janjić, koselektor, upoznao sa nekim mladim autorima. Crteži Hane Rajković su fantastični, njen jezik je istovetan jeziku mladih umetnika u drugim sredinama. Ali, da pojasnim: ne verujem u internacionalni jezik, verujem u autentičnost svake ličnosti. Zato u mojoj selekciji ima toliko različitih stilova vizuelnog izraza. U svima njima tražio sam poruku, mikronarativ. Kriterijum mi je bila tema, a ne da li se neki jezik uklapa u internacionalne tokove.

Nakon prošlogodišnjeg salona, radovi nekoliko naših umetnika su postali deo kolekcije Renea Bloka, ponuđene su im izložbe... Da li će se, možda, neki od ovih radova uskoro naći u vašem muzeju u Sent Etjenu?

Upravo pripremam veliku muzejsku kolekciju centralno i istočno evropske umetnosti, i radim to temeljno. Hteo bih da pozovem Hanu Rajković, Mrđana Bajića, a radovi Uroša Đurića su već bili u Sent Etjenu. Kupujem radove tek pošto napravim izložbu, kako bih mogao da ih predstavim Savetu Muzeja. Oni ne znaju kakvi su radovi ovog ili onog umetnika zato što ne znaju ni umetnika, pa moram da im pokažem.

Izjavili ste da je nova umetnost umetnost umetnika, a ne intelektualaca.

To je interpretacija stava Žan-Fransoa Liotara, francuskog filozofa, koji analizira istorijsku promenu uloge intelektualaca koji razmišljaju i deluju sa stanovišta čoveka, i celog čovečanstva, nacije, naroda, proletarijata, bića ili nekog sličnog entiteta koje misli i dela. Inteligencija nove umetnosti se odnosi na imanentan odnos relacija, a ne na spoljnu legitimaciju. Po Liotaru, moderni intelektualac, što znači od XVIII do kraja XX veka, bio je neko ko je verovao da može da kreira nov svet zato što je sposoban da razume njegovu strukturu. Sada, međutim toga više nema i mi se bavimo malim ljudskim realnostima na osnovu kojih možemo da kreiramo reakcije na konkretnu situaciju i konkretan ljudski odnos. Liotar je rekao da umetnici više nisu filozofi, ali da bi filozofi trebalo da budu umetnici, a ne da kreiraju apstraktni sistem kojim objašnjavaju svet, istoriju, i ne dotiču se ljudske realnosti.

Šta mislite, koji će deo vaše selekcije biti najviše kritikovan?

Mogli bi, recimo, da mi zamere zbog nekih neestetskih elemenata moje postavke: zbog brojčanog odnosa srpskih i internacionalnih autora, ali ja to ne bih da komentarišem. Ima 16 autora iz Srbije, mislim da je to korektno. Ili, zbog neuobičajene zastupljenosti ženskih autora. Nije mi bila namera da na Salon dovedem žene zato što su žene, već zbog njihove umetnosti, zbog njihove fragilnosti, zbog bogatstva njihovog emocionalnog života. Možda bi mogli da kritikuju prezentaciju, zato što ima različite forme, prostor u Turskom kupatilu je veoma romantičan, kao lavirint je, ima mnogo prostorija; prostor u Titovom muzeju (Muzej 25. maj, prim.a.) je klasičan, svetao, elegantan; Kuća legata je najklasičnija jer tu su klasici savremene umetnosti, pa će to možda smetati mladima, kao što će starijima možda smetati haotičnost Turskog kupatila. Moja selekcija je homogena, i zato ne mislim da može da se kritikuje neki deo posebno – selekciju mogu da kritikuju u celini, ili da je uopšte ne kritikuju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST