Slučaj "Polja" >

Osveta statista

teofil pančić

Daj radikalskom kadru neku malu, lokalnu vlast i videćeš kako se nadrndani "svesrbi" pretvaraju u karikaturu zakletih "autonomaša"

SLUČAJ UREDNIKA L. B: Laslo Blašković

Ima toga po ovim (post)modernim romanima, znate ono kad se književni likovi pobune protiv svog tvorca, pa počnu da mu priređuju svakojake zvizdarije. Ipak, do sada su književni likovi barem poštovali (sve problematičnije, doduše) granice između Knjige i Stvarnosti. Sada im, biće, više ni to nije sveto, nego se lahorasto & kaćiperno sele iz knjige u život i obrnuto, praveći dar mar i štetu u obe dimenzije. Evo je tako Lasla Blaškovića njegov sopstveni književni lik najurio s mesta urednika novosadskog časopisa "Polja", časopisa koji je – da se ne lažemo – bio u kontinuitetu najkvalitetnije štivo te vrste na srpskome jeziku u prvih sedam godina dvadeset prvog veka. Što je zasluga lično Blaškovićeva, ne samo zato što mu je glavni, nego što mu je ujedno i jedini urednik, apsolutno zaslužan za mnogobrojne vrline i apsolutno kriv za malobrojne mahane svog dvomesečničkog čeda. Kako god, Blaškovićev se književni lik zove Kajtez Miodrag, i u svom se sekundarnom svojstvu – u "stvarnosti", naime – ranije pojavljivao kao mestimični pisac traljavih dometa, a poslednjih se godina identitetski ustalio na mestu direktora Kulturnog centra Novog Sada (na koje ga je pak dovela radikalska uprava, vazda i nepopravljivo suptilna po kulturnim pitanjima). Lokalni se izbori, avaj, neumitno približavaju, a to će možda biti i konac radikalskoj upravi, ali eto, ima šta da se oposli pre tih izbora, nađe se još vremena da se zada poneki slatki, osvetnički bubotak…

Zanimljiva je sudbina likova poput Kajteza Miodraga: krenuo je u književne poslove s ambicijama pisca, tvorca književnih svetova koje nastanjuju literarni likovi, no se u svemu tome i nije baš mnogo pročuo – ne što bi ga neko u pročuvavanju sprečavao, no što se nije imalo sučim – tako da su mu šanse da učvrsti svoj metastabilni položaj u književnosti srpskog jezika narasle tek pojavom ne njegovog, nego romana Lasla Blaškovića Turnir grbavaca – o narečenoj knjizi više u nekom od sledećih brojeva "Vremena" – u kojem Kajtez figurira kao jedan od "hiperrealističkih" likova sa novosadske, a i šire književne scene. Samo, koji to pisac voli da ga pamte kao uzgrednu kreaciju tuđeg literarnog umeća?! Da stvar bude nezgodnija, Kajtez Književni i Kajtez Stvarni tu su se nekako baš aprijatno isprepleli, jer se Kajtez-lik pojavljuje u romanu kao piščev šef (nimalo laskavih osobina i manira), dakle kao ono što Kajtez-građanin uistinu jeste… Nevolja na pomolu? Dakako. Ko će ispaštati? Pisac, jašta. Onaj stvarni i ostvareni. Onaj čiji su likovi toliko preterano uspeli da su se, evo, izlili sa stranica knjige u stvarnost kao nekakve uporne fleke koje su rade da isflekaju svet po meri svog kompleksaškog inata ili kabadahijskog ćeifa.

Razume se da je ovo gore ponuđeno objašnjenje ono jedino koje nećete čuti ili pročitati: Kajtez-lik i njegovi pajdaši dooobro će se paziti da sakriju svoje motive. Umesto toga, u pogon je stavljena demagoška mašinerija: te L. B. je već sedam godina (mo’š misliti!) urednik, te treba pustiti Nas Mlade – bez obzira na to što smo zapravo matori i netalentovani – da dobijemo mesto za (s)igranje, te u časopisu "preovlađuje jedna poetika" – što ništa ne znači, ali ne mari, jer je ionako netačno – te u njemu ima "premalo novosadskih pisaca", što je takođe netačno, ali je uz to još i dozlaboga glupo, sterilno, provincijalno i jadno. Bajdvej: daj radikalskom kadru neku malu, lokalnu vlast, i videćeš kako se nadrndani "svesrbi" naprasno pretvaraju u karikaturu zakletih "autonomaša", sve prebrojavajući koliko je Novosađana, a koliko Beograđana ovde ili onde. Svi su ti, i mnogi drugi aspekti jednog trećerazrednog zamešateljstva – sve do nesvesne parodije lokalpatriotizma – viđeni još onomad, u slučaju hajke na Ivana Medenicu, a u režiji Kajtezove duhovne sabraće, koja još čekaju svog Nušića da ih trajno udomi, za nezaborav koji su zaslužili, ne kao likovi koliko kao tipovi.

Ne treba se ovde sekirati za Blaškovića, kao ni za Medenicu onomad: njih ima i bez "funkcija" ove ili one sorte, jer su vrhunski znalci u onome što rade. Treba se, međutim, sekirati za kulturu jedne zemlje u kojoj partijski, zavičajno ili ko-zna-sve-kako dobro povezani anonimusi, statisti, sporedni likovi uspelih romana i ostale prišipetlje i nuspojave malo-malo pa iskaču kao čupavci iz kutije i sistematski prave štetu, saplićući bolje od sebe, na ličnu korist, a opštu štetu.

Ništa od ovoga ne znači da je Blašković trebao doživotno da uređuje "Polja", niti da su njegova koncepcija i način uređivanja jedini legitimni. No, Laslo B. je posve u pravu kada kaže da urednik jednog i te kako kvalitetnog i uspešnog časopisa ne može prestati to da bude tek tako, pukom proizvoljnom zlovoljom Niščih, radi isterivanja njihovog frustrantskog hira, zgodno pokrivenog bunovnom i mutnom radikalskom kultur-politikom koja – sve mrdajući usnama dok sriče Teške Strane Reči – zamera časopisu da je "previše uglađen" (!). Jakako, ne treba ispuštati iz vida ni to da nije sve u osveti – ima nečega i u interesu: u skučenom i zagušljivom svetu naših književnih feudčića neko se dobro ovajdi svaki put kada podobni gnomovi uspeju da oteraju nekoga ko svoj posao radi rukovodeći se ozbiljnim, strogim kriterijumima, ne mareći za kumovsko-klanovske običaje, rituale i omerte. Tako će, verovatno, i u "Polja" sada moći da grunu mnogi koji do sada nisu mogli, ne što ih urednik "ne voli", nego što im tamo nije mesto. Kao što, da prostite, ni neko ko guzicom greje klupu u FK Leotaru iz Trebinja ne može na teren zajedno sa Nemanjom Vidićem… Ta neka ih, neka vršljuckaju i bauljaju, na kraju će, ipak, svi završiti gde spadaju, to jest u knjizi, ali na koricama te knjige neće biti njihovog imena.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST